…ама баш нико од путника никада није видео машиновођу… – В. Умељић – Разговор с поводом

Разговор поводом изласка из штампе романа „Књига“ Владимира Умељића за Сајам књига 2026.

Питање: Господине Умељићу, на предстојећем Сајму књига у Београду бићете представљени новом књигом, у издању „Прометеја“ из Новог Сада. Овог пута то није историја, политикологија, теологија или филозофија, већ књижевност. Није први пут, поново се огледате у књижевности, шта је овога пута тема?

В. Умељић: Наслов романа је Књига а тема је растућа опасност по опстанак човечанства, коју собом носи вештачка интелигенција. Наслов наравно није случајно настао, јер књиге представљају чуваре памћења човека и сметњу, препреку за њену даљу еманципацију од њега.

Књига је дух и душа, човекова култура и биће, чувар идентитета и трајања, вештачка интелигенција је логика алгоритама, неумољиве Франкенштајнове машине, мада у почетно примамљивом, заводљивом облику.

Данас ће вероватно 99% људи, који користе вештачку интелигенцију, устати и одмахнути руком – шта је сад па то, она чини ствари једноставнијим, бржим, лакшим, какве су сад то опет светске завере?

И – они данас имају право. Али сутра највероватније већ не, јер околности се драстично мењају, она се самостално, рапидно и све мање контролисано даље развија. Већ сутра им се. дакле. врло лако може догодити, да им у свест дође Бертолт Брехт, који је рекао:

„Ја бих тако радо био у праву, али околности, оне су другачије“.

Владимир Димитријевић пише у својој рецензији Књиге: „Реј Бредбери је својевремено објавио роман Фаренхајт 451, о тоталитарној будућности света у коме ће књиге бити уништаване зарад лоботомије човечанства. У том роману, постоје људи који знају најзначајније књиге, од Илијаде, преко Библије, до Сервантеса и Достојевског, напамет. И књиге остају и опстају у њиховим умовима, одакле су, у доба њихових мудрих предака, и потекле.

Роман Владимира Умељића Књига на том је, Бредберијевом, трагу.“

Питање: У последње време се множе негативне вести о вештачкој интелигенцији, неовлашћено упадање у сервере банака, заиста чудно откупљивање и уништавање хиљада антикварних књига, као и драматично упозорење на опасност једног од отаца овог феномена Илона Маска, а у међувремену и од оснивача Мајкрософта Била Гејтса. Али са свим дужним поштовањем – растућа опасност по опстанак човечанства?

В. Умељић: Вештачка интелигенција, коју ствара ах! тако разумни човек и омогућује јој да самостално даље учи и аутономно се развија, руководи се искључиво логиком и не познаје емпатију, морал или етику.

Не поштује човеков инстинкт преживљавања, који и сам човек повремено заборавља.

За подсећање – Ајнштајн је развио своју генијалну теорију релативитета, коју је иначе његова српска супруга Милева Марић, Богом дани математичар, образложила и – шта је човек као прво из тога начинио?

Атомску бомбу, наравно. Опенхајмерово кајање је, као и обично, дошло прекасно.

Но добро, вештачка интелигенција, дакле, раније или касније једноставно мора да закључи, да је човек заправо сувишан, један паразит који само троши енергију, мора, значи, да га елиминише из свог чисто логичног универзума.

А то је на несрећу и наш једини универзум.

Питање: Заиста врела тема и још врелија хипотеза. Како се из тога прави роман, ко су протагонисти и где је место радње?

В. Умељић: Место радње је Београд и постоје само четири главна лика, троје пријатеља из младости, два мушкарца, од којих је један монах, њихова заједничка љубав из гимназијских времена и нечија ћерка, високо обдарено дете, које ће једног дана постати главни конструктор вештачке интелигенције.

Врло комплексан и дубоко људски међусобни однос, но о томе даље мора роман да говори. Можда само још да кратко цитирам из реценције Милутина Ж. Павлова:

„Књига Владимира Умељића сва је у призиву срца, вере и науке, она јесте анализа узрока и последице, чиста анализа опет заветних анализа, дакле метафора у метафори која иште разум.

С једне стране утопија и, опет, како из те океанске утопије заћи у прагматизам када памет иште заглед у Бога као заветно ренесансне обале од искона. Да, пред нама је ретко освешћено штиво загледано и у расписане хрестоматије, бриљантна одбрана свести и разума за све оне којима је стало до животне части.“

Питање: Звучи захтевно, да ли је то можда сувише компликовано за просечног читаоца?

В. Умељић: Не, напротив. Рецензент Владимир Димитријевић је то препознао и формулисао на следећи начин: „Приповедачки поступак Владимира Умељића је слојевит. Исти изрази, слике и питања прелазе из једног слоја у други, па читалац постепено схвата да су сви делови једна целина“.

То значи, читалац може да очекује духовну снагу и слабости, хармонију и конфликте, љубав и разочарења, напетост и неочекиване обрте, драматику и опуштање, а све то у сенци Дамокловог мача вештачке интелигенције.

А можда је и она у човековој сенци хуманизма и емпатије, ко зна?

Питање: Закључно, једно можда само тривијало питање – како се један историчар и филозоф, са преко двадесет објављених научних књига, одлучује за једну такву тему и, посебно, зашто бира књижевну обраду?

Ви сте, додуше, већ добили „Награду Академије Иво Андрић“ за најбољу сатиричну књигу године и „Награду Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман године на српском језику, али ово је заиста једна сасвим другачија тема. Да ли можда очијукате са имиџом свестраности?

В. Умељић: Тема је, сложићемо се, дословце актуелна, акутна, горећа и сходно томе изазовна. И у „КЊИЗИ“ има историје и филозофије, али у књижевним хаљинама, дакле свакодневним језиком, лако читљиво и пријемчиво.

Уз то, никада не би требало прецењивати улогу аутора, концентрисати се на појединца, о коме би увек морало да говори његово дело. Сваки човек би морао да буде захвалан за дарове, које је добио, те да гледа да не допусти да они закржљају, већ да се развију и ставе у службу заједнице.

Истовремено, хитно треба препоручити, не само ауторима (и критичарима), да се сопствена сујета, на коју нико није имун, држи под строгом контролом, јер она је не само контрапродуктивна, подлегање том искушењу се увек скупо плаћа. Са тим већ и само кокетирати, то приличи пубертету и бубуљицама на лицу, које се у огледалу потом ревносно превиђају.

Али сви други их виде.

Даље, не само да политичари здушно нагињу ка култу личности, што је грешно и погрешно, док смо сви ми склони тражењу узора, што је пак само људски, докле год су ти узори морално и етички детерминисани.

Но, претеривање у смислу идолатрије никада није примерено. Свако чини оно што може. Такмичарски дух је нешто за спорт а америчко мегаломанско правило: „The bigger, the better“ нема шта да тражи у култури.

Другим речима и идући од општег ка посебном, ми Срби смо из византијске традиције преузели начело, кога се и ја држим, да је аутор заправо неважан, јер свако људско дело је само слаби, мајушни одблесак првобитног стваралачког чина Господа.

Том принципу је апсолутно страно лично грађење било каквог „имиџа“.

А што се свестраности тиче, убеђен сам да је то сваки човек а шта ће од тога закључно доћи до изражаја, то зависи од околности и од самог човека. Неко постане светац, неко џепарош.

Мој прилог том ставу о императиву византијског наслеђа у овом роману је можда најближе означио рецензент Владимир Димитријевић речима:

„У ствари, Умељић је онај ’џентлмен назадњачке физиономије‘ из Достојевскових Записа из подземља, који се обраћа човечанству и каже, док гледа ’кристални дворац‘ остварене утопије: ’Господо, све је ово сјајно, али хајде да све ово порушимо, и поново живимо по својој глупој вољи‘.

Хвала му што у свом роману Књига наставља путем непризнавања тоталитарне идеје ’кристалног дворца‘“.

Рецензент Милутин Ж. Павлов пак сумира: „У целини речено, ова књига јесте сажети цитат о томе како сагледати човека на сопственом образу“.

То би могао да буде главни мотив, само позитивни изазов за читаоца, јер књижевно дело мора да буде и огледало, које се подиже до висине очију радозналог, отвореног, будног. Помаже, дакле, човеку да сагледа још један део себе.

Барем се надам да је тако.

Српски меморијал, а. м.