Ана Долгарјева: ДЕВОЈКЕ НА ЛЕТЊИМ ВЕРАНДАМА

Пише: Ана Долгарјева

„Блинчик“, „бунгало“, како год да се назове – блиндаж је подземни, лиминални простор. Ископана рупа, обложена дрветом (или необложена, ако нису стигле даске).

Устајали ваздух, у полумраку тела у зеленим врећама за спавање. Плави светлосни зраци  телефонских екрана осветљавају бледа лица. Са друге стране екрана – жена, можда дете, можда стрелице на мапи или бесмислени видео клипови да се убије бескрајни унутрашњи дијалог.

Одмор – апстракција до које треба догурати. Ако имаш среће.

Све то траје и траје. Код неког полa године, код неког две, код неких – четири. Понекад се сретну и они који су потписали уговор пре мобилизације. Лета 2022. држали су фронт, сад изгледају као нека врста древногрчких митских титана.

Огромни свет (неко је имао прилику да путује по Русији, неко је одлазио и у Европу) сведен је на најједноставније радње, на свакодневне просте ситнице, на знаке реалности за које се ухватиш погледом, слухом и схватиш да си још жив.

Бруј генератора: утробан, тежак звук, који се слива са позадином.

Кафа са павлаком. Растворљива, овде увек пију растворљиву кафу. Слатка и врућа, литрима се раствара у упаљеном желуцу.

Ако у шољи није кафа, онда је ту густи црни чај из једне или две кесице. Енергетски напици – забрањени.

– А ја сам открио кафу са лимуном – бодри, неприродно бодри глас у полумраку. – Исечем лимун у шољу, успем кафу, прелијем кључалом водом – и не спавај до јутра.

Из кашике у шољи кафе вуку се беле нити кондензованог млека. Врели напитак – то значи да си жив, да у овом лимбу још постоји излаз, тамо где је светлост, где аутомобили иду и стоје у гужвама, где девојке на летњим верандама пију просеко и осмехују се.

Људи којима је рат прорастао кроз поре држе се за једноставне ствари: како бруји генератор, како слатка кафа пали усне, како пламен упаљача накратко заблиста жутим. Не, наравно, ти то никад ниси примећивао, и ако те категорија „Д“ коначно пошаље у цивилни живот, врло брзо ћеш престати да заборављаш, али овде, где сваки излаз може бити последњи, од стреса те чувају топлина и сладост, подижући на трен притисак. Рођаци, чији се гласови чују на телефону, бестелесни, остају звук и равна слика, макар триста пута погледао у шољицу. Пукотина на шољи под прстима – она је овде и сада.

Устајеш у тамну ноћ из природне потребе – и нагло се враћаш доле: чује се зујање „Бабе Јаге“. Касније, касније… Боље је да не засветлиш врућим људским телом, у њеним очима је термовизор. Држи ум у аду, а топлоту у подземљу.

Сањаш супермаркет са колицима, сањаш велики празни биоскоп, сањаш нејасна лица одрастајуће деце која се током кратких одмора сваки пут поново навикавају на оца. Будиш се – врећа за спавање у „пиксел“ дезену, неко хрче; на тренутак не схваташ где си.

Време тече као да није линеарно, већ се слојевито спушта, као наслаге лишћа на земљи које нико не чисти. И у том зачараном циклусу бесконачно променљивих слојева, чувајући остатке здраве свакодневице, психа се хвата за оно што је постало уобичајено уместо „Пјатерочке“ и реклама на телевизији.

И остају само она једноставна питања: како се са задатка вратити жив, како се загрејати у промрзлој јужноруској јесени, како издржати до одмора – тамо је син порастао још за годину, ускоро креће у школу.

На одмору, са супругом и децом ћеш поћи у породични кафић, наручићеш капућино, и он ће ти деловати бледо, кад се сетиш растворљиве кафе помешане са павлаком у окопу, коју си пио док је „Баба јага“ кружила небом, али је отишла, прошла поред, и овог пута, и у свим наредним, и нека буде тако.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)