ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Хрватска евроинтегративна замка

Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)

Хрватски премијер Пленковић је у оквиру „Тједна Хрвата ван Републике Хрватске“ поново актуелизовао питање ревизије границе са Србијом на Дунаву, као и питање статуса хрватске мањине у Србији (овде). Тим поводом је министар за евроинтеграције у Влади Републике Србије Немања Старовић изјавио, да „због граничних спорова између Србије и Хрватске, међу којима је граница на Дунаву најкомплексније питање, Хрватска може да блокира европски пут Србије“ (овде).

Хрватске територијалне аспирације и српски уступци

Имајући у виду да мешовита комисија за делимитацију границе, формирана још 2002. године, ни до данас није завршила посао због опструкције Хрватске, али имајући у виду и актуелне хрватске захтеве према Црној Гори, као и искуство Северне Македоније у приступним преговорима са уценма Бугарске, а раније и Грчке, предвиђања министра Старовића су сасвим реална. Посебно стога што хрватски захтеви према Србији нимало нису симболични.

Хрватска, наиме, сматра спорним чак 145 километара од укупно 241 километара заједничке граничне линије са Србијом. До данас Србија и Хрватска нису закључиле споразум о делимитацији границе, јер Загреб не прихвата став Београда да граница између две државе на Дунаву, од Бездана до Бачке Паланке, иде средином реке. Уместо става који је општеприхваћен у међународном јавном праву, да се код међународних река гранична линија повлачи средином пловног пута реке или матицом (thalweg),  Хрватска захтева да се гранична линија повуче „рубом катастарских општина“ из периода Аустро-Угарске, правдајући такав захтев аргументом да је Дунав током времена мењао свој ток (овде). Тиме би Хрватској било прикључено више од 11 000 хектара земљишта на левој бачкој обали Дунава, што био довело до тога да Србија на територијално великим левообалним „џеповима“ изгуби приступ Дунаву.

Према оцени нашег стручњака за међународно право и међународне односе, Душка Димитријевића, хрватско „истицање некаквих ‚историјских права’ има свој fons et origo у територијалним претензијама“ (овде). Речју Димитријевића, „у међународној пракси познато је да повлачење ‚историјских граница’ више спада у домен политике, него ли у домен права“, а „било какво посезање за ‚историјским границама’ прикрива захтев за једностраним проширењем територијалне суверености за који у међународном праву нема адекватног покрића“.

На територијалне претензије Хрватске, Србија је у претходном периоду нажалост одговорила тако што је на основу споразума општина Бач и Вуковар из 2006. године (овде), који је постигнут уз асистирање Владе Краљевине Холандије, једнострано повукла граничну полицију са једног од два стратешки важна и велика острва (уз Шаренградску аду) уз леву обалу Дунава – Вуковарску аду, чиме је омогућила Хрватској, тј. граду Вуковару, да успостави фактичку контролу над овим острвом (овде). Овај преседан је нарочито опсаан за државне интересе Србије, ако се има у виду мишљење бр. 3 Бадинтерове Арбитражне комисије, према којем ће „демаркационе линије између Хрватске и Србије, моћи да се мењају само путем слободног и међусобног договора”, а ако се стране не договоре супротно, „раније границе попримају карактер граница које штити међународно право”. С обзиром да до споразума о граници није дошло, граница иде старом међурепубличком демаркационом линијом између НР Хрватске и АП Војводине, тј. НР Србије, која је утврђена 1945. године, а иде матицом Дунава (овде).

Добровољни одустанак Србије да врши суверена права на Вуковарској ади, која према послератној Ђиласовој међурепубличкој демаркацији припада Србији, успоставља на том делу границе фактичко стање у корист Хрватске, што из угла принципа uti possidetis juris qui, од кога је својевремено пошла  Бадинтерова комисија, делује као издаја државних интереса, а не као некав бенигни акт дубросуседства. У исто време Србија, по речима министра Старовића, не може на целом заједничком току Дунава да исплови бродове речне флотиле док не добије сагласност Хрватске (овде).

Притом напредњачка власт, као и у случају одрицања од суверених права на Косову и Метохији у форми споразума о тзв. граници Борка Стефановића, није спремна да ревидира погрешне одлуке „жутих“ (председник општине Бач који је закључио споразум са Вуковаром био је Томислав Богуновић из редова „демократа“), већ се на њих позива како би оправдала своје даље уступке, у овом случају према хрватској страни и њеним територијалним аспирацијама. Коментар министра Старовића упућује управо на такав закључак (овде).

Међутим, дефанзивно држање према хрватским захтевима и уценама и спремност да се у спору са Загребом жртвују државни и национални интереси нема веза са тим ко је у Србији на власти, већ са чињеницом да је Србија, званично од 2008. године, прогласила евроинтеграције за државни циљ број 1, у односу на који су другоразредни сви национални и државни интереси. А у процесу придруживања Србије Европској унији „регионална сарадња и добросуседски односи“ кључан су елемент процеса проширења. Од Србије Брисел стално тражи доказе да „конструктивно учествује у инклузивној регионалној сарадњи и јача односе са суседским земљама“, као што ЕУ редовно опомиње Београд да ће се напредак у евроинтеграцијама „мерити и у однос на то у којој мери се Србија залаже за решавање нерешених питања и проблема наслеђених из прошлости, у складу са међународним правом и релевантним закључцима Савета, као и у складу са принципима мирног решавања спорова сходно Повељи Уједињених нација, укључујући, по потреби, обавезно поштовање надлежности Међународног суда правде или механизама арбитраже“ (овде).

Оно што може Хрватска не може Србија

Како Загреб, уз прећутно одборење Брисела, користи у процесу придруживања Србије ЕУ инструмент регионалне сарадње како би нашу земљу довео у понижавајући и подређен положај, чини се, најбоље се може видети из садржаја давнашњег (2016. г), али врло актуелног разговора на Слободној Европи, новинара Омера Карабега са Сашом Обрадовићем, тадашњим правним заступником Србије пред сталним Међународним судом правде у Хагу и председником саборског Одбора за спољне послове Јошком Клисовићем.

Повод за разговор била је промена Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине од 2015. године, којом је птредвиђена универзална надлежност, тј. право државних органа Републике Србије да воде кривичне поступке за ратне злочине извршене на територији бивше СФРЈ, независно од држављанства учиниоца или жртве (чл. 2). Иако је признао да и хрватско законодавство познаје универзалну надлежност за геноцид и ратне злочине, Клисовић је оспорио право Србије да пропише исту такву надлежност, тврдећи да се она тиме потенцијално претвара у „регионалног полицајца“ и тиме угрожава, ни мање ни више, него суверенитет Хрватске. Према Клисовићу, хрватско правосуђе се показало као „функционишуће“ у материје ратних злочина и стога нема оправдања за успостављање универзалне надлежности српских државних органа.

Ипак, кључан детаљ овог разговора је онај у коме овај саборски заступник и бивши шеф кабинета председника Хрватске Ива Јосиповића отворено показује како званични Загреб злоупотребљава процес евроинтеграција за уцењивање, понижавање и приморавање Србије да се одрекне вршења суверених права, чак и када се ради, као у овом случају, о очигледним двоструким стандардима. Наиме, Јошко Клисовић у једном  моменту признаје, када је у питању успостављање универзалне надлежности за ратне злочине, „да се не ради о неком великом кршењу међународног права, тај закон није супротан некој норми тог права, али засигурно је супротан оквиру приступних преговора Србије за улазак у Еуропску унију“. Јер, додаје Клисовић „тамо се каже да Србија мора водити рачуна о регионалној сурадњи и добросусједским односима“, а „ми не видимо да је овај закон инвестиција у добросусједске односе, нити у регионалну сурадњу“ (овде). Притом, званични Београд није успео да задовољи апетитете Загреба ни својом очигледном снисходљивошћу према хрватским захтевима, која се у материји ратних злочина огледа у чињеници, да је Србија, према признању Обрадовића, само једном применила универзалну надлежност против хрватског држављанина осумњичног за злочине над Србима на простору Републике Српске Крајине , као и да се одговарајућом националном стратегијом званично заложила да се питање суђења за ратне слочине реши путем регионалног споразума Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе и уз помоћ механизама међунродне правне помоћи, а не коришћењем универзалне надлежности свог тужилаштва и суда.

Хрватска рука у црногорској администрацији

Због такве вишегодишење еуроподобне снисходљивости Београда, наследници жртава из Републике Српске Крајине од своје матичне државе ни до данас нису добили сатисфакцију у виду кривичног гоњења и суђења у одсуству хрватских ратних злочинаца. Док у исто време Хрватска, користећи се привилегованим положајем својеврсног патрона Србије у процесу придруживања ЕУ, хапси и осуђује повратнике, чак и за певање песама о Крајини. Својевремено окретање леђа крајишким Србима, Београд као да мора да плати хектарима бачке земље и сталним увредама и понижењима.

Што се Црне Горе тиче, Загреб у њој увелико игра улогу кључног спољног патрона, који користи процес евроинтеграција ове српске историјске земље да је путем листе од осам захтева најпре понизи (овде), а потом реализује сан о „Црвеној Хрватској“. Док, примера ради, Хрватска понижава Црну Гору неосновано тражећи предају брода југословенске краљевске морнарице и ЈНА „Јадран“, дотле власти Црне Горе потпуно игноришу право да захтевају повраћај Иловичког преписа Законоправила Светог Саве. Реч је о најстаријем сачуавном рукопису Законоправила, који је 1262. године преписан у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта, тадашњем седишту Зетских митрополита, и који је у другој половини 19. века под сумњивим оклностима аустријски дипломата Антун Михановић узео из Марковог манастира код Скопља, па се отуда данас чува у Архиву ХАЗУ у оквиру познате Михановићеве збирке.

С тим у вези, снисходљив однос црногорских власти према хрватским захтевима у процесу евроинтеграција кривац је не само за непостојање одговарајућих контразахтева према Загребу, какво би било потраживање Иловичког преписа Законоправила или захтев за процесуирање одговорних за убиство у сплитској „Лори“ четрнаест заробљених Црногораца, већ и за административну опструкцију потпуне обнове првог светосавског седишта Зетских митрополита на Михољској превлаци. Ово последње показује да Хрватска озбиљно користи омчу евроинтеграција и обавезу регионалне сарадње, коју су себи намакле Србија и Црна Гора, да путем лобирања и утицја, а не само отвореним језиком диктата, оствари на простору Боке Которске агресивне „тисућљетње“ планове Каптола.

Хрватско коришћење евроинтеграција Србије и Црне Горе за остварење сопствених националних интереса само показује колико је процес приступања Европској унији штетан и понижавајући за наше државне и националне интересе. Још крајем далеке 1983. године мудри Дејан Медаковић је у својим мемоарским записима прибележио: „Као да су усахли сви витални центри овог народа који се више не сналази у условима који поништавају његов досадашњи историјски развитак, његове снове и тежње и сва његова успешна остварења“ (овде). Ово Медаковићево запажање чини се да сваким даном добија нове чињеничне прилоге.