Алистер Крук: Макроново жонглирање пробушеним балоном

Шарл Мишел, председник Европског савета, позвао је Европу да се прешалта на „ратну економију”. Овај позив делимично правда ургентном подршком Украјини, али значајнија је потреба подизања насукане европске економије кроз фокус на војну индустрију.

Гласови одзвањају широм Европе. „Ми смо у предратној ери”, каже пољски премијер Доналд Туск. Макрон, након што је неколико пута ту могућност двосмислено опипавао, саопштава да „ћемо можда у неком моменту – а ја га не желим – морати да водимо операције на терену (читајте „француске трупе у Украјини”) како бисмо се супротставили руским снагама”.

Шта Макрон изиграва?

Шта је толико престравило Европљане? Знамо да је брифинг француске обавештајне заједнице за Макрона последњих дана био суморан, па делује да је директно подстакао његов јуриш у наратив о директној француској војној интервенцији у Украјини. Поверљиве француске обавештајне процене упозоравају да би колапс линије фронта и дезинтеграција Оружаних снага Украјине као функционалне војне силе могли брзо да се догоде.

Макрон је одиграо нејасно: хоће ли слати трупе? У једном моменту деловало је да хоће, али онда је та перспектива постала фрустрирајуће неизвесна, мада и даље на столу. Потом је завладала конфузија. Нико није засигурно знао одговор, пошто је председник запаљив, а генерал Де Гол је својим наследницима завештао квази-краљевску моћ. Тако да – да, уставно гледао могао би то да уради.

Генерални став у Европи јесте да је Макрон играо сложену психолошку игру, најпре са француским народом, а онда и са Русијом. Без обзира на то, делује да Макроново звецкање оружјем има неких основа: француски начелник генералштаба рекао је да има 20.000 војника спремних за слање у року од 30 дана. Директор руске обавештајне службе СВР, Наришкин, скромније је проценио да Француска припрема војни контингент за слање у Украјину, који би у иницијалном стадијуму бројао око 2.000 људи.

Међутим, морамо да будемо јасни, дивизија од 20.000 људи, по стандардима класичне војне теорије, може да држи највише 10 километара фронта. Слање 2.000 или 20.000 француских војника стратешки не би променило ништа, не би задржало драстично већи руски парни ваљак који гази ка западу. Шта онда Макрон изиграва?

Војска навијачица

Вероватно је то део Макроновог шепурења, заокупираног глумљењем „господина чврсторукаша Европе”, нарочито пред својим француским бирачима. Његово шепурење се, међутим, догађа на значајној расрксници везаној за тзв. „геополитичку ЕУ”.

Јасноћа: светлост се пробила и осветлила простор до сада обргљен сенкама. Сада је јасније него икада – након Путинове убедљиве победе на изборима са рекордном излазношћу – председник Путин је ту да остане. Све западне закулисне игре „смене режима” у Москви нестале су пред јарким светлом овог догађаја.

Љутито гунђање може се чути из неких ћошкова Европе. Али утихнуће. Немају избора. Реалност је – како лист Мариен подругљиво саопштава поводом Макронових изјава о Украјини – а цитирајући старијег француског официра: „Не смемо направити грешку укаска у сукоб са Русима, ми смо војска чирлидерсица”, а слање француских војника на украјински фронт једноставно „не би било разумно”. Један неименовани саветник при Јелисејској палати тврди да је Макрон „желео да пошаље јаку поруку, милиметарски калибрираним речима”. 

Оно што још више боли европске вечито надајуће неоконзервативце је то што јасна Путинова изборна победа коинцидира са понижењем ЕУ (и НАТО) у Украјини. Не само што делује да су Оружане снаге Украјине у каскадној имплозији, него се повлачење убрзава, пошто се Украјина повлачи ка неприпремљеном и неодбрањивом терену.

Ову суморну ситуацију унутар ЕУ пресеца још један сноп разјашњујуће светлости: САД, полако али сигурно, окрећу леђа финансирању и наоружавању Кијева – препуштајући да импотентност Европе буде огољена пред целим светом. 

ЕУ једноставно не може да замени улогу САД. Код неких још већу жалост придаје то што америчко повлачење представља „ударац у стомак” за добар део бриселског руководства, које је пало у наручје Бајденове администрације са готово непристојним усхићењем, након што је Трамп сишао са функције. Искористили су тај тренутак да прогласе цементирање проатлантистичке, про-натовске ЕУ.

Сада бивши индијски дипломата М.К. Бадракумар савршено то дефинише: „Француска је спремна да иде никуда”. 

„Још од свог понижавајућег пораза у Наполеоновим ратовима, Француска је заробљена у класи држава згњечених између великих сила. Након Другог светског рата, Француска је изашла на крај са овом невољом тако што је исковала европску осовину са Немачком.

Ухваћена у сличну ситуацију – Британија се адаптирала подређеној улози – прикључујући се глобалној америчкој моћи, али Француска се никада није одрекла свог похода за враћање славе светске силе. Ти радови су и даље у току. Ужас унутар француског ума је разумљив пошто се пет векова западне доминације завршава. Такав положај осуђује Француску на дипломатију која је константно у стању обуздавања, уз изненадне епизоде асертивности.”

Анти-ЕУ сентимент

Проблеми који се намећу узвишеној тежњи претварања ЕУ у глобалну силу троструки су:

1. франко-немачка осовина се распала, пошто је Немачка од заокрета ка САД направила нову спољнополитичку догму.
2. Габарит Француске је додатно умањен у европским питањима, након што је Шолц пригрлио Пољску (а не Француску) као истомишљеника и „најбољег пријатеља заувек”, и
3. Макронов лични однос са немачким канцеларом Олафом Шолцом је у слободном паду.

Други аспект геополитичког пројекта ЕУ је то што је прихватање финансијских ратова Вашингтона против Русије и Кине резултовало тиме да су „САД драматично прерасле ЕУ и Уједињено Краљевство заједно у последњих 15 година. Године 2008, економија ЕУ била је нешто већа од америчке… Међутим, економија Америке данас је већа за готово трећину, а уколико не рачунамо Уједињено Краљевство за преко 50%”.

Другим речима, будући амерички савезник у свом несретно процењеном посредничком рату у Украјини, Европа је платила и плаћаће високу цену. Извештаји Јуроинтелиџенса (EuroIntelligence) – који прати мале и средње компаније у Немачкој – регистровали су екстреман раст анти-ЕУ сентимента. На узорку од 1.000 малих и средњих предузећа, њих 90% било је незадовољно Европском унијом на разне начине, што је многе проморало да се преселе из Европе у САД.

Просто речено, покушај надувавања и одржавања балона званог „геополитичка Европа” завршава се дебаклом. Животни стандард тоне, а регулаторни промискуитет Брисела и високе цене енергената резултују деиндустријализацијом и осиромашењем Европе.

Макрон је у врло отвореном интервјуу с краја 2019. године за Економист рекао да Европа стоји на „ивици провалије”, па мора да почне да о себи размишља стратешки – као о геополитичкој сили – иначе „више неће владати својом судбином.” (Макрон је ово рекао три године пре рата у Украјини). Данас су Макронови страхови постали реалност.

Него да се вратимо на оно што ЕУ планира да уради поводом ове кризе: председник Европског савета Шарл Мишел каже да хоће да купи дупло више наоружања од европских произвођача до 2030, да искористи замрзнуту руску имовину како би финансирао набавке наоружања за Украјину, да олакша финансијске токове ка европској одбрамбеној индустрији – укључујући издавање европских војних обвезница и увођења „одбрамбених намена” – као једног од критеријума за позајмљивање при Европској инвестиционој банци.

Мишел ово продаје јавности као начин да се створе послови и раст. У реалности, међутим, ЕУ настоји да склепа нови фонд којим би заменила куповине државних обвезница чланица ЕУ од стране Европске централне банке, у програму квантитативних олакшица. Раст каматних стопа у САД практично је ликвидирао овај метод.

Месечарење у рат

Идеја са војном индустријом јесте да се створи више токова новца: разне транзиције ЕУ (климатска, зелена и технолошка) очигледно траже мамутско штампање новца. Ово је једва било изводљиво док је пројекат било могуће финансирати по нултим каматним стопама. Сада експлозија дугова чланица ЕУ – узрокована пандемијом COVID-19 и транзицијама – прети да читаву геополитичку „револуцију” гурне у финансијску кризу. Криза финансирања је на хоризонту.

Одбрана, нада се Мишел, би могла да се покаже сварљивом за јавност као нова „транзиција” коју је потребно финансирати неортодоксним мерама. Волфганг Мунхау из Јуроинтелиџенса, међутим, пише о „Мишеловој ружичастој ратној економији” тврдећи да он жели геополитичку Европу, па тако закључује своје писмо познатим хладноратовским лајтмотивом, тј. „уколико желите мир – морате се спремати за рат”.

„Хоће ли оно оружје из Мишелове ратне економије говорити уместо неуспеха наше дипломатије? Који је наш историјски допринос овом конфликту? Зар не бисмо требали да почнемо одатле? Језик којим се Мишел служи је драматичан и опасан. Неки од наших старијих грађана и даље памте шта значи живети у ратној економији. Мишелово брбљање је непристојно”.

Јуроинтелиџенс није усамљен у овој критици. Макронов гамбит je поделио Европу – при чему се већина чврсто противи слању војске у Украјину – што би било месечарење у рат. Уредница Мариена, Наташа Полони, наводи:

„Не ради се више о Емануелу Макрону или његовом ставу мужевног малог лидера. Не ради се више чак ни о Француској или њеном слабљењу услед слепих и неодговорних елита. Ради се томе хоћемо ли колективно да пристанемо да ходом месечара одемо у рат. Рат за који нико не може да тврди да ће бити контролисан или обуздан. Питање је хоћемо ли пристати да шаљемо децу у смрт јер су САД инсистирале на успостављању база дуж руских граница”.

Шире питање тиче се читавог „фон дер Лајен-Макрон” геополитичког гамбита ЕУ, која покушава да о себи размишља као о геополитичкој сили. Управо је тежња ка овој геополитичкој химери (која је немалим делом его пројекат) парадоксално дотерала ЕУ до ивице кризе.

Претња „на дугме”

Да ли већина Европљана заиста жели да буду геополитичка сила, уколико то захтева одрицање од онога што је остало од њиховог националног суверенитета и аутономије (па и парламентарног надзора) у корист супранационалне творевине и бриселских технократа? Можда је Европљанима довољно да ЕУ остане трговински блок.

Зашто онда Макрон ипак ради ово? Нико није сигуран, али изгледа да он замишља да игра неку врсту компликоване игре психолошког одвраћања Москве. Игру карактерисану радикалном вишесмисленошћу. Другим речима, још једна психолошка операција.

Без обзира на све, могуће је да он мисли како би његова вишесмислена претња „на дугме” о могућем европском ангажману у Украјини могла да пружи Кијеву довољно преговарачке снаге да, блефом, натера Русију на прихватање услова да остаци Украјине остану у Западној (па чак и НАТО) сфери, након чега би Макрон тврдио да је он „спасилац Украјине”. 

У том случају – ради се о пустим сновима. Председник Владимир Путин – наоружан скорашњом изборном победом – просто је одувао Макронову психолошку операцију са стола: „Било какав улазак француских снага представљао би инвазију и, самим тим, легитимну мету за наше снаге”, експлицитно је рекао.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Насловна фотографија: Thibault Camus/AP Photo