ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Монтенегро против Црне Горе

Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)

Јуче је Montenegro у Рисну, у нади да ће се додворити бриселској Порти, ухапсио руског новинара Михаила Звинчука, његову супругу и колеге, под оптужбом да угрожавају националну безбедност NATO-Montenegra. Каква држава, таква и национална безбедност. Може да је угрози један страни новинар, али не и домаћи тајкуни.

А каква држава је Montenegro и имали ишта заједничко са историјском Црном Гором показало се данас у ришњанском огледалу. Наиме, сујетни властодршци све су могли да испланирају до танчина, али не и избор сцене на којој ће бити изведена њихова фарса.

По Промислу све одиграло у Рисну, у коме је, сведочи сачувани документ, 16. фебруара 1806. године „начелник Рисанске области гроф Сава Ивелић у потпуној оданости и савјесности према Његовом Императорском Величанству одма подигао Росијску заставу и са сабраним Бокељцима и Црногорцима судјеловао најактивније против Аустријске војске за предају свих тврђава начелницима Боке Которске, што је наступило са савршеним успјехом у току три дана“.

Овај догађај се збио у момент када се Наполеонова војска приближавала Дубровнику, пошто је Аустрија Пожунским миром (у децембру 1805) предала Француској Далмацију, док се руска флота са Крфа тек приближавала Боки. О истом догађају запис је оставио и руски историчар А. Н. Попов, који је 40-тих година 19. века обишо Црну Гору и Боку: „Бококоторска утврђења су мало-помало прелазила у руке Бокеља, а 16. фебруара из Крфа је стигао капетан Бели на броду „Азија“, са једном фрегатом и једним галиотом, под Кастелново. О томе је обавештена рисанска општина, која је, подигавши руску заставу, почела да се припрема за битку. Дана 18. фебруара на брод „Азија“ дошли су црногорски митрополит (Свети Петар Цетињски) са гувернадуром Радонићем, државни саветник Санковски и гроф Ивелић, те је одлучено да се приступи војним дејствима. У међувремену су се тврђави приближиле трупе из Рисна, њих 1.000 људи. Дана 20. фебруара аустријском комесару, маркизу Гизилјерију, упућена је делегација са захтевом да преда тврђаву. Маркиз је, увидевши да је није могуће одбранити, предао њене кључеве старешинама приморских општина. Три хиљаде војника аустријског гарнизона положило је оружје, а на зидинама Кастелнова, уместо аустријске, развијена је руска застава. Потом су предати и кључеви Будве, Котора и других мањих утврђења у Бококоторском заливу“.

Данас Montenegro крши завет Светог Петра Цетињског – моли се Богу и држи се Русије – и стаје против једноверне Русије, а на страну оних који су 1812. године војском похарали бокељски манастир Прасквицу. Како је забележио Стефан Митров Љубиша, француска „војска монастиру свакојаку штету нанесе, књиге старинске подере и древне свештеническе скупоцјене одежде разјагми, сребро и злато покупи. Тешко је вјеровати, али је цијела истина била, да су по путу од манастира до Будве распросути листови црковни књига виђали се. Обадва калуђера и сирома тутор ујутру на смрт осуђени су били, и сасвим да им се ни једна кривица пронашла и освједочила није, убијени су из пушке 4 јунија 1812. године“.

Руку на срце, Montenegru, као сумашедшој негацији историјске Црне Горе, пристаје да јој осведочени непријатељи буду пријатељи, а историјски савезник и хранитељ непријатељ.