Бранко Павловић: Запад губи

Каже се да је напад најбоља одбрана. И то је вероватно тачно (иако не баш увек и свуда), али само под једним условом: да се не брани неодбрањиво.

Запад и сателити управо бране неодбрањиво. И то нападом. У широкој лепези потеза од тзв. геноцида у Сребреници, суверенитета тзв. Косова, победе Украјине и сламања Русије, оправдавања Израела за апартхејд и страхоте које чини, до напада на Кину који је увелико у току, с циљем да се некако заустави кинески напредак.

Јасно је шта се жели резолуцијом о тзв. геноциду у Сребреници – дискредитација пре свега Републике Српске, као идеолошка припрема за укидање њених изворних овлашћења из Дејтона. У другом кораку, сатанизација Срба.

Јасан је и одговор који треба дати на напад – још веће јединство српског народа и много снажније ослањање на оне државе које су спречиле сличну резолуцију пре 9 година у СБ УН и на оне које неће гласати за овакву резолуцију у Генералној скупштини УН.

Оперативно, то значи да се са државама које гласају за резолуцију више не сарађује на војном плану и да се са привредним субјектима из тих држава више не закључује било који посао директном погодбом, не дају им се било какве субвенције, не ангажују се било који консултанти у Србији и не дозвољава се ревизија државног и финансијског сектора од стране њихових компанија. Ако победе у фер тендерским условима, то је прихватљиво зато што је то добро за Србију. Све друго мора да престане одмах.

Наша одбрана мора да пређе са речи на дела. Уз јасну подршку нашем руководству за напоре које чине како би се напад у УН отупио, одложио, и проширило разумевање за нашу позицију.

О питању Косова и Метохије сам писао више пута, тако да сада само подвлачим да се тзв. Куртијево нарочито агресивно понашање темељи на логици западног напада на Србију, у континуитету. Све те потезе са њихове стране које “снажно осуђујемо” треба разумети као план једностраног одузимања овлашћења држави Србији на КиМ. Овлашћења су: војска, спољни послови, јединствено тржиште, монетарна политика.

Кад нам не дозвољавају распоређивање до 1.000 припадника оружаних снага на КиМ и када праве војску тзв. Косова, то је одузимање државне надлежности Србије у области војске. Успостављање “прелаза”, а у ствари границе – то је одузимање права на јединствено тржиште, које мора постојати у свакој држави. На силу убацивање тзв. Косова у Савет Европе и уношење у Поглавље 35 приступних преговора принципа да Србија мора да призна да је тзв. Косово држава исто као и Србија (без директног међусобног признања), то је одузимање надлежности у области спољне политике. Укидање динара као средства плаћања је одузимање права у области монетарне политике.

И тако је, једно по једно, све од надлежности Србије по Резолуцији 1244 и пратећим документима, одузето по плану Запада. Дневно политички то изгледа као да Курти, или неки ранији Курти, повлачи агресивне и неодговорне потезе који штете преговарачком процесу, као да је реч о самовољи овог или оног појединца у Приштини, а реч је о деценијском плану Запада.

Направили смо бројне грешке. Сада је важно да се увиди неопходност јасног дефинисања позиције Србије која није одустала ни од једне своје надлежности на КиМ. И треба да хитно заоштримо дипломатске ставове према Западу. Радити на сопственом јачању и сачекати промене у светским и европским размерама које ће нам отворити нове могућности. Време ради за нас зато што се сецесија Албанаца не може одбранити, осим ако ми сами на њихову сецесију пристанемо.

Око пораза НАТО у Украјини више готово да и нема спора. Запад је још увек нешто амбициознији око економског сламања Русије. Напади трају, али им је оштрица све тупља и тупља. И све више та агресија Америке (Запада) наноси штету њима самима.

Важно је разумети ширу слику: Кина, земље АСЕАН-а, земље ШОС-а – па то је четири милијарде људи. Војно јачих од Запада, са значајним научним и технолошким капацитетима, у процесу изградње невиђене инфраструктуре, финансијски довољно јаке, политички много стабилније од Запада. Једном речју, самодовољан свет. Ако томе додамо много боље односе са Африком и Јужном Америком од Запада, онда је то око 6 милијарди људи огромног укупног потенцијала.

Запад ће се даљом агресивношћу буквално зафарбати у ћошак историје. И спарушити се као непотребан део остатку света.

Масакр који Израел предузима у Гази, који се надовезује на вишедеценијску политику апартхејда коју Израел и иначе спроводи, снажно су убрзали процесе бројних губитака читавог запада. Губитак у утицају на друге државе, губитак илузије о војној надмоћи Запада, губитак поверења грађана западних држава у политике својих влада.

А на другој страни све супротно: хомогенизација у отпору Западу, доказивање војне и сваке друге виталности, враћање принципа мултилатералности које сада буквално само глас САД, пре свега у СБ УН, спречава да заживи, а ни то не ће моћи тако још дуго.

Израел је доживео пад БДП од преко 25 одсто, није победио бригаде Хамаса, изгубио је у првим дуелима од Хезболаха, а Иран му је задао судбоносни ударац погодивши базе које су имале највећи замисливи ниво ПВО заштите.

Хитно дистанцирање САД, да они неће да се мешају у могућу ескалацију сукоба са Ираном, директна је последица тих погодака. Они значе да ни носач авиона више не може да се брани. Од једног Ирана, а не од Русије или Кине.

Да ли је било ко 1999. године могао да потопи носач авиона САД? Није, осим Русија уз велике губитке. Данас је то могуће без било каквих губитака. У економији, те 1999. године Кина је била на нивоу (по паритету куповне моћи) на око 1/3 БДП-а САД. Данас је по истом критеријуму за 30 одсто већа привреда од САД. Израел се понаша као да је све исто као пре четврт века, а ништа више није исто. И таквим понашањем само појачава слику губитка Запада на свим пољима.

У последњој недељи априла у Пекингу су разговарали министри спољних послова Кине и САД. Само је једна тема: да ли САД хоће сарадњу на уважавању међусобних интереса, или хоће сукоб? Прва опција користи свима, друга штети свима. Али оно што није изговорено у уводним напоменама, то је да не штети свима једнако. Западу трговински рат (за војни Запад уопште нема снаге) много више штети.

Пошто Кина у овој фази не предузима ни приближно једнако оштре мере према Западу у односу на њихове мере према Кини, није очигледно да би потпуни трговински рат сломио Запад и да би Кина изашла из њега као победник.

Хипотетички, ако би до таквог заоштравања дошло, а по свему што видимо у последњих неколико месеци САД самостално и преко Брисела и Јапана убрзано заоштравају напад на Кину, Кина би и у том сценарију избегла рецесију.

Права анализа би захтевала читав елаборат, али сада само истичем две чињенице: Кина има 400 милиона припадника средње класе са изгледима да се тај број дуплира у наредних 10 година, а раст БДП-а Кине се 85 одсто сада заснива на унутрашњој тражњи.

Ако би дошло до потпуног прекида (није реално, али као модел) онда ударац за раст БДП Кине не би био тих 15 посто спољне тражње, зато што половину те тражње чине привреде земаља које нису Запад. Избацивањем западних компанија са тржишта Кине надокнадило би се свих осам одсто БДП који се губе због санкција Запада према Кини. Али, ево, и да није свих осам посто, нека је половина од тога, преосталих четири одсто би се једним делом пласирало додатно на друга тржишта, а једним делом би се додатно субвенционисала домаћа тражња. Укратко, ударац би могао да буде у првој години око два посто на БДП Кине. Која иначе има раст од пет одсто.

И у тим условима Кина би имала раст већи него што га државе Запада имају сада.

Немачке компаније, “Фолксваген” први, банкротирале би у првој години. Цела ЕУ би потонула у дубоку рецесију у коју иду и без тоталног трговинског рата са Кином. Цене у САД би отишле страховито нагоре и настале би бројне несташице. Берзе би се стровалиле. Настао би општи хаос. Средња класа која своје резерве држи углавном у хартијама од вредности би била опљачкана у року од неколико месеци, а не година. Политичке тензије би еруптирале. И да ту станем.

Агресивна политика Запада је на делу, али није више делотворна. Још ће кратко време моћи да наносе штету, али тај бумеранг који су одапели већ увелико лети ка њима самима. Запад губи на свим фронтовима. И то је добро. Овакав Запад и треба да изгуби. Да бисмо сви ми добили простор за стварни развој. Овакво разумевање је од највеће важности за вођење исправне политике у Србији.