Бриваел ле Погам: ЈЕДНО ФРАНЦУСКО ИЗВИЊЕЊЕ

Желим да вам упутим извињење у име Француза за то што смо створили Француску теорију (која је родила најгоре од свих идеолошких срања: вуокизам).

Ми смо свету подарили Декарта, Паскала, де Токвила. А потом, у интелектуалним рушевинама после ’68-е, подарили смо Фукоа, Дериду, Дељеза. Тројицу блиставих мушкараца који су створили, у елеганцији нашег језика, идеолошко оружје које данас парализује Запад.

Треба разумети шта су они урадили. Фуко је учио да истина не постоји, да постоје само односи моћи, маскирани као знање. Да наука, разум, правда, медицинска установа, школа, затвор, сексуалност – да је све то само утврђивање доминације. Дерида је учио да текстови немају стабилно значење, да сваки означитељ клизи, да је свако читање издаја, да је аутор мртав, а читалац влада. Делез је учио да треба више волети ризому него дрво, више номада него староседеоца, више жељу него закон, више постајање него битије, више разлику него идентитет.

Појединачно, ово су спорне тезе. У комбинацији, изнете ван контекста, поједностављене, оне формирају систем. А тај систем је – отров.

Јер, ево шта се десило. Ти текстови, нечитљиви у Француској, прелетели су Атлантик. Филијале Јејла, Берклија, Колумбије апсорбовале су их осамдесетих. Тамо су пронашли тло које код нас није постојало: амерички пуританизам, његову расну кривицу, његову опседнутост идентитетом. Француска теорија се удала за тај супстрат, а дете тог брака зове се воукизам.

Џудит Батлер чита Фукоа и измишља перформативни род. Едвард Саид чита Фукоа и измишља академски постколонијализам. Кимберле Креншо наследила је оквир и измишља интерсекционалност. На сваком кораку француски матрикс: истине нема, постоји само власт, зато је свака хијерархија сумњива, свака институција угњетава, свака норма је насиље, сваки идентитет је конструисан и зато је на продају, свака већина је кривац.

Ето како су тројица париских филозофа, који вероватно никада нису замишљали практичне последице својих идеја, обезбедили софтвер за коришћење целом поколењу активиста, универзитетских бирократа, кадровских директора, новинара, законодаваца. Ето како смо добили цивилизацију која више не зна како да каже да ли је жена жена, да ли њена сопствена прича заслужује заштиту, да ли постоји заслуга, да ли се истина може разликовати од мишљења.

Ово је срање из једноставног разлога, и то треба рећи смирено. Цивилизација почива на три стуба: на вери да постоји истина доступна разуму, на вери да постоји добро које се разликује од зла, на вери да постоји наслеђе које треба пренети. Француска теорија је почела да поткопава сва три. Не из злобе. Из интелектуалне игре, из фасцинације сумњом, из мржње према буржоазији која их је нахранила. Али резултат је очигледан. Цела генерација је научила да деконструише и никада није научила да конструише. Цела генерација уме да сумња и више не уме да се диви. Цела генерација види власт свуда и лепоту нигде.

Извињавам се јер ми, Французи, имамо посебну одговорност. Наш језик, наши универзитети, наши издавачи, наш престиж – они су овом нихилизму дали његову шик амбалажу. Без легитимитета Сорбоне и Венсена, ове идеје никада не би прешле преко океана. Ми смо извезли сумњу, као што други извозе оружје.

Оно што се сада гради на свим местима где људи још увек стварају уместо да деконструишу, – то је одговор. Цивилизацију обнављају градитељи, а не коментатори. Они који верују да истина постоји и да јој се вреди посветити. Они који прихватају хијерархију лепог, истинитог, доброг и не стиде се да је пренесу.

Тако да – извините. И на посао.

(Телеграм канал Philosophy Today; превео Ж. Никчевић)