АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: Несуђена литија

ИСКРА на Фејсбуку

Подгорица – литија

Тог првог дана јула деведесете над окупљеним мноштвом народа код Лазарице на Далматинском Косову, православног храма посвећеног Светом кнезу Лазару и освећеног за прославу петстоте годишњице Косовске битке, лебдио је тешки облак љетне запаре који се заједно са свим тим људима са околних висоравни сваљао у плодно косовско поље, баш код цркве. Ријека посјетилаца је непрестано кружила од улаза у цркву, па до чесме са хладном питком водом којом су се знојави гости покушавали мало расхладити да би се опет као у велико језеро улила у масу која је испред позорнице чекала да отпочне програм.

Хиљаде очију су тражиле погледом доктора Јована на бини. Сједио је заједно са осталим гостима на школској столици, знојан и неприпадајућ, осјећајући све те погледе на својој кожи која је имала скоро температутру као и јањци што су се жртвовани за тај дан окретали на безбројним ражњевима стратешки распоређеним око сабора.

Почело је. Вијориле су се заставе, тапшало и викало, пјевало и свирало. Редали су се говорници, гости из Београда, владике, народне симпатије су на тој говорници, као на каснијим анализама јавног мнења одређивале појединачни рејтинг. Дио тог расположења било је и гурање веће групе мушкараца с десне стране подија. Као љетни пљусак, брзо је прошла узнемиреност која је узбуркала духове на трен. Гледао сам час у правцу бине, час према групи која се до мало прије неконтролисано таласала пријетећи да поруши све око себе.

Ознојени и зајапурени крајишки мужеви изгледали су као тешко контролисан елемент. Но, прије ће бити да је то било млако пиво на љетној жеги које је имало окус револуције. Зашто су се таквом силином смјењивале енергије, какав је то дух подјеле био присутан у тим данима кад смо сви, осим тих немирних трзаја руље изгледали као једно биће – од попа Куриџе па све до те задње деценије двадесетог вијека? Зашто је у једном тренутку др Јован, знојав и треперав, на одвојена скандирања која су с једне стране значила Јово, Јово..а с друге стране јављала Милане, Милане..( упућена Милану Бабићу) узео микрофон и почео и сам да скандира:
– Јо-во, Ми-лане, Јо-во, Ми-лане..

Тешко долазећи до ваздуха који је недостижно треперио високо у крошњама оближњег дрвећа, али не и под разапетом шатром над позорницом, др Јован се покушао супротставити том духу подјеле, очито једини знајући тог дана ко је тај Дух и одакле долази.

У данима и мјесецима који су усљедили, онима који су могли и прије свега хтјели и смјели видјети ко је био тај дух, тај незвани гост првог јулског дана те деведесете на Далматинском Косову разоткрило се како су крајишки Срби, за разлику од тог првог утиска са Сабора, заправо били врло управљиви и подесни за манипулацију. Очито је то знојећи се и патећи знао прије других др Јова и знатно прије других, на својој кожи и осјетио убрзо сву злобу Духа из даљине.

А народ, народ је први пут у тој мјери био сложан, као на Далматинском Косову, тек пет година касније, у километарским колонама преко Мартинброда према Београду. Био сам на оба мјеста. И на Косову, и на трактору.

Народ најчешће не разумије своје пророке. Сам Господ шаље свјетло да нам обасја стазе којима ћемо писати историју. Ми смо одабрали стазу која нас је одвела од куће. Шта и рећи или како грдити народ, који је деценијама док су га водили и представљали Стево Крајачић и остали попут њега, склањан са главне позорнице у самодовољност и изолацију. Тај народ није био способан да разумије Јована Рашковића, нити је он имао начина да предочи том истом народу каква је опасност Слободан Милошевић. Како грдити за то тај плаховити и часни народ кад су у то вријеме читаве регименте интелектуалаца и угледних људи клицали Вожду, истом оном Духу који је врелог љетног дана посјетио и сабор на Далматинском Косову.

– Слобода сада завршава на Н – писао је тад један чувени пјесник. Та хипноза је била колективна, није чудо да и данас нису ријетки интелектуалци који појаву Слободана Милошевића виде као узвишен историјски пројект и славну етапу.

У данима који су усљедили послије сабора на Далматинском Косову за Јована Рашковића наступају догаћаји који нас читајући свједочанства његових блиских пријатеља, попут Драгана Танасића, остављају у расположењу као да гледамо Предсказање Ричарда Донера из 1976. Нажалост, потпуно стварне чињенице које је као злу судбину цијелог народа као предсказање у једном тренутку поднио само један човјек. У овој причи, дотакнућу се само једног веома индикативног детаља.

Тог истог врелог љета видећи и осјећајући какав се сценарио спрема у Хрватској, Јован Рашковић је дошао на једну веома оригиналну идеју. Стремећи мирном рјешењу укупне ситуације, желио је организовати мирни ход крајишких Срба од Книна до Загреба. На том путу би се колони из другиг градова са већинским српским становништвом придруживао народ према Загребу. На тргу Бана Јелачића би се по већ раније прављеном договору уз Рашковића пристиглим Србима обратио и Фрањо Туђман.

Истог тог дана кад је Рашковић подјелио своју идеју са пријатељима у Београду, али на вече, црна лимузина је сачекала др Јована Рашковића и одвезла Слободану Милошевићу на његов изричит и неодложан захтјев.

Дух се разгоропадио и не само да није подржао др Рашковића у његовом науму о мирном ходу до Загреба, него је изричито тражио од њега да се инсценирају убиства српских милицајаца да би се народ дигао на оружану побуну.

Два дана послије тог ноћног рапорта и Рашковићевог одбијања, основана је Српска демократска странка Крајине у Книну са Миланом Бабићем на челу, без др Рашковића њеног оснивача. Иако страшна лична судбина др Рашковића, била је то најмања трагедија у односу на оно што је десило народу, и српском и хрватском у том произведеном рату. Наравно, до мирног хода од Книна до Загреба никад није дошло. А није баш да је Фрањо гледао кад ће се колона Срба из Книна појавити с карловачке стране с Јовом на челу. Он је своју улогу у пропаганди о великосрпској агресији досљедно испуњавао, добијајући стално нове материјале од београдског колеге. Рашковић са својим Крајишницима остао је у неком процијепу интереса.

Али, проходали су Срби тридесет година касније, молитвено, поносно, са иконама у рукама, негдје другдје, али још на своме.

У контексту доношења ноћног Закона о вјероисповјести, од тог изгласавања у црногорској скупштини до величанствених молитвених шетњи широм црногорских градова, морам примјетити да су се дали, као у свакој комплексној ситуацији, али сад много већом брзином интернетског доба, разабрати различите нијансе и утицаји, а неке на посебан начин подсјећају на политичке прилике из првог дијела текста. Иако се тешко ко одважи проговорити о улози званичног Београда, то не значи да утицај Београда није присутан. Једним дијелом и због тога што засљепљеност Предсједником на моменте подсјећа на колективну хипнозу деведесетих.

Личност академика др Јована Рашковића дословно је размонтирана за мање од двије године. Од тренутка кад је био икона Срба из Крајине до потпуне одбачености и презира прошло је нешто више од годину дана. Вожд се са онима који нису хтјели послушати његове директиве немилосрдно обрачунавао.

Покушаји урушавања угледа Митрополита Амфилохија без прекида трају петнаестак година, од оног тренутка кад је постала јасна његова духовна снага и углед који ужива у православном свијету и наравно подршку у народу. Можда је врхунац тих покушаја представљао тренутак кад се приликом посљедње Путинове посјете послала порука Митрополиту преко комесара и комесарчића владајуће странке у Србији и чиновника у верском крилу СНС-а, како је неко врло домишљато назвао Патријаршију СПЦ – да је непожељан у Храму Св. Саве на Врачару.

Једна од многих повезница владајуће партије у Србији са њеним радикалским коријенима осим културе и вокабулара је и нетрепељивост према Митрополиту.

Испоставља се да колико год се народ у Црној Гори љубављу ујединио и проходао, на свеукупном плану на помолу је фабрикована нова подјела између Патријаршије и Митрополије црногорско-приморске. Да ли је то освета за оно боље немој из Пљеваља?

Да ли је неповољније окружење за вјернике Српске Православне Цркве држава као Црна Гора која доноси тај фамозни Закон о вјероисповјести или држава Србија у којој свезнајући, свеприсутни и облизујући Предсједник одлучује и вуче потезе у име Патријарха, у свом а не у интересу народа и цркве.

Шта је теже – које бих око жртвовао, недомислена је дилема.

До те мјере је то отишло да кад видите пливање за Богојављенски Крст са Дунавског кеја ове године, кад храбри младићи прије него ће ускочити у хладни Дунав, понављају ријечи пливачке богојавњенске заклетве.

– За кога – узвикивао је свештеник.

– За Патријарха – орило се из стотине грла, као да су тог јутра обновили Београдску Патријаршију, а заправо ових дана ријеч Патријарх је двосмислена, јер кад кажете Патријарх, мислите Предсједник. А и даље је држава одвојена од Цркве.

За то вријеме пливачи и браћа у Црној Гори клицали су Косову и Србији.

Заједничко у овим питањима везаним за Цркву која су у жижи ових дана у обе државе, и Црној Гори и Србији је ноторно незнање и једног и другог предсједника кад се изјашњавају о истима.

Осим незнања, имају још понешто заједничко, савјетнике и страст према власти.

Власт је највећи опијат, рече неко. Сви који учествују у трци за власт урадили би апсолутно све да на власт дођу, а кад дођу, да на њој остану.

И баш због те страсти, све је требало бити другачије – и не тако мирно и не с толико љубави и заједништва. И заиста, тако је и почело, блокирањем путева, нередима, општом несигурношћу коју су требале отклонити снаге реда. Појавио би се у неком тренутку и вјечити спасилац из снјежних наноса и мутних бујица.

Али, овог пута народ је послушао свог пророка. Не постоји механизам силе против молитвених шетњи, шетаче могу само повезати жицом и побацати у јаме. Нема те мржње и пакленог плана која може да надвлада молитву старца поред кивота.

И не дајмо се подјелити, један народ, једна вјера, једна Света Црква.

Бог је љубав.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.