Дмитриј Филипов: УМОРНИ ДЕЧАЦИ

Пише: Дмитриј Филипов

Све ређе пишем песме о овом рату. И нисам једини. И за то постоји објашњење.

Сећамо се како су нам две талентоване Ање, Ревјакина и Долгарјова, даривале ремек-дела лирике 23. године. Сећамо се бесмртног „Мариупоља“ Дмитрија Мељникова. Сећамо се тог уздизања.

А онда се рат променио. Онда смо схватили да ми мало не побеђујемо. И ако побеђујемо, онда великом крвљу. А још понекад губимо. И ако о томе пишеш искрено, песника могу оптужити за дефетизам, или чак за дискредитацију. И песници су престали о томе да пишу. Престали су да пишу како је тешко доћи до положаја. Како идеш кроз шумски појас, а према теби пузи борац са сломљеним ногама. И пролазиш поред њега, јер имаш друге задатке. А он мора да пропузи 20 км. И он ће пузати неколико дана.

И ратни репортери су о томе престали да пишу, јер их не пуштају на такозвану прву линију. Рат траје, а нико о њему не пише. Код нас је немогуће да војник пузи, а да га нико не евакуише. Кад ће о томе неко писати? А ако напише, ко ће то објавити? Зато Мељников и не пише о рату 26. године, јер му је слава небеског „Мариупоља“ довољна. А даље да копа – страшно је. Не пред властима – пред самим собом је страшно. Али многи пишу уместо њега. И ето тих бескрајних херојских песама, о томе како наши дечаци одлазе у ноћ и изводе чуда херојства…

Ви то озбиљно? Дођавола! Дечаци чине чуда херојства, јер нема снабдевања, нема сателитске везе, нема довоза и ротације. И зато дечаци од 40-50-60 година чине чуда херојства. А потоци графоманије о овој теми сливају се са свих страна. А прави песници ћуте. Јер не знају шта да кажу. Јер не знају како да пишу искрено, и да не лажу пред историјом, пред тим истим дечацима. Ето, до тога смо дошли.

P.S.

На овај мој пост реаговали су многи канали. Зато је потребно да појасним.

Ја видим нашу војску изнутра, са свим плусевима и минусима. Видим сву тежину рата који се води. Налазим се унутар ове огромне приче. На неки чудан начин још сам жив, и то је посебно питање за Господа. Али ја, као активни војник, никада нећу сипати воду у непријатељски млин.

Мој пост је био о књижевности. И о искрености у уметничком описивању овог рата. И чини ми се да нам требају нова имена. Они талентовани аутори који су писали од 22. године, а неки чак од 14. године, овим ратом су дубоко трауматизовани. Укључујући и мене. Видели смо толико прљавштине и крви да не можемо створити нови мит. А држави је, пре свега, о овом рату потребан мит. Мит о херојству, које свакако постоји. И оно постоји сваки дан. А ми: туц-муц, мостови, губици, дечаци, заставе на гробљима… Потребни су нови аутори.

Што се тиче мене, чини ми се да сам у стиховима о овом рату већ све рекао. И за сада немам шта да додам. Остало ћу писати у прози.

(Телеграм канал Д. Филипова; превео Ж. Никчевић)