Дмитриј Петровски: ВИШЕСПРАТНИЦА

Говорећи о Дугину, могу само да се придружим ономе што о њему кажу колеге: Дугин је фасцинантан. Уопште није нужно делити Дугинове идеје, али њега је пријатно слушати, његове речи пожелите да препричавате. Он је веома ерудитан и занимљив саговорник, који говори мирно, али размишља веома брзо и нетривијално.

Међутим, све то не претвара Дугина у главу филозофске школе, и уопште у филозофа. Идеје које он, као мађионичар, извлачи из свог рукава, испостављају се изненађујуће нестабилним. Ево, разговарао си с њим и чини ти се да си све разумео, а кад он оде, ти стојиш и покушаваш све то да спојиш у велику слику и схваташ да слике нема. И чак они мозаички делови који су пре пет минута светлуцали свим бојама дуге, почињу да испаравају.

Притом, треба признати: Дугин заиста нема конкуренцију. Да се сутра повуче у манастир – и цело евроазијство би се с њим повукло. Има следбенике, али нико од њих није способан да пренесе те идеје чак ни са десетим делом његове изражајности.

У другим идеолошким логорима ситуација је још гора. Учеснике „црвено-белих свађа“ не само да нико не жели да препричава – њих је једноставно немогуће ни читати, ни слушати. Бескрајна разјашњавања који фанфик је бољи, о СССР-у или о Руској Империји, неће репродуковати не само неуронска мрежа, већ ни примитивни скрипт, који жонглира са пет-шест кључних аргумената једне или друге стране.

Исто се односи на дијалог „патриота vs. либерал“, и уопште на све те наметнуте и окоштале дихотомије.

Дугиново размишљање креће се неколико спратова изнад тога, и зато је он интересантан. Али то не значи да изнад нема и других спратова.

(Телеграм канал „Fantastic Plastic Machine“; превео Ж. Никчевић)