Дмитриј Јефременко: Како ће изгледати нови европски поредак?

Мапа Европе, илустрација (Фото: Christian Lue on Unsplash)

Европски поредак дуго је био истоветан са глобалним – или је у најмању руку представљао његов главни стуб. Међутим, у току само једне генерације ствар се променила. Глобални поредак пролази кроз дуготрајну и све опаснију трансформацију, док се разматрање европског поретка свело на расправе о будућности Европске уније.

Изједначавање европског поретка са Европском унијом суштински је погрешно, а уз то додатно подгрева илузију да се будућност Европе данас налази у рукама самих Европљана (иако остаје нејасно које све нације уопште спадају у европске). Од 2022. године постало је сасвим очигледно да Европска унија и Уједињено Краљевство не могу самостално да обликују европски поредак.

Међународни поредак се овде схвата као стабилан систем интеракција између државних и недржавних чинилаца, обезбеђен корпусом међународних уговора и равнотежом снага која у пракси обавезује на њихово поштовање. Међутим, такав систем се може исцрпети када престане да задовољава интересе актера неопходних за његово одржавање.

Стварна расподела моћи, утицаја и ресурса може доћи у сукоб са формалним правилима и процедурама поретка, које многи с временом почињу да доживљавају као неправедне. Ипак, ни то само по себи није довољно за успостављање новог поретка. У раздобљима дуготрајне транзиције – односно у грамшијевском „интерегнуму“ – одсуство чинилаца који би успоставили нови поредак може се протумачити као доказ неприкосновености старог, без обзира на то колико је он постао дисфункционалан. Управо је то случај са савременим европским поретком, насталим након распада Совјетског Савеза.

Наслеђено стање

Овај поредак може се тумачити на два начина: као ера у којој су геополитички вакуум попунили НАТО и ЕУ, и као покушај успостављања потконтиненталног поретка путем ширења норми ЕУ под заштитом САД (све до Трамповог повратка). Ширење Европске уније створило је илузију о прогресивним и неповратним променама у Европи. Чак ни када се ЕУ смањила након иступања Уједињеног Краљевства, то није суштински разбило илузију да европским интеграцијама нема алтернативе. Сама та илузија почивала је на двема претпоставкама о будућем европском поретку.

Прво, неколико таласа ширења НАТО-а и ЕУ након 1991. године, спроведених упркос противљењу Русије, изградило је чврсто уверење да се под контролу може ставити још већи део источне периферије. У ЕУ и НАТО-у је владало уверење да ће – неговањем прозападних елита и постепеним уплитањем нових територија у мрежу обавеза и правила – ти простори бити неповратно везани за европске институције и структуре.

Све оштрије противљење Русије овом ширењу сматрано је коначно савладивим, макар зато што ће Москва морати да „прогута“ сваки свршен чин како би сачувала економску сарадњу са Западом. Након 2014. године, ЕУ је уводила све строже санкције, очекујући да руска власт неће моћи да се носи са тим притиском и да ће ступити на самодеструктиван пут, након чега би сама Русија – или они њени делови који измакну централној контроли – постали нова зона за апсорпцију од стране ЕУ.

Затим је, 2022. године, када је Запад искористио прилику за прокси рат против Русије, овај сценарио додатно радикализован. Штавише, политички мејнстрим у европским земљама и даље је уверен да ће тренутна рањивост Русије елиминисати ову земљу као потконтиненталног и глобалног играча пре него што сама ЕУ буде критично ослабљена сопственим рањивостима.

Друго, Европска унија је била уверена у трајно покровитељство Сједињених Држава, што јој је омогућило да попуни геополитички вакуум у Источној Европи, а да се притом не изложи безбедносним ризицима који уобичајено прате такве процесе. Реторика о „безбедносној заједници“ заснованој на заједничким либералним вредностима, унутар које је употреба или чак претња силом практично немогућа, потиче још од Карла Дојча (Deutsch et al., 1957).

Она је служила као параван за стање у којем војна моћ САД није само осигуравала сопствену политичку хегемонију, већ је кроз стварање спољног безбедносног појаса пружала ослонац и самом пројекту европских интеграција. Изразита премоћ САД унутар НАТО-а сузбијала је сваку тежњу осталих чланица ка геополитичкој аутономији, подстичући уместо тога њихову егалитарну сарадњу у процесу интеграције.

Међутим, као трговински и економски блок, ЕУ је представљала конкурента Сједињеним Државама. Поред тога, ЕУ је полагала право на лидерство у појединим областима међународне регулативе, пре свега у домену климатских промена. Напослетку, када је идеолошки монолит Запада напукао, испоставило се да су еврократе и политички мејнстрим већине европских земаља постали бастиони оне идеологије коју Трампова администрација доживљава као свог главног противника.

Залеђено непријатељство

Ко и шта може променити европски поредак? Погрешност ових претпоставки указује на то да је европски геополитички поредак изгубио своје темеље. Али ко га или шта онда може преобликовати?

У већини случајева, европски поредак се мењао под дејством ратова који су коренито померали равнотежу снага између њихових директних учесника и других међународних актера. Те промене, као и нова правила игре настала из њих, формализоване су мултилатералним мировним уговорима. Међутим, преображаји европског поретка могу се одиграти и без „Генералних сталежа Европе“ (Bonald, 1815, стр. 5). Последњи такав преображај, изазван распадом Совјетског Савеза, никада није формализован на неком међународном конгресу. Уместо тога, на основу тог распада усвојени су различити билатерални и мултилатерални споразуми којима су верификовани губици Русије и додатно деградиран њен положај.

Хипотетички, завршетак Специјалне војне операције могао би послужити као основ за успостављање новог европског поретка. Међутим, војно-политички услови неопходни за безусловну победу било које стране и даље не постоје.

Изгледнији је сценарио дуготрајног залеђеног непријатељства и дефакто признање територијалних измена од стране зараћених страна. Међународни конгрес или конференција не би били најбољи облик за формализацију таквог исхода, нити би за Русију представљали било какав интерес.

Ипак, не треба искуљчити могућност радикалног преокрета до којег би дошло услед значајног померања у односу снага међу кључним актерима у Европи. Брегзит је Британији повећао маневарски простор, али она у суштини и даље мора да бира између Брисела и Вашингтона.

Сједињене Државе ће, без обзира на свој евроскептицизам, задржати снажан и многостран утицај на политичку архитектуру Европе. Кина ће такође сачувати значајне економске полуге, како све више израста у центар глобалног технолошког развоја. Турска, која формално и даље стреми пуноправном чланству у Европској унији, очигледно остаје спољни актер са сопственом агендом за Европу (посебно за оне просторе који су некада припадали Османском царству), истовремено делујући као спона између Европе и Блиског истока.

Маргинализација Русије наставила се током читавог периода постбиполарног светског поретка. Овај процес био је ограничен географским положајем Русије, њеним ресурсима, војном силом и културом (која је део европске цивилизације, упркос упорним покушајима да буде „канселована“).

У већини случајева, европски поредак се мењао под дејством ратова

До 2014. године, став Русије о питањима европске безбедности више се није сматрао релевантним за разматрање у међудржавном дијалогу. Међутим, потиснута на маргине Европе, али истовремено слободнија да делује одлучније и самосталније у сопственом интересу, Русија је као спољни (евроазијски) актер почела да врши све већи утицај на Европу. Такав статус, иако наметнут конфронтацијом, данас делује оптимално: Русија није и не треба да буде део европског поретка, већ ће на њега треба утицати споља, онако како то одговара њеној безбедности и интересима.

Карактер и размере трансформације европског поретка у великој мери ће зависити од будућности Украјине и исхода тамошњег сукоба. Уколико он прерасте у свеобухватни европски рат, европски поредак и европска цивилизација могли би доживети колапс. У случају дуготрајног прекида ватре, Украјина ће остати нестабилно подручје чије би интегрисање у нови европски поредак имало дестабилизујући ефекат (између осталог и због захтева Кијева за посебним статусом), али би и њено дуже задржавање у статусу лимитрофа са собом носило озбиљне ризике.

У наставку ће детаљније бити речи о невојним сценаријима трансформације европског поретка и њиховом значају за Русију.

Неосредњовековно царство

Многи политички посматрачи, аналитичари и креатори политика у оквиру Европске уније – укључујући и неке актуелне лидере – свесни су да ЕУ срља у дубоку кризу, те да је за њено избегавање неопходно преобликовати постојећи модел наднационалне интеграције.

Додуше, оваква упозорења могу се чути се већ деценијама, због чега они склонији оптимизму често истичу да су кризе природно својствене процесу међудржавног повезивања (Monnet, 1978, p. 432) или да су постале „нова нормалност” (Haughton, 2016, p. 5). Описи ЕУ као „успешне организације која константно доживљава неуспехе” (Beck and Grande, 2007, p. 70) само додатно подвлаче чињеницу да она институционално опстаје, па чак и напредује, иако изнова не успева да оствари своје стратешке циљеве.

Осим филозофски префињеног пројекта космополитске Европе, дебате о изградњи европског заједништва у крајњој линији своде се на избор између два концепта: (1) савеза суверених националних држава које су део свог суверенитета одмерено пренеле на наднационални ниво („Европа нација”) и (2) дословног преношења модела националне државе на паневропски ниво.

Покушаји стварања европске федерације нису успели да издествују легитимитет за даље урушавање суверенитета држава чланица. Уместо тога, након што су 2005. године референдуми о Уставу Европе пропали у Француској и Холандији, а Лисабонски уговор ступио на снагу 2009. године, национална регулатива у бројним важним сферама све се више потискује у корист прописа ЕУ и правне хармонизације коју спроводе наднационалне институције (Dawson and de Witte, 2013; Genschel and Jachtenfuchs, 2014; Majone, 2014; Schmidt, 2020).

То је додатно убрзало деградацију националних политичких елита, које се све више своде на обичну регрутну базу за еврократе. Зато је реторика о свеевропским вредностима и одговорностима постепено истиснула стварну повезаност националних елита са интересима и тежњама њихових бирача (Hobolt and Tilley, 2014; Hinterleitner, 2020).

Синптоматично је да проблеми са људским капиталом постоје и на паневропском нивоу. У Брисел се не делегирају најспособнији и најефикаснији кадрови, већ они који су највештији у уметности ситног политичког преживљавања.

Сами врх еврократа се не бира на основу професионализма и стратегијског промишљања, већ тако да се успостави баланс између разноврсних интереса.

Већина одлука унутар Европске уније не представља израз јединствене политичке воље, већ компромис постигнут кроз исцрпљујуће мултилатералне преговоре. Такви компромиси рађају читав сплет противречних регулатива, које су често препуне изузетака од претходно усаглашених правила. То је посебно уочљиво у областима трговине, пољопривреде, миграција и дигиталне транзиције.

Унутрашња хетерогеност доводи у питање дугорочну делотворност ЕУ; иза гвозденог оклопа ове „нормативне империје” често се крије недостатак стварног капацитета за самостално деловање. Срљајући у територијално ширење након колапса Варшавског пакта и Совјетског Савеза, Европска унија је одавно прешла тачку у којој је могла да се преобликује у државу „вестфалског типа“. Чак и пре две деценије било је очигледно да ЕУ подсећа на неку врсту неосредњовековног царства са полицентричним системом управљања, преклопљеним надлежностима, израженом културном и економском разноврсношћу, замагљеним границама и подељеним суверенитетом (Zielonka, 2006, p. 167).

Трошкови и користи

Дуговечност пројекта европских интеграција почива на чињеници да користи од њега и даље превазилазе пратеће трошкове. Ниједан други савез суверених држава у историји човечанства није отишао тако далеко на путу интеграције. Захваљујући инерцији у расподели улога, бенефита и утицаја међу земљама са веома различитим друштвено-економским приликама, водеће силе профитирају од доминације на тако огромном тржишту, док оне мање развијене добијају субвенције и друге механизме подршке (додуше, по цену додатних политичких уступака Бриселу и европским тешкашима).

Симптоматично је да је Брегзит – засад једини пример раскида са Бриселом – брзо изгубио свој инспиративни потенцијал. Данас он више служи за застрашивање евроскептика у земљама које би се са изласком из Уније носиле знатно теже него Велика Британија.

Истовремено, читава ЕУ заостаје за својим главним конкурентима – Кином и САД – на пољу инвестиција, економских иновација и продуктивности рада (Draghi, 2024). Ово стање додатно отежавају старење становништва, као и чињеница да су јефтини руски енергенти и постсовјетска „мировна дивиденда” по свему судећи неповратно изгубљени. Па ипак, упркос нагомиланим проблемима, излазак из ЕУ за било коју земљу највероватније би значио корак уназад, јер би је лишио чланства у највећем економском блоку. (Осим уколико Брисел не би значајно ублажио услове за иступање из савеза.)

На концу, не може се занемарити ни ефекат дуготрајних, систематских напора да се изгради позитивна слика о Европи и европејству, иако је управо Европа била та која је покренула најкрвавије ратове, починила монструозне злочине против човечности и сејала угњетавање и експлоатацију широм света током ере империјализма.

Критичари ЕУ, које погрешно етикетирају као „популисте” или вансистемске снаге, у великој мери и даље остају проевропски оријентисани. Иако предност дају националној држави, они ипак истичу своју приврженост концепту „Европе нација”. Занимљиво је да многи заговорници националног суверенитета инспирацију за европску конфедерацију проналазе у Светом римском царству немачке нације (Friesen, 2026).

У таквом неосредњовековном царству, тежње ка централизацији и крутој хијерархији уступиле би место унутрашњој разноврсности и поштовању појединачних (националних) интереса. Заговорници националног суверенитета цене геополитички капацитет својих држава за самостално деловање и противе се федералистичким тенденцијама у којима виде пресликавање економског детерминизма на политичку сферу, и то на штету традиције и интереса појединачних земаља.

Значи ли то да ће извесни изборни успеси суверениста у водећим европским земљама током наредних пет до десет година преобликовати европски поредак?

Русија се и даље великим делом узда у суверенисте, иако нема разлога да се у било којој конкретној земљи пре очекује сценарио „Орбана” него „Мелонијеве”. Нису сви заговорници националног суверенитета попустљиви, нити према Русији гаје макар неутралан став, а идеолошка блискост не гарантује политичко приближавање – она у најбољем случају ствара повољне околности за дијалог.

Реформа модела?

Мало је вероватно да ће суверенисти истовремено доћи на власт у неколико кључних чланица ЕУ и усагласити се око темељне реформе интеграционог модела, или макар око смањења конфронтације са Русијом. Једном када преузму власт (најчешће у коалицији), суверенисти ће своје идеје о европским интеграцијама и сарадњи са Русијом (колико год оне биле разумне и прагматичне) морати да подреде унутрашњим и међународним компромисима.

Суверенистичке снаге могу одиграти много значајнију улогу на другом, политичко-процедуралном плану. У трци за политичким поенима, а суочени са све очајнијим покушајима својих противника да их маргинализују, суверенисти покрећу најосетљивије и неретко готово табуизиране теме – укључујући и неправедну расподелу надлежности и ресурса између ЕУ и конкретне националне државе.

То додатно круни проевропски консензус у датој земљи, наводећи чак и локалне политичке елите (па и оне које захтевају изолацију суверениста) да делимично преузму евроскептичне ставове и да на нивоу ЕУ воде такву политику (Vollaard, 2014). Уколико се такве промене догоде у више земаља, могућност дубље фрагментације осетно ће порасти широм ЕУ, трајно је заробљавајући у стању полураспада.

Како је Стефано Бартолини показао, највећа опасност од дестабилизације прети од сукоба око ресурса и утицаја у оквиру политичког система који поседује и наднационални и национални ниво управљања. У Европској унији, наднационални центар је задобио значајне надлежности за доношење одлука, али га не подупире свеевропски идентитет, будући да њега баштине свеевропске, а не националне странке, интересне групе и друштвени покрети. То замагљује изгледе за даљу европску интеграцију, коју би могла нарушити масовна политичка мобилизација или демократизација (Bartolini, 2005, pp. 386-387).

Политичку мобилизацију све чешће не покрећу питања расподеле друштвеног колача, већ питања идентитета, а традиционални политички мејнстрим левице и деснице не успева да се делује ефикасно у овим новим околностима.

Наднационални центар има мали утицај на националном нивоу, где преовлађују унутрашњи интереси и преференције, што ограничава националне владе у мултилатералним преговорима (Hooghe and Marks, 2008) и подстиче их да траже изузеће од „заједничке политике” ЕУ у одређеним осетљивим областима. Призивајући назив коришћен за ранији период економске стагнације и успорених интеграција (Giersch, 1985), овај тренд се може дефинисати као „Евросклероза 2.0”.

Евросклеротичне трендове треба процењивати реалистично. ЕУ и даље остаје арена бројних противречности и борбе између различитих снага вођених опречним интересима, вредностима и логиком (Foster and Grzymski, 2022, pp. 116-131). Уопштено говорећи, потенцијал за фрагментацију постепено се акумулира, али су кораци ка јачању интеграција и њиховом делимичном организационом преобликовању и даље сасвим могући. У том контексту, благовремен и прецизно усмерен спољни утицај на унутрашње европске процесе у неком тренутку може бити изузетно делотворан, нарочито ако је праћен другим облицима притиска.

Амбиције и стварност

Да ли је ЕУ способна да пркоси овим трендовима и да постане не само господар сопствене судбине, већ и демијург новог европског поретка?

Једна дуго грађена школа мишљења на сваку кризу одговара мантром „Више Европе!”. Она се чује и данас поводом кризе атлантске солидарности, изазване променом става САД према сукобу у Украјини и критичким нападима Доналда Трампа на рачун НАТО-а. У еврооптимистичној верзији „постамеричког” света, ЕУ ће бити лидер обновљеног међународног поретка заснованог на правилима (McNamara and Steinberg, 2026).

Полази се од претпоставке да ЕУ неће само диктирати геополитику на европском континенту, већ да ће изградити и глобалну коалицију истомишљеника заинтересованих за отворену и предвидиву светску економију. Препреке се могу превазићи продубљивањем европских интеграција, односно давањем стратегијске аутономије Европској унији, централизовањем финансија и стварањем светске резервне валуте. Спољне претње, попут „руског експанзионизма” и деструктивног деловања друге Трампове администрације, могу пружити државама чланицама онај импулс за покретање овог пројекта који им иначе недостаје.

Озбиљна мана овакве логике лежи у томе што спољнополитичке контексте третира као пресудне за европске интеграције и превазилажење евросклерозе. Очекује се да ће криза у НАТО-у и рат у Источној Европи приморати владе и народе да предузму ванредне напоре, за које нису били спремни ни организационо ни психолошки.

Ако би се чланице ЕУ заиста сложиле са фискалном централизацијом и обавезујућим војним савезом, препуштајући новчанике и саме животе својих грађана наднационалном центру моћи, ЕУ би успоставила нови европски поредак. Но, колико је то вероватно?

Познат по свом оштром језику, хрватски председник Зоран Милановић назвао је европске лидере „чопором кућних мачака” који ће се разбежати чим се постави питање преображаја ЕУ у одбрамбени савез. Када је реч о квалитету, понашању и солидарности тих лидера, Милановићеву процену вероватно би подржала већина Европљана. Међутим, стварна стратешка аутономија Европе наишла би и на друге озбиљне препреке изван америчког безбедносног кишобрана.

Историјски посматрано, европски грађани су се значајно разликовали по томе како доживљавају претње, а та „стратешка какофонија” (Meijer and Brooks, 2021) опстаје чак и након четири године бесомучне демонизације Русије. Перцепција Русије као главног противника доминира у већини земаља ЕУ, али је делимично прелажење руско-украјинског сукоба у рутину довело до поновног изражавања традиционалних, историјско-културних схватања претњи или до преусмеравања пажње на горућа питања.

Благовремен и прецизно усмерен спољни утицај на унутрашње европске процесе у неком тренутку може бити изузетно делотворан

На пример, истраживање центра „Пју“ из јула 2025. године, спроведено у десет европских земаља, показало је да је највећи појединачни удео Шпанаца (31 одсто) означио САД као највећу претњу за своју земљу, док је 74 одсто Грка навело Турску, упркос доследној антируској политици владе Киријакоса Мицотакиса. Русију је навео значајан број Мађара (33 одсто) и Италијана (32 одсто), али Украјина у Мађарској није много заостајала (27 одсто), при чему су у оба случаја антируски проценти били далеко од већине. Са друге стране, Русију је као главну претњу означила убедљива већина Швеђана (77 одсто) и Пољака (81 одсто) (Fetterolf, Clancy and Lippert, 2025).

Међу чланицама ЕУ не постоји сагласност ни око самог схватања стратешке аутономије.

Она се обично дефинише као способност одржавања сопственог политичког курса, без спољних утицаја и уз подршку снаге и ресурса који су неопходни да би се одупрло евентуалном уплитању споља. Међутим, у конкретнијем смислу, то може означавати способност самосталног одвраћања или одбијања напада, снагу и вољу за извођење ограничених операција без подршке САД, или пак индустријску односно технолошку независност (Posen, 2025), и томе слично. Свака од ових дефиниција подразумева специфичне приоритете и улагања.

Постамерички период

Коначно, европске чланице НАТО-а суочавају се са бројним, а у појединим случајевима и критичним недостацима у својим војним капацитетима, за чије ће попуњавање бити потребно време и значајни финансијски ресурси. Али, да ли су подругљиве изјаве Доналда Трампа о НАТО-у довољне да земље ЕУ започну масовна улагања у „постамеричку” стратешку аутономију? У одређеном смислу, чланице ЕУ налазе се у позицији Буридановог магарца, неспособне да изаберу између контроле штете у последњим годинама Трамповог мандата или, пак, преображаја ЕУ у војни савез способан да делује независно од Вашингтона – па чак и насупрот њему.

Трамп неће имати ни политички простор ни законска овлашћења да формално повуче САД из НАТО-а, чак и ако то буде желео. Његова агресија против Ирана повећала је шансе за велики пораз републиканаца на међуизборима у новембру 2026. године, па ће се Трампова каријера завршити низом епских неуспеха.

Међутим, Трамп има времена да додатно поткопа НАТО и европску елиту. До 2029. године „атлантско“ јединство могло би се свести на љуштуру уговорених обавеза и војне инфраструктуре која окружује дубоко међусобно отуђење.

Али ако САД оставе вакуум у војном и политичком лидерству у Европи, а ЕУ не буде обликована као замена за НАТО, предводништво у акумулацији војне моћи пашће на француско-немачки тандем (Simón and Fiott, 2025, p. 798). Упркос француском нуклеарном наоружању, улога Немачке биће примарна. Колико год да политичари у Берлину уверавају све – укључујући и саме себе – у своју оданост паневропским вредностима и либералном поретку заснованом на правилима, Zeitenwende (историјска прекретница) коју је Олаф Шолц најавио 2022. године означиће повратак Немачке у европску геополитику.

Снажан војноиндустријски потенцијал Немачке историјски је забрињавао друге европске земље (Lukyanov and Prokopchuk, 2026), али је та забринутост донедавно пажљиво потискивана. Немачка ремилитаризација могла би подстаћи унутрашње прегруписавање унутар ЕУ, укључујући и формирање групе која ће желети да створи противтежу Берлину. У потрази за новом равнотежом, различити играчи или групе унутар ЕУ настојаће да ојачају своје позиције, између осталог и кроз развијање посебних односа са спољним актерима који су способни да утичу на европски поредак.

Убрзана милитаризација Европе озбиљно угрожава Русију и захтева хитно решавање. Тренутни руско-европски односи своде се на стање дубоког непријатељства у којем свака страна настоји да уочи и искористи рањивости оне друге, настојећи да не пређе линију отвореног рата.

Међутим, парадоксално, нова трка у наоружању и неравномерно оптерећење војним расходима могу на крају појачати геополитичку фрагментацију Европе. У економском погледу, раст наменске индустрије очигледно ће ићи у корист Немачкој и још неколицини земаља, док ће све остале субвенционисати тај процес. То ће свакако повећати неповерење и антагонизам унутар Европе.

У одсуству јасне визије будућности НАТО-а и ЕУ, националне државе като што су Немачка, Француска, Велика Британија и Пољска – као и неформалне групације, попут балтичко-скандинависке – поново ће постати самостални актери у европској геополитици (Kapstein and Caverley, 2026). То се добро уклапа у тежње суверениста ка снажној безбедносној политици. У међувремену, велики део левице (на пример Санчезова влада у Шпанији) залагаће се за снажну европску армију, док ће се делови мејнстрима (попут владе десног центра у Португалији) и даље грчевито држати НАТО-а и америчког лидерства.

Спољни утицаји

Упркос позивима на стратешку аутономију, Европа није само играч, већ и позорница геополитичке игре. Најмоћнији спољни актери – САД и Русија – због различитих разлога теже дистанцирању од европских политичких чинилаца, али су и даље присутни. Чак и када су напола окренути од Европе, они на њу и даље врше снажан утицај. Међутим, да ли су спољни актери способни да постигну међусобно разумевање и диктирају трансформацију европског поретка?

Засад остаје могућност да Вашингтон и Москва постигну споразум који би довео до прекида непријатељстава између Русије и кијевског режима. То би потврдило нови однос снага у Источној Европи, али не и промену геополитичког поретка. Према овом сценарију, суверенитет Русије над Кримом, Донбасом, те Херсонском и Запорошком облашћу не би правно признали ни Кијев ни европске земље, док би чак и САД вероватно само примиле к знању фактичку контролу Москве над тим територијама.

Трампова Америка није заинтересована за успостављање дугорочно стабилног поретка било где, нити је заинтересована за неконтролисану дестабилизацију. Стратегија националне безбедности САД за 2025. годину, која је подигла толику прашину, позива на успостављање стабилније конфронтације између Русије и Европе – конфронтације којом би Вашингтон, као врховни арбитар, управљао и по потреби манипулисао (National Security Strategy, 2025). Очигледно је да то није врста стабилности која одликује један изграђени геополитички поредак.

Недавни догађаји, на линији објављивања тзв. „Донроове доктрине”, потврђују да ће Трамп увек поступати онако како у датом тренутку сматра за сходно, чак и када је то у супротности са доктринама које је сам потписао. Стратегија националне безбедности за 2025. годину не изражава велику наклоност према НАТО-у, али не наговештава ни критично смањење учешћа САД у Алијанси.

Европљани (укључујући и Велику Британију) покушавају да формулишу одговор на Трампову крајњу фрустрираност европским савезницима током другог америчко-израелског рата против Ирана, али ће већина европских влада вероватно остати у својеврсном стању залеђености, чекајући да прекоокеански реметилац направи фаталну грешку или да потпуно потоне у борби са прегруписаним унутрашњим противницима. Како ти противници, тако и многи европски политичари и грађани, почињу да на Трампову Америку гледају као на „одметнуту суперсилу” (Kagan, 2026), једнако опасну као и „експанзионистичка” Русија.

Од Трамповог повратка у Белу кућу, све је мање оних који у свакој његовој одлуци покушавају да пронађу какав далекосежни прорачун. Међутим, његове критике НАТО-а понављају се сувише често да би се могле приписати искључиво његовом психо-емоционалном стању.

Ако његова фрустрираност подрива преостале стубове поретка заснованог на правилима (укључујући и његов европски подсистем), то вероватно разоткрива снажан (можда и подсвесни) нагон ка хаосу, којим се уклањају и последње кочнице за политику „Америка на првом месту”. У том светлу, не може се искључити ни нови покушај заузимања Гренланда, који би овог пута могао бити представљен као изнуђен корак услед непоузданости и дволичност НАТО савезника.

Политичко-идеолошко отуђење између Трампа и већине европских лидера – које он са разлогом може посматрати као симпатизере и потенцијалне савезнике америчке Демократске странке – могло би прерасти у структурисанији сукоб. Говор потпредседника Венса у Минхену, као и Стратегија националне безбедности за 2025. годину, садрже све потребне аргументе за такав расплет.

Ова стратегија директно повезује цивилизацијски суноврат Европе са ЕУ и другим транснационалним телима која подривају политичку слободу и суверенитет, спроводе трансформативну миграциону политику, намећу идеолошку цензуру и гуше политичку опозицију (National Security Strategy, 2025).

Делујући под паролом враћања некадашње величине Европи, Трампова администрација би могла појачати притисак на наднационалне институције ЕУ и европски политички мејнстрим, уз истовремено снажнију подршку политичким и идеолошким савезницима Америке унутар Европе. Међутим, те напоре могу ометати и империјална пренапрегнутост, као и Трампово супротстављање многим наизглед природним европским партнерима покрета MAGA.

Античке паралеле

Занимљиво је да западни коментатори растући раздор унутар НАТО-а понекад описују позивајући се на Тукидидов „Мељански дијалог”. Пресликавајући судбину несрећних Мељана на Европу и жалећи што је добронамерно америчко предводништво над савезом слободних полиса замењено грубим империјалним диктатом, коментатори указују на неумољиву логику политичког реализма, према којој једна империја не може дозволити неутралност државама у оквиру своје интересне сфере (Schnaas, 2026; Patrick, 2026).

Али Мељани (Европљани) су деценијама повлађивали томе што моћни Атињани (Американци) све више нагињу ка тоталној присили. Били како било, такво расуђивање могло би се сматрати показатељем новог прагматизма за нову геополитичку стварност – када се Тукидидов реализам не би сместа напуштао у корист Херодотовог наратива о Термопилима, чим се тема пребаци на Украјину и Русију.

Све док видимо такву спремност на пуку замену наратива, нема разлога да очекујемо да ће политичари из европског мејнстрима озбиљно приступити изградњи новог регионалног поретка. Бескомпромисна конфронтација са Русијом пружа им упориште у моралној супериорности, у којој себе виде као чуваре либералне цивилизације од варвара са Истока.

Смена политичких елита не би нужно означила крај антируске догме, а у сваком случају би се одвијала неравномерно и захтевала би много година да буде довршена.

Европска унија је институционално постала неспособна за равноправан дијалог са Русијом. Њене норме, правила, политичке директиве и остали акти – нарочито након проширења 2004. године – диктирају они чланови Уније који заузимају изразито антируски став. Резолуције Европског парламента антируске садржине уступиле су место обавезујућим одлукама Европске комисије и Европског савета, утичући на крају на целокупан процес доношења политика унутар ЕУ.

Односи између Русије и Европске уније сведени су на најмању могућу меру. Читав тај сплет одлука, ограничавања, санкција и других мера током времена је постепено растао, претворивши се у гигантски „глечер” који је институционално блокирао сваки покушај ублажавања напетости. Нема никаквог основа за очекивање да би институције ЕУ могле да ступе у конструктиван дијалог са Русијом у потрази за разумним политичким договором, а камоли за стабилним европским геополитичким поретком.

Као својеврсни „ландскнехти” Европске уније, Украјинци ће наставити да генеришу геополитички хаос чак и ако се оружана конфронтација са Русијом заврши (или буде суспендована на дужи период). Иако је питање чланства Кијева у НАТО-у практично склоњено са дневног реда, његово експресно примање у ЕУ – које захтева режим Владимира Зеленског – могло би само додатно да продуби унутрашње расколе Уније.

Нема никаквог основа за очекивање да би институције ЕУ могле да ступе у конструктиван дијалог са Русијом

Брига за европско тржиште рада и хране већ је сама по себи довољна да се ширење на исток одложи за у недоглед. Међутим, главни изазов представљала би интеграција релативно велике земље са разореном економијом, огромном војском која у потпуности зависи од масовног европског финансирања и са извесном спремношћу да „креативно” тумачи заједничку спољну и одбрамбену политику ЕУ у служби антируског реваншизма.

Уколико Кијев добије свој глас у ЕУ (чак и само о одређеним политичким питањима), он се никада неће задовољити споредном улогом. Водећи се наративом о Термопилима, украјински лидери настојаће да консолидују своју ексклузивну улогу у Европи и инсистираће на непрекидном приливу ресурса за „обуздавање” Москве.

Најреалнији сценарио јесте да ће Украјина, ушушкана обећањима о европској будућности, остати заглављена у статусу лимитрофне државе под контролом САД и европских сила, које ће наставити да улажу у њену „челичну одбрану”. „Коалиција вољних”, чија је само појава додатно појачала стратешку какофонију у Европи, вероватно ће остати антируско ad hoc партнерство, али неће прерасти у стварну замену за НАТО, нити у структурирани војни савез унутар ЕУ.

Међутим, кијевски режим ће користити неодређеност обавеза чланица те коалиције, као и изостанак јасних начина поступања у кризним ситуацијама, како би их гурао ка све ризичнијем тестирању црвених линија Москве. Истовремено, Украјина ће остати епицентар покушаја дестабилизације руског политичког система и уставног поретка.

***

Нови европски поредак јесте неопходан како би се, у најмању руку, спречио тотални рат, али он у овом тренутку још увек није могућ. Велика Британија и водеће силе ЕУ – несигурне у сопствене капацитете, у поузданост и намере свог главног савезника, као и у спремност свог главног противника да се мири са замагљивањем сопствених црвених линија – остаће главна препрека за успостављање нове, стабилне архитектуре у Европи.

Постбиполарни поредак постао је нефункционалан још 2014. године, али већина Европљана наставља да се грчевито држи за њега, неспособна чак ни да артикулише потребу за другачијим поретком чији би спољни гаранти и корисници обухватали и Русију. Засад се европска званична мисао није померила даље од позива Урсуле фон дер Лајен на „заокруживање европског континента, како он не би био под утицајем Русије, Турске или Кине” (Kemper, 2026).

Међутим, проблем се не огледа само у ограничењима стратешке визије европских елита. Он проистиче из саме расподеле моћи унутар ЕУ, као и из њеног политичког легитимитета. Позиви на даље ширење ЕУ и њену стратешку аутономију додатно распламсавају „Евросклерозу 2.0”. У међувремену, забрињавајући процеси – које трамписти и суверенисти са одређеним разлогом описују као претњу по цивилизацијски идентитет – настављају да се одвијају.

Једна од највећих опасности ове прогресивне евросклерозе јесте то што жеља да се порази Русија и даље уједињује већину европских политичара. Москва има ограничен простор да актуелну европску елиту одврати од неконтролисане војне ескалације. То би се могло постићи слањем јасне поруке да би таква ескалација, уколико буде изазвана, брзо напредовала и да се Русија не би зауставила само на употреби тактичког нуклеарног оружја (Trenin, Avakyants and Karaganov, 2024).

Осим јачања свести о овој претњи унутар европских друштава и међу разумнијим делом њихових политичких снага, Русија би у неком тренутку требало да покрене питање могућности договора о европском поретку који би обезбедио већу безбедност и бар делимичан повратак бенефита мирне коегзистенције. То захтева припрему. Биће то веома тешко и опасно, будући да је руско-европска интеракција одређена обостраном жељом за коришћењем рањивости оне друге стране.

Међутим, било би поједностављено посматрати Русију и европске земље као егзистенцијално некомпатибилне. Пре би се могло рећи да је њихова интеракција циклична. Тренутно се налазимо у фази у којој закључци Николаја Данилевског, изведени из Француско-пруског рата, поново постају релевантни: „1) борба са Европом је у сваком случају неизбежна” и „2) свако нарушавање политичке равнотеже у Европи корисно је за Русију” (Danilevsky, 1890, p. 8).

Максиме Данилевског неће важити заувек, али ће опстати све док све стране не препознају потребу за новим, изнутра и споља уравнотеженим европским поретком. Русији је он потребан да би се заштитила од Запада и изградила своју жељену будућност, која више неће бити везана за Европу.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Christian Lue on Unsplash