Андреј Рудаљов: НЕСРЕЋНИ СЛУЧАЈ ЉУДМИЛЕ УЛИЦКЕ
Сви они донедавно су били лидери јавног мнења, морални ауторитети, савремени класици, владари мисли, симболи хуманизма и етички узори. Они су постављали дневни ред, позивани смо да нас они провере и да их пратимо. У крањој линији, одасвуд је звучала њихова поучна и арогантна „проповед“, која је осуђивала локални морал и није трпела приговоре. Као да су баш они овлашћени да нас постиде и уразуме, да заблуделе упуте на прави пут.
Али ето, 24. фебруара, са почетком Специјалне операције, као да су се упалила светла. Испоставило се да људи пред нама уопште нису они за које смо их сматрали. И да су њихови задаци веома специфични. Сад више и не чуди што ова екипа не само да није прихватила Русију, него је свим срцем стала уз кијевски режим, макар и са црним ђаволом, директно помажући Оружаним снагама Украјине и оправдавајући тероризам. Спремни да оправдају било шта, чак и националистичке чистке и протеривања људи, очигледно све то доживљавајући као Божију казну нашим главама. Спремни и да ту казну умноже, само им дајте слободу.
Списатељица Људмила Улицка разоткрила се у интервјуу са пранкерима Вованом и Лексусом. Пре ње су свој стриптиз извели Дмитриј Биков и Борис Акуњин. Сви су, као под копир апаратом, открили оно што о њима већ добро знамо. Сав свој духовни срам и зјапећу пустош – на изволте.
Али ипак, има нешто што ме сваки пут задиви у оваквим откровењима: апсолутно нејединство са националном културом и традицијом, безосећајност и глувило. Отуђеност. Главни непријатељ читаве ове дружине је отаџбинска цивилизација, и управо тако је доживљавају. Њена култура, њена историја и географија, њена традиција и религије, њени људи. Подсећа на нешто? Да, управо тоталитарна идеолошка Украјина у главама, то јест потпуно отуђење и укидање свега јединственог, оригиналног, посебног. Апсолутна несвесност. У ту сврху су и дозвани из свог подземља, које се отворило током година колапса и каснијих превирања.
Туђинци. Поборници колосалног експеримента укидања отаџбинске културе, свега домаћег. Они су Русију доживљавали као прљаво и неуређено место, које добија бар неку шансу кад се на њу излије светло европских истина, а онда се врати на своје и угаси. Сад су они сами постали разголићени, неугледни, одвратни. И тако се подвлачи црта испод њиховог монструозног експеримента. Стварно желим да у то верујем.
Међутим, они су вредно радили: неко пајсером, неко чекићем, неко узимао кључеве и шрафцигере и све овдашње деконструисао. Журили су да нас раставе до темеља. Уништавали немилосрдно, тако да се свуда наоколо прашина дизала и таложила у главама људи, док се нису ошамутили. Разарали су националну културу, мумифицирали је да би је испунили својим садржајем, наметнули свој канон, своје догме, свој систем вредности. Правили свог Голема. Сетио сам се хероја хорор филмова Џиперс Криперс, који једе очи и изнутрице жртава и ушива њихова тела у језиви тепих. Веома је слично.
До тога је дошло, као и у годинама перестројке, кроз необуздано клеветање свега совјетског. За то су користили све: од фалсификата и манипулација до позивања на стандард немачких летака из Великог отаџбинског рата и приручника из хладноратовског периода о разарању друштва. Онда се све то ширило на читаву националну историју. Кроз систем замена преисписивана је историја Другог светског рата. Задавани су ударци вери кад се тврдило да корен невоља наше земље лежи у православљу. Наводно, вера је, као и каснији комунизам, изоловала Русију, постала препрека културној интеграцији са цивилизованим светом, развила одбацивање различитих мишљења и тако даље. Хришћанство је симбол загушљивости и мучнине. У Русији такође владају некултура и дивљаштво, блиско паганству.
Све ове деконструкције буквално су испуниле роман Улицке „Данијел Штајн, преводилац“, који је у нашој земљи својевремено прикупио великодушну премијалну жетву. Може се поменути лавиринт личног ауторског мишљења, трагања и заблуде карактеристичне за сваку особу, укључујући и креативну. Али овде није реч о томе, већ о посебном методу социјализације везаном за заједнички циљ. Тако је прихваћено, тако треба да буде. Управо тако тврде Акуњин – Биков – Улицка. Ако желите да се уклопите у систем, будите љубазни да прихватите правила игре. Ово ће бити и друштвени лифт и пут ка успеху. Литература се називала индустријом – тако су је организовали и стандардизовали.
Људмила Улицка није приватна особа, већ систем, посебна покретна трака корпорације за увртање и укидање. Свим срцем су уз Украјину, јер је она значајно напредовала ка општем циљу њиховог пројекта. И што је тамо више пакла, што више ломача, смрти и шетњи са бакљадама, то им је дража, јер се овај пламен, овај ужас доживљава као прочишћавајући. Што је све темељније спаљено, веће су шансе да се на празно место угради нешто другачије, никако повезано са претходним.
Иста та Улицка није само носилац сасвим одређених догми и власница специфичне оптике, већ је она овде формирала нови канон, уздижући се, потпуно неосновано, у ранг класика. Стекла је следбенике и студенте, који су масовним ПР-ом и промоцијом одмах ушли у моду. Трудили су се и на пољу националних питања, копкајући стварне или измишљене повреде и притужбе. Деколонизација и борба против руског колонијализма сад су генерално главна тема, која има ефекат нагризања друштва рђом. Потом су уследила копкања личних траума, које се мало разликују једна од друге, страдајући у отаџбинској огромности, апсурду и атмосфери „насиља“, која их притиска као надгробни споменик и не дозвољава им да се остваре.
То је комплетан мицелијум који је овде израстао у изузетно повољним условима. Тај мицелијум је тежио монополској власти у свим сферама, а нарочито духовним, где је потискивао све живо, протерујући свако неслагање на маргиналну периферију. Све како би се радикално променила људска личност, тако да сопствену мајку не препозна и да не памти своје рођаке. Да људи ништа не памте, засићени прашином коју су производили Улицка и њене присталице. А њихово име је легион…
Шта мислите о покушају атентата на Прилепина? А о убиству Дарје Дугине? Шта радити са Русима на Криму и где иду хонорари од ваших књига? Низ питања – и пред нама више није аристократа духа, већ малограђанин, заточеник сопствених страсти, који је постао крајње зависан од некритички прихваћених идеолошких смерница и догми које су му формирале оптику. Баш она пена о којој је недавно говорио руски председник. Васкрсла историја ту пену спира, као и читав њихов пројекат потпуног разбијања отаџбинског цивилизацијског здања.
Сад и ми сами треба да научимо да убудуће не падамо у искушење и да се не клањамо лажним учитељима. Познавати, разумевати и ценити своје! Своју величину и уникалност. Морамо поново да откријемо Русију. И осећај повезаности са њом као бескрајно усхићење.
(Телеграм канал А. Рудаљова; превео Ж. Никчевић)
