Данка Крсмановић: ВОЛИ СЕБЕ ДА БИ ВОЛИО ЦИЈЕЛИ СВИЈЕТ

Сваки човјек током свог живота сам себи континуирано понавља једно исто питање – Ко сам ја? Другим ријечима, човјек читав живот преиспитује свој идентитет, трагајући за оним есенцијалним тачкама које га одређују. Одговори на ова питања зависе од много фактора: узраста, насљеђа, утицаја шире и уже околине, посебно породице, школе, пријатеља, а у посљедње вријеме све јачи утицај имају различити медији, интернет и друштвене мреже. Природно је да се човјеку оно што доживљава дијелом свог идентитета мијења како он сазријева, трансформише и прилагођава новим животним околностима или личној филозофији, али постоје неки слојеви који би требало да буду чврсто утемељени у свакој личности како би она могла да нормално функционише у савременом свијету који је све више глобалистички оријентисан и у којем се појединачна личност човјека губи у безобличном колективитету. Један од тих круцијалних слојеве свакако је и осјећање националне припадности.

Међу главним задацима просвјетних радника на свим нивоима образовања је тај да код ученика његују основне људске вриједности и да бдију над њиховим правилним психолошким развојем. Ако говоримо о његовању осјећања националне припадности код ученика, улога васпитача, учитеља, наставника и професора је непроцјењива јер је ова тема јако осјетљива и изазовна, па се у вези са њом често праве грешке које је јако тешко, готово немогуће, исправити. Уколико се о националном слоју идентитета говори на паушалан и неутемељен начин, врло лако се може десити да осјећање националне припадности код ученика оде у двије непомирљиве крајности – с једне стране прерасте у мржњу и презир према сопственом народу (тзв. аутошовинизам), а са друге може довести до појаве неоснованог глорификовања властитог народа које није утемељено у чињеницама, шовинизма и других екстремних идеологија које су кроз историју створиле много несрећа и страдања. Да би просвјетни радници, а овдје првенствено мислимо на учитеље, тј. професоре разредне наставе у основним школама у Србији, Републици Српској и Црној Гори, на правилан начин могли говорити о важним питањима српског народа, на дјеци прихватљив и прилагођен начин, јавила се потреба за израдом тзв. нациналних читанки, тј. збирки текстова који ће на одговарајући начин послужити дјеци да дођу до неких одговора на питање са почетка текста. Просвјетни савјетник за српски језик у пензији Раде Р. Лаловић одлучио је да се прихвати овог задатка и као резултат свог истраживачког рада направио је националну читанку под називом „Ја знам ко сам“ – нимало случајно насловљену почетним стихом Десанкине пјесме „О пореклу“. Ова књига је својеврсна збирка текстова који говоре о националном и личном идентитету српског народа виђеном очима аутора. Читанка је намијењена учитељима и ученицима који похађају разредну наставу и представља само један од приједлога текстова на чијој би се анализи са ученицима могло говорити о националној припадности и личном идентитету.

Аутор читанке је њену композицију засновао на принципима које је сам изнио у својим стручним текстовима објављиваним у различитим публикацијама. Увидом у есеје Рада Р. Лаловића лако се може утврдити да аутор о овој теми размишља већ неко вријеме на један систематичан и научно заснован начин. Основна хипотеза на којој он заснива своју идеју о његовању личног и националног идентитета је да о овоме са дјецом треба говорити још од најранијег дјетињства, од нижих разреда основне школе када дјеца формирају основне појмове о животу и свијету који их окружује. Свјестан чињенице да је вријеме потребно за обраду наведених текстова у редовној настави ограничено, аутор предлаже да се о овој теми говори, између осталог, и на часовима секција или школских клубова, као и другим ваннаставним активностима. Да би учитељи на прихватљив начин могли да обрађују наведену тему, потребно је да им буду доступни адекватни текстови које би са ученицима могли да анализирају и из помоћ којих би код ученика развили лични и национални идентитет који се заснива на традиционалним вриједностима нашег народа. Национална читанка „Ја знам ко сам“ представља збирку текстова у којима се на афирмативан начин говори о темељним појмовима на којима почива српски национални идентитет – породици, школи, језику, отаџбини, завичају, српској вјери и обичајима, као и славним личностима из наше историје, лучоношама које су нам показале пут опстанка и развоја нашег народа. Аутор је текстове уврштене у читанку подијелио у неколико одјељака на начин да је у сваком од њих доминантан један од наведених појмова. У уводном дијелу, као неку врсту парадигме на којој ће се заснивати цијела читанка, аутор је дао пјесме „О пореклу“ Десанке Максимовић и „Сви моји преци“ Добрице Ерића, те је на тај начин поставио духовну вертикалу између славне прошлости нашег народа и садашњости у којој морамо да водимо рачуна како ћемо изгледати у очима наших потомака. 

У цјелину „Ја и моје окружење“ аутор је уврстио текстове који су погодни за анализу у почетним разредима основне школе. Уводни текстови су ђачке заклетве из 1914. године и данашња, на основу којих ученици врло лако могу закључити које су то вриједности које ће бити цијењене у школи, а самим тим и у друштву. Данас је постала ријеткост да се у јавном простору о школи говори у позитивном контексту – нажалост, све је чећа ситуација да се вијести из школа јављају у црним хроникама. Да не улазимо дубље у разлоге ових појава, сматрамо да се дјеца не би требало плашити школе и школског живота, него им о овом периоду њиховог одрастања говорити афирмативно и са много љубави, а од себе дати све да им боравак у школи учинимо што пријатнијим и кориснијим. Управо на тај начин о школи говоре текстови у поменутој цјелини читанке.

Одјељак „Породица“ третира још једну изузетно важну тему – породицу и односе у породици. Морамо се поново осврнути на актуелни тренутак у свијету када породица трпи страшне ударе из више праваца. Очеви и мајке све више губе своје улоге, дједови и баке постају непожељни вишак у породицу (о осталим члановима шире породице да не говоримо), а улогу у васпитавању дјеце све више преузимају тзв. инфлуенсери, јутјубери, тиктокери и којекакве опскурне личности са интернета. У оваквој ситуацији просвјетни радници имају задатак да и са родитељима и са дјецом разговарају о значају породице за свако живо биће, о значају његовања породичних односа заснованих на љубави, повјерењу, разумијевању и подршци. Ако за породицу кажемо да је основна ћелија друштва, онда сви заједно морамо дати све од себе да та ћелија буде здрава како би било здраво и друштво у цјелини, јер ако се разори породица, друтво ће постати збир појединаца погодних за манипулацију из центара моћи. Текстови које је аутор уврстио у ову цјелину значајно помажу у овој важној мисији. У њима се говори о Мами са великим М, мами која је стуб породице, мами која је синоним за њежност, љубав, топлину, брижност, помоћ, утјеху, радост. Ту је и тата који има улогу витеза – заштитника, тата који све може, тата који је ту кад се требају научити вјештине важне за живот, тата који воли маму. Бака и дјед су нераздвојни чланови породице. Њихова улога у васпитавању мора бити кључна. Они су пуни њежности, мудрости, животног искуства, топлине, безграничне и безусловне љубави. Читајући овакве текстове, ученици ће врло лако схватити колика је важност породице.

Наш народ је једини у свијету који се може похвалити чињеницом да има најсавршеније писмо на свијету – ћирилицу, коју је Вук Караџић реформисао и нама у аманет оставио да је чувамо и поштујемо. Управо о ћирилици и српском језику као темељима нашег националног идентитета говоре текстови које је аутор уврстио у цјелину под називом „О језику роде да ти појем“. Језик повезује прошлост и будућност, језик чува границе завичаја, језик чува обичаје, културу, традицију, језик је наше насушно благо и зато је од неизмјерне важности са ученицима разговарати о томе колико је значајно да његујемо свој језик и своје писмо, да их поносно користимо и њима се дичимо. Ово се посебно односи на школе које морају преузети примат у заштити језика и писма. 

У одјељку „Најљепша је земља моја“ аутор посебно истиче знамења српског народа, тј. земаља у којима живе Срби, односно које сматрамо својима. Сваки народ има три основна обиљежја – заставу, грб и химну. Нама је срећа, или несрећа, како се узме, донијела то да имамо више знамења са српским предзнаком, па тако можемо говорити о заставама Србије, Републике Српске, Црне Горе, као и застави Српске православне цркве (ту је и застава СПКД „Просвјета“), грбовима наведених земаља, као и њиховим химнама. Сви ови симболи описани су на адекватан начин у наведеном одјељку. Осим њих, аутор овдје наводи и посебне похвалне пјесме које код ученика могу развити искрена и дубока патриотска осјећања, као што су пјесме „Завјет Републици Српској“ Младена Матовића или „Отаџбина је наша очевина“ Добрице Ерића. Управо таква осјећања нужно је његовати код ученика како би могли на прави начин осјећати љубав према својој отаџбини и своме народу, али обавезно им скренути пажњу да овакву љубав не смију кварити негативним осјећањима према другим народима јер то није нити би смјело бити дио нашег културног кода. 

Цјелина „Завичај – народ – обичаји“ посвећена је темама које су нераскидиво повезане. Ако бисмо направили неку врсту анкете међу свим Србима, без обзира гдје они живе, сигурни смо да би био огроман проценат оних који тренутно не живе у мјесту у којем су рођени, а прилично велики оних који су хиљадама километара удаљени од завичаја и који немају често прилику да га походе. Управо зато, тема завичаја је честа у књижевности, а о њој је важно говорити и ученицима, како би могли размумјети колико је за сваку особу значајно да зна одакле је потекла и који су њени коријени, што у савременом свијету постаје све мање значајно. У блиској вези са завичајем је и тема обичаја и традиције. У великим градовима, мегалополисима, већина обичаја блиједи пред савременим формама друштвеног живота, а опстају само они који имају конзумеристичко-комерцијални потенцијал (најбољи примјер је прослава Божића у западним земљама), код којих се суштина губи пред формом и под диктатом профита. Нешто мало боља ситуација је у мањим срединама, па је због тога јако важно да се са ученицима говори о овом сегменту наше културе који је један од најзначајнијих фактора нашег опстанка кроз вијекове које смо провели под туђом влашћу. У овој цјелини доминирају тесктови који говоре о обичајима везаним за наше најзначајније празнике – Божић, Васкрс, Видовдан, крсну славу и сл.

У цјелинама „Путовође кроз вријеме“ и „У њиховом оку сија слобода“ аутор читаоце упознаје са личностима које су кроз историју пронијеле славу српског народа у различитим областима – науци, књижевности, религији, војној доктрини и сл. Све те личности дале су огроман доприност настанку, опстанку и развоју српског народа, дајући сву своју снагу, енергију и живот за добробит српског рода, те показујући на тај начин којим путем ми да идемо уколико желимо да допринесемо личном напретку, али и напретку свог народа. Тако на овом мјесту можемо читати о Светом Сави, Лазару Хребељановићу, Вуку Караџићу, Николи Тесли, патријарху Павлу и многи другим. Наравно, ово је само један дио значајних личности јер је наша историја пуна људи коју су себе несебично уградили у темеље наше нације.

Осим значајних историјских личности нашег народа, у цјелини „Расути бисери и путокази“ аутор даје кратак преглед најзначајнијих манастира и храмова у којима се чува наша духовност, као што су манастири Студеница, Љубостиња, Ресава, Острог, Храм Светог Саве и сл. Сваки од ових манастира прича своју причу о слави и снази српске средњовјековне државе, тешкоћама живота под турском и аустроугарском влашћу, али и о снази наше вјере у Господа Исуса Христа и посвећености православљу и светосављу. Идеално би било да ученици, осим учења о овим светињама, буду у прилици и да их лично обиђу и уживају у њиховој љепоти и грандиозности, што ће сигурно допринијети осјећању поноса што припадају истом народу као и творци таквих велелепних и значајних грађевина.

Завршна цјелина под називом „Нека чудна радост“ даје још неколико топлих прозних и један драмски текст који представљају неку врсту синтезе мотива из претходних цјелина и адекватан завршетак ове читанке. Ту бисмо прије свега истакли текстове „Прва бразда“ Милована Глишића и „Први бадњак“ Светозара Ћоровића. 

Сматрамо да је национална читанка „Ја знам ко сам“ аутора Рада Р. Лаловића у потпуности одговорила задатку који је аутор себи задао и да као таква представља адекватну базу текстова који учитељима у разредној настави може помоћи да код ученика развијају лични и нацинални идентитет, уз поштовање темељних људских вриједности. Посебан значај овакве публикације је, између осталог, што ја аутор изабрао текстове који о властитом народу говоре афирмативно, истичући позитивне вриједности које баштинимо кроз историју, а ниједном ријечју не говори негативно о другим народима и њиховим тековинама. Вјерујемо како је за сваку младу особу јако важно да, прије свега, добро упозна и заволи историју и културу сопственог народа, како би онда могла да цијени остале народе и културе.