Алистер Крук: Трауматично признање западног естаблишмента

Два крајње естаблишментска, англо-америчка медија у Великој Британији су коначно – и са горчином – признала како стоје ствари. Јасно је истакнуто: санкције против Русије су пропале. Спектејтор (који је раније уређивао и Борис Џонсон), пише да је Запад усвојио двојну стратегију: једну која подразумева подршку Украјини и другу која је била:

„Наношење финансијског “запрепашћујућег шока и удара’ размера какве никада раније нису виђене. Русија је требало да буде готово потпуно одсечена… Путинова Русија, предвиђала је теорија, била би тако осиромашена да се присили на предају“.

Мало ко на Западу је свестан колико лоше тече овај аспект рата. Европа је платила изузетно високу цену делимичног бојкота руске нафте и гаса.

„Но [било које ограничење европског енергетског бојкота] не објашњава опсег неуспеха да се нанесе штета руској економији. Убрзо је постало јасно да, док је Запад посвећен вођењу економског рата, остатак света једноставно није. И док је пао извоз нафте и гаса у Европу, Русија је муњевито повећала свој извоз у Кину и Индију – обе ове земље радије купују нафту по сниженим ценама него да заузимају стране против инвазије на Украјину“.

„Запад се упустио у рат санкцијама са прецењеним осећајем сопственог утицаја широм света… Резултат јесте погрешна процена коју сви могу да сагледају… Руска економија није уништена; просто је реконфигурисана, преоријентисала се на то да буде окренута ка истоку и ка југу уместо ка западу“.

Алистер Хит у Телеграфу такође бележи:

„Русија је до сада требало да доживи колапс. Британски, амерички и европски маневар подразумевао је да ће драматичне трговинске, финансијске и технолошке санкције, ограничење цена руске нафте која се извози путем мора као и потоња помоћ Украјини бити довољни да се Москви нанесе пораз. То није дало резултате… Разлог? Кина је тихо ускочила као помоћник, подржала је пољуљану Путинову економију и помогла јој да изведе преображај, размењујући енергију и сировине за добра и технологију. Санкције су испале смешне.“

Промашени зицер

Неки, док читају ове речи, биће истински зачуђени: како је оволико дуго било потребно британском естаблишменту да се „расани“ и сагледа оно што је било познато целом свету?

Спектејтор нам заправо даје одговор; „прецењени осећај западног утицаја широм света“. Или једноставно речено: делузивни хибрис који је навукао повез на очи западним доносиоцима политичких одлука; они нису кадри да виде ни оно што им је пред очима.

Амерички и британски обавештајни аналитичари заокупљени су уверењем да је Русија мала, крхка економија која не може да истрпи целокупну тежину западног економском система, а још мање да му се супротстави; они су уверили Европљане да је руски колапс зицер. Руски финансијски колапс би дестабилизовао московске елите, и председник Путин би био смакнут. И, под изнова потврђеном америчком хегемонијом, руски економски послови би се вратили на ранији начин функционисања – Русија би изнова била снабдевач Запада јефтиним природним добрима.

Била је то огромна грешка (упоредива са тврдњама како ће рат у Ираку довести до стварања „Новог Блиског истока“). И сада, Европа плаћа цену. И наставиће да плаћа цену дуго током времена које предстоји.

Било би погрешно, међутим, потценити ефекат ових „увида“  који продиру у свест западног естаблишмента. Очито, неко у америчкој „Сталној држави“ (Permanent State) жели да се ови увиди појаве у двама близаначким медијима (британски медији уобичајено служе за ширење оних медијских порука естаблишмента којима није могуће приписати извор).

Хибридни финансијски рат – почев од сукоба у Ираку – био је кључни чинилац западне стратегије за ширење његове хегемоније. Сагледавање да ова стратегија толико упадљиво пропада у Русији; сведочење томе да „остатак света“ саопштава како би Украјина могла да буде европска брига, али да није њихова; посматрање све раширенијег напуштања долара као средства међународне трговинем а што је кључни механизам за смену униполарног света (предвођеног Сједињеним Државама) мултиполарним светом, објашњава зашто су са онолико горчине двојица британских колумниста изразили своје ставове.

Освешћивање трауме

Спектејтор је требало да каже како ове епизоде погрешних стратешких процена проистичу из пренадуваног западног осећаја сопствене важности и представљају изузетан тренутак са сопствено преиспитивање, чак иако је натопљено горчином због онога што су као одраз Запада у огледалу видела двојица аутора.

Но, немојмо се заносити. Овакве заблуде [западњачког естаблишмента] нису нешто што ће олако ишчезнути. Западни неоконзервативци не поседују команде за кретање у рикверц: када су поражени у једној сфери, они се никада не извињавају; једноставно пређу на извођење друге обојене револуције.

Чак и док пишем овај чланак конгресмени Вилсон и Сен МекКол делују у правцу да онемогуће америчкој влади да изнова призна председника Башара ел Асада као сиријског председника, а што је упозорење другим земљама које размишљају о нормализацији односа са Асадовом владом да могу да се суоче са озбиљним последицама (односно финансијским санкцијама) у складу са Цезаровим актом[I].

Запад се припрема да санкционише Турску због њених веза са Русијом: Сједињене Државе настављају да санкционишу Ирак што је део покушаја Вашингтона да принуди званични Багдад да прекине енергетску сарадњу са Ираном; а САД се припремају и да појачају своје „одбрамбене положаје“ у Персијском заливу, званично тврдећи да ће Пентагон распоредити додатна средства у региону како би патролирао дуж поморских трговинских праваца и „да би заштитио приватна пловила“ од Ирана.

Санкциони мисаони оквир неће ишчезнути све док Запад не искуси катарзу толико јаку која ће преокренути дух времена. Откривење да санкције не раде – и да остатак света сада пролази пут од еманципације од доларске хегемоније према еманципацији од америчке политичке хегемоније – долази као трауматично искуство.

 

Превод М. Милојевић/Нови Стандард

 

[I] У питању је закон који је у САД усвојен 2019. године а којим се одређује низ ограничавајућих мера против различитих придредних грана на територији Сирије; усвојени законски предлог потписао је председник Доналд Трамп 17. јуна 2020. године; законски предлог је именован по особи познатој под псеудонимом Цезар која је документовала наводне случајеве злостављања цивила од стране припадника сиријских безбедносних структура.