Бојо Пижурица: ХВАТАЧИ ЈАЈА

Највеће откриће код нас у 21.вијеку јесте да Црногорци нијесу Срби. Од тада све је кренуло европски набоље. Још кад би и Срби дошли до истог открића, да Срби нијесу Срби, могли би сви да се радујемо као фудбалери када дају гол па трче и хватају један другог за јаја. То у нашем случају никако неће бити кукавичија јаја. И боље је да је тако него да се хватамо за вратове.

Црна Гора је на вријеме схватила заблуде своје младости. „Невјера моја био си ти, заблуда моје младости“, пјевала је 80тих Весна Змијанац, рођена Никшићанка. Остали змијанци измиљели су убрзо, на сунцу 90тих. Ниједно сунце није их гријало ко што ово грије.
Мудрост се стиче временом а Црна Гора своју је мудрост стекла заборављајући оно што је записао Његош. А оно што се заборави није ни било вриједно сјећања.

Он је „Горски вијенац“ написао да га разумијемо а „Лучу“ да је не разумијемо. Лукави Његош. Још придодао „Огледало српско“, ту је џаба мрчио перо, артију и црн мурећеп.

Када смо темељно прочитали све што је написао, темељно смо му срушили капелу. И некасмо. И он би је срушио да је могао да нам не заклања европски видик. Ено га сад у оној статуи од 5,5 т размишља како да „Лучу“ препјева на црногорски. И размишља о ономе што је 74те рекао Милатовић ( Вељко ) када је отваран маусолеј – „Да се тумачење Његошевог д‌јела ослободи баласта православне и грађанске митоманије и декора за једну ефемерну националну драму и патетику“.

Богме, пошто је спаковао Крста Поповића, ефемерни Вељко спаковао је свашта у једној реченици – и баласт, и православље, и митоманију, и драму, и патетику. Свака част. Заборавио је само да напомене да је црногорска православна црква настала у трећем вијеку прије нове ере. И готов посо. Маусолеј је постављен као доказ да не треба претјеривати у православљу. Нарочито ако је оно рубно.

Сав свој историјски мрак и заблуду Црна Гора је спратила у свој маусолеј. Треба размислити о његовом проширењу, испаде мали за оволику идеологију. Маусолеј је стварност и истина а капела је лаж. Она је извор влажних снова. Ту заспиш као грађанин а пробудиш се као четник. Капела је шубара са кокардом а маусолеј је титовка на фон Ловћену.

Лаж се познаје по томе што воли да обећава. Једни одлично знају како да пласирају своју лаж а други не знају како да пласирају своју истину. Зато је у Црној Гори тешко предвид‌јети будућност а још је теже предвид‌јети прошлост.

Ко је служио истини, страдао је. За њу човјек треба да се помучи а на лаж треба само да пристане и да затвори очи. Онда затворених очију у свијетлу будућност.
У чисто срце лаж се не усељава. Њој треба кратка памет и лакомо срце. Код нас је у задњих 80 година мало шта изговорено а да се није слагало. Нуде се увијек двије врсте лажи – она очигледна и она која изгледа као истина. Ова друга, опаснија, дуго ровари и разапиње мреже.

Њу човјек грчевито брани мислећи да се бори за истину.

Ако би истина владала Црном Гором, живот би био неподношљив. Да би се опстало, мора се пристати на лаж. Лаж је свјетлуцава и шарена а човјек хоће на шарено. Она је брза на испоруци и много хитрија од споре истине. Кога лаж награди, брзо заборави на истину.

За истину треба труда, очишћења душе, оплемењивања човјека. Ко ће то. Нема се времена, зато је ту лаж, надохват руке. Истина је изгубила многе битке, губи и ову. Побиједиће лаж, лажни људи, лажни живот и лажни идентитети. Црна Гора је ту истинит примјер.

Црна Гора се не равна према истини него према потреби. А потреба каже да се ваља потчинити руци која држи хљеб и мач, без обзира што је та рука мртвачки ледена и доказано свирепа. Највећи домет ипак није пристајање на лаж већ слављење тог пристанка.

Свјесно вјеровати у лаж, свесрдно јој се предати и искрено јој служити. А лаж је благородна па ће да награди. Њене перспективе одличан су темељ за једну заједницу.

Ипак, ваља негд‌је у неком углу, бар на некој маргини, оставити мисао да лаж претходи свакој глупости, мржњи и сваком злу.