Čedomir Antić: „O brate, đe si…?“

Morao sam da se dosetim onog davnog filma, o begunicma iz zatvora nevelike inteligencije, u kome je zablistao Džordž Kluni. Ovo je i poslednja prilika u kojoj bih nekog Ratluka (nova crnogorcosrpska nacija) makar i u šali nazovem bratom. Treba mnogo toga de se desi da nekog čoveka prezremo, ako nam je ta osoba još i sunarodnik (brat) taj proces je mukotrpniji i duži. Prajminišter Lolek (Milojko Spajić) i anerable prešjednik Bolek (Jakov Milatović) prešli su taj put brzo. U umetnosti takvu brzinu i grotesku mogu uspešno da predstave samo pisci komedija.

Isprva mi je bilo drago kada sam čuo da premijer Spajić ima nekakvu ideju o kompromisnom rešenju velike bruke Nemačke i Sjedinjenih Država nastale zahvaljujući sramnoj, šovinističkoj zloupotrebi ratnog zločina i žrtava, te političkom licemerju kome nema ravnog od vremena postojanja Trećeg rajha. Kada sam pažljivo pročitao te amandmane i sagledao okolnosti – za ovo drugo je bilo potrebno izvesno vreme – shvatio sam da je reč o jednom Judinom poljupcu i danajskom daru. Spajićev cilj nije bio da pokaže naklonost prema Srbiji, zemlji u kojoj je živeo, poseduje imanje i koja je pomogla kampanju njegove partije, već je cilj bio da Srbiju zavara i obesmisli napor njene odbrane.

Pre svega, hajde da pođemo od osnovnog reda. Pravo je svakog čoveka da Srbiju smatra savčijom livadom u susedstvu, na kojoj se može slobodno kositi i stoka napasati. Međutim, kada se neko nađe na čelu države u kojoj su Srbi relativna većina stanovništva, gde većina naroda govori srpski, a Srpsku pravoslavnu crkvu podržava dvotrećinska većina građana, onda prema Srbiji – toj livadi koju kosiš i krmači koju si tako rado sisao i pored svoje sopstvene mnogo mršavije mama-gice – treba da imaš makar malo obzira i ljudske pristojnosti. Ovo pišem, bez obzira što sam i ja čuo da u briselskim močvarama žive skotne i džinovske prasice, teške i po deset tona, koje samo čekaju metroseksualca u frulicama, iz čijeg nabildovanog stomačića urliče petstotina od gladi poluđelih predaka, da navali na toplo, tuđe mleko.

Bio je red, koga se crnogorske vasti drže kad je reč o Albaniji i Hrvatskoj, čiji je narod desetostruko malobrojniji u Crnoj Gori od Srba, da se prvo o tome konsultuje sa Srbijom. Ako i nismo braća – komšije smo, a u ratu za koji optužuju srpski narod bili smo zajedno, u jedinstvenoj državi. Ne, naprotiv, Spajić je prvo zamislio (od Amerikanaca dobio?) amandmane, onda je o njima obavestio javnost, pa tek onda zvaničnu Srbiju.
Svakome ko se malo zainteresovao, jasno je da rezolucija koja je upravo usvojena nije prvorazredan problem zbog samog sadržaja. Sadržaj je naravno problematičan zbog podlih namera i ranije istorije dokazivanja tzv. genocida u Srebrenici, ali je važnija činjenica da je radi donošenja ove rezolucije srušen Ustav Bosne i Hercegovine i pocepana Povelja Organizacije Ujedinjenih nacija.

Ustav iz 1996. godine jasno propisuje kako BiH vodi svoju spoljnu politiku: oko svih pitanja mora se poštovati, kao i u svakoj državi, ovlašćenje nadležnih ustanova. Ambasador u UN ne može da otvara ovakva pitanja – u uslovima u kojima saveznici Bošnjaka i stručnjaci kakvi su profesor Bojl, dr Tromp, Dženaro… govore o tome da će zahvaljući donošenju ove rezolucije biti ukinuta Republika Srpska i naplaćena ratna odšteta od susedne države koja je i matica srpskog naroda – a da to čini mimo odluke Predsedništva BiH i Saveta ministara. Ako je to već moguće, zašto onda niste dozvolili Borisavu Joviću i Slobodanu Miloševiću da sami odluče šta će biti sa SFR Jugoslavijom? Kada sam 2013. govorio na panelu OUN o radu Haškog tribunala, predsedavajući predsedništva BiH, Srbin Nebojša Radmanović, doneo je sa sobom govor koji je usaglašen na Predsedniptvu BiH, a on ga je samo pročitao. Reč je bila o panel diskusiji, na kojoj je je svaki učesnik iznosio svoje mišljenje, na njoj se nije glasalo o nekom dokumentu, niti o budućnosti jedne politike, naroda ili države. Zatim je, uprkos pismu članice predsedništva BiH Željke Cvijanović u kome se ona otvoreno protivi nastupu BiH u vezi sa ovom rezolucijom, pred GS OUN po svojoj volji govorio muslimanski član predsedništva Denis Bećirović, a Zlatko Lagumdžija je glasao u prilog rezolucije. Time je ustav BiH otvoreno i očigledno prekršen.

Povelja OUN članom 18. kaže da o svim važnim pitanjima Generalna skupština odlučuje dvotrećinskom većinom. Dodatni pasus ovog člana propisuje da se oko „ostalih pitanja“ glasa „većinom prisutnih koji glasaju“. Dakle, da li osuda bilo kog zločina a kamo li genocida, da li pitanje koje može za posledicu imati kršenje ustava, ukidanje jedne države i/ili ugrožavanje mira, mogu biti kvalifikovani kao „ostala pitanja“? Da li oni koji glasaju protiv i uzdržano nisu prisutni u sali? Da li je ikada neka rezolucija ovakvog značaja donošena u OUN bez sporazuma, konsenzusa i na ovako nepravan, nepravedan, bedan i pokvaren način?
Ko je pomiren ovako? Da li oni stvarno misle da smo mi banana političari kao Kurti, Bećirović ili Milo Đukanović pa da prihvatimo i priznamo „neobavezujuću“ rezoluciju koja treba da nas obaveže a ovako neozbiljno se odnosi prema ozbiljnim pitanjima? Zar ne shvatate model? Među petoricom osuđenih na genocid – pred Haškim tribunalom, koji nije osudio niti jedan zločin izvršen nad Srbima !!! – prve dve presude su oborene i kasnije prekvalifikovane, potvrđena je jedna – čoveku koji se branio ćutanjem – a onda su automatski osudili predsednika Srpske i načelnika general-štaba VRS. Međunarodni sud u Hagu nije sudeći u slučaju nelegalne tužbe BiH protiv Srbije (ne i Crne Gore koja je bila voljni deo SR Jugoslavije) presudio da se u Srebrenici dogodio genocid, već se pozvao na presude tog i takvog Haškog tribunala. Tribunala koji nije osudio izvršioce streljanja, niti odredio broj žrtava. Sada je 83 (plus BiH) zemlje, delom pod pritiskom SAD, NATO-a i Islamske konferencije, glasalo za ovu rezoluciju i, šta… Sutra će neko tvrditi da su i Ujedinjene nacije potvrdile da je živi Naser Orić žrtva genocida, a mrtvi sudija Slobodan Ilić – kome je spomenuti Musliman iskopao oči i zaklao ga – kriv za genocid.

U svemu tome Crna Gora Spajića i Milatovića ponovo je izdala svoje građane Srbe. Izneverila je i Srbiju koja je Crnoj Gori uvek bila najbliža i u najvećoj meri prijateljska država. Koliko je vođstvo Crne Gore iskreno svedoči odnos prema najavljenoj Rezoluciji o genocidu u NDH. Bio je to izvanredan predlog srpskih stranaka. U početku činilo mi se da je reč o staroj temi, ali na Jasenovcu, mestu gde su hrvatski fašisti ubili više Srba, nego što su Srbi ubili Hrvata od 1918. do danas, vidi se sve licemerje. Hrvatska je kosponzor sramne rezolucije GS OUN, a nije spremna da toleriše suverenu državu koja objavi istinu o događajima od pre osamdeset godina. Oni odbacuju svaku pomisao na rezoluciju kojom niti jedno pravo Hrvatske ili Hrvata neće biti ugroženo. Komična je briga šiptarskih političara iz Crne Gore da se ne zamere „državi članici EU“. Tako su se njihovi preci odnosili i prema Hitleru – sa podaničkom poslušnošću. Naravno, Spajić je na tu rezoluciju već zaboravio. Pošto bi u slučaju potrebe prodao i rođenu majku, njemu je najvažnije šta je njegova vlast (koju on naziva „Crna Gora“) dobila a šta uzgubila svojim kukavičkim i sramnim ponašanjem.

Dobili ste, eurounijate, vrlo malo, ali nadam se da će profit vaše političke fekalije biti dugoročan. Za početkak, dobili ste tri puta manje glasova u Budvi nego pre godinu dana. Malo li je? Ja ne znam kako vas rođena majka glasa. Dobićete, ako Bog da, i nove Srbe. Mislite da ćete nas se osloboditi, da ćete nas zainatiti pa da pustimo Đukanovića nazad na vlast. Pročavajte prešjedniče i prajminištre istoriju Hrvatske. Mi Srbi više nikada nećemo dozvoliti da budemo razjedinjeni. Svi vam mislimo isto, ali dok ne nestane i poslednji Ratluk – tako što će se pretvoriti u Srbina ili Crnogorca – nastupaćemo kao Hrvati u Jugosalviji. Ako se dogodi neprijatno čudo, Vaša vlada zajedno sa NATO-om izbegne iz Crne Gore a narod uspostavi istinsku demorkatiju, opet će u Vašoj vladi biti bar jedan Mandić i bar jedan Knežević. Biće to isto kao što su neki Hrvati bili u jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu u vreme kada su njihovi sunarodnici listim bili fašisti. Smetaćemo vam dokle god se ne vratite na početna podešavanja, ostavite se nas Srba, pa produžite da zamajavate jadne ljude negde daleko, u Japanu ili Singapuru.