Александар Стојановић: Избори у БиХ и нова геометрија моћи

Проглашење победе у избоном штабу СНСД-а, 4. октобар 2026. (Фото: Фејсбук/Милорад Додик)

Након завршених избора у Републици Српској, површински поглед на расподјелу мандата нуди слику статуса кво. Међутим, иако је однос бројева у институцијама на први поглед сличан ономе из 2022. године, дубинска констелација моћи претрпјела је темељан преображај.

СНСД је ушао у нови сазив са готово идентичном снагом, али уз једну суштинску разлику: њихови мандати више нису резултат постизборних трговина и компромиса, већ директна и суверена воља бирача. Тиме је уцјењивачки капацитет свих осталих актера – и коалиционих партнера и опозиције – сведен на минимум.

Новоуведене изборне технологије и скенери нису донијели драматичне преокрете какве су прижељкивали њихови заговорници, нити су узроковали колапс ког су се критичари бојали. Главни тријумф СНСД-а огледа се у томе што су упркос свим притисцима очували базичну снагу и убједљиво надјачали како опозиционе ривале, тако и партнере који су рачунали да ће расти преко њихових леђа.

Посложене карте

У затеченом политичком амбијенту, Милораду Додику су се карте посложиле тако да не мора правити заокрете, већ може знатно брже и офанзивније да настави политику започету у посљедњих годину дана. Сви покушаји међународних фактора и сарајевских институција да га политички изолују и суђењима елиминишу из јавног живота – уз тихо одобравање унутрашњих противника – распршили су се као кула од карата.

Поредећи ове изборе са претходним општим и локалним изборима 2024. године, јасно је да опозициони блок није извукао никакве поуке. Изборне грешке су се умножиле, а међусобни сукоби само продубили. С друге стране, СНСД је демонстрирао да је и даље без премца када је ријеч о партијској инфраструктури и оперативности на терену. Послије двије деценије континуиране власти и дуготрајних политичких турбуленција, њихов резултат можда изненађује аналитичаре, али је логичан исход озбиљности њихове организације.

По ко зна који пут показало се да политички притисци и дисциплиновање Српске из Сарајева дјелују као бумеранг. Тежња бошњачких политичара да уређују односе у Бањалуци и да кроз правосудне процесе уклањају српске лидере наишла је на жесток отпор бирачког тијела. Србима се можда могу протурити разне ствари, али свијест о неправедним судовима код њих увијек активира инат и политички рефлекс самоодбране.

Управо ту шансу су поједини опозиционари погрешно препознали – уздајући се у то да ће Додика срушити институционални притисци, а не гласачке кутије. Сарајево, дио међународне заједнице и опозиција, изнова су потцијенили Додиков прагматизам, флексибилност и таленат за читање глобалних геополитичких помјерања. Када су му се међународне околности поклопиле, а преко пута остала разједињена опозиција, политички велемајстор такву прилику није пропустио: још једном је са саме ивице прескочио своје противнике и изашао као побједник.

Међународни ниво

Годинама је Република Српска, дијелом и сопственом кривицом, али прије свега због систематичног опструкционизма Сарајева, била у одређеној врсти међународне изолације. То се најјасније видјело кроз приватизацију дипломатске мреже БиХ од стране бошњачких кадрова, којима приоритет није био позиционирање БиХ, већ наношење штете Бањалуци.

Кључни заокрет догодио се у посљедњих годину и по дана, када је Бањалука одлучила да наступи самостално на међународној сцени, не чекајући сагласност Сарајева. На тај корак била је приморана дугогодишњом блокадом, системским одузимањем надлежности и отвореним покушајима ванбуџетског и ванполитичког уклањања Додика. Прагматичан одговор био је стварање сопствених канала утицаја ради заштите позиције Српске унутар БиХ.

Побједа Доналда Трампа дошла је као важна прекретница. То је у изборној ноћи као кључни детаљ истакао и сам Додик. Иако су Додикове прве реакције у сарајевским и дијелу београдских медија исмијаване, каснији развој догађаја потврдио је његову прорачунатост. Делегације америчких званичника и утицајних фигура почеле су све чешће да посјећују Бањалуку, што је кулминирало доласком сина америчког предсједника.

У изградњи те нове међународне архитектуре, кључну улогу одиграла је Жељка Цвијановић, која је израсла у једну од најозбиљнијих политичких фигура у региону. Њен рад, лишен сувишне медијске буке, отворио је врата која су дуго била затворена за званичнике из Бањалуке.

Остварила је контакте од стратешког значаја, укључујући и састанак у Бијелој кући са Сузи Вајлс, једном од најближих сарадница Доналда Трампа. Спектакуларан симболички детаљ догодио се у Уједињеним нацијама: док је бошњачки члан Предсједништва Денис Бећировић за говорницом износио своје добро познате оптужбе, амерички амбасадор је у истом тренутку боравио на састанку са Жељком Цвијановић.

Трајекторија Жељке Цвијановић прешла је пут од лојалног сарадника до равноправног партнера без ког је нова спољна политика Српске данас незамислива. Она и Додик више не функционишу као надређени и потчињени, већ као симбиотски тандем који покрива различите сегменте политичког дјеловања.

Односи на нивоу БиХ

На нивоу заједничких институција, СНСД је потврдио премоћ освајањем шест мандата у Представничком дому и осигуравањем четири делегата у Дому народа ПС БиХ.

Ипак, тежиште утицаја помјера се у Предсједништво БиХ. Уласком Даријане Филиповић поред Жељке Цвијановић, СНСД и ХДЗ – као легитимни представници српског и хрватског народа – први пут истовремено преузимају контролу над овим тијелом. То ће им омогућити знатно лакше усмјеравање процеса у Сарајеву.

Савез СНСД-а и ХДЗ-а у комбинацији са стабилним позицијама у оба дома Парламентарне скупштине БиХ успоставља нову политичку архитектуру. За Српску то значи крај монопола сарајевске чаршијске политике над дипломатијом и отвара простор за преузимање кључних амбасадорских позиција. Уз већ обновљене везе са САД, те снажне односе са Русијом и Израелом, Бањалука добија знатно шири маневарски простор.

Овакав исход води ка већој институционалној самосталности Републике Српске – не у смислу сецесије, већ у смислу инсистирања на изворном Дејтонском споразуму и мањој забринутости за интервенционизам са стране. Исто тако, Српска постаје политички самосталнија и у односу на Београд: она више не мора сатима да чека у предсобљу Србије да би јој се отворила међународна врата, већ сама за себе изграђује директне канале комуникације.

То, наравно, не значи удаљавање од Београда. Србија остаје матица, гарант Дејтона и најважнији стратешки партнер. Међутим, снажнија и међународно присутнија Република Српска заправо растерећује званични Београд: Србија више не мора да носи бреме дежурног кривца који наводно треба да „уразумљује проблематичне Србе преко Дрине“.

Изборна порука за Сарајево је недвосмислена: илузија о стварању такозване „грађанске БиХ“ кроз елиминацију појединаца нема подршку међу српским народом. Истовремено, то је и оштра опомена опозицији у Бањалуци. Њихов покушај да борбу за изворни Дејтон изједначе са личношћу Милорада Додика довео их је у парадоксалну ситуацију да пред сопственим бирачима дјелују као саучесници сарајевских концепција. Бјекство од националне политике и површно позивање на историјске заслуге СДС-а коштало их је губитка политичког идентитета.

Закључак

За посматраче у Србији, ови избори у Републици Српској носе неколико кључних порука које превазилазе локалне политичке оквире. Пре свега, показало се да је политичка сцена западно од Дрине доживјела дубоку зрелост: покушаји спољног инжењеринга и правосудног притиска из Сарајева нису ослабили Бањалуку, већ су додатно консолидовали бирачко тијело око идеје институционалне аутономије. Српска је кроз овај изборни циклус успјела да заштити своју дејтонску позицију и избори се за улогу актера који сам диктира своју међународну агенду.

Илузија о стварању такозване „грађанске БиХ“ кроз елиминацију појединаца нема подршку међу српским народом

Истовремено, нова политичка реалност преобликује и односе са Београдом. Република Српска више није пасивни партнер нити дипломатски терет Србији, већ стабилан и самосталан ослонац који сопственим међународним контактима попуњава заједнички српски политички простор. За званични Београд то значи олакшање, јер јака и међународно препознатљива Бањалука смањује могућност да се преко заједничких институција у БиХ врши притисак на цјелокупан српски народ у региону.

На крају, побједа СНСД-а уз редефинисане односе у Сарајеву означава крај ере у којој се о судбини Републике Српске одлучивало ван њених граница. Док је опозиција остала заробљена у личним анимозитетима и неразумевању геополитичких трендова, владајућа структура је показала да разумије дух времена. Избори су завршени тако што су бројеви остали исти, али је Српска изашла знатно заштићенија, дипломатски разгранатија и спремнија за изазове који предстоје.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Компас Инфо