Александар Проханов: БЛАГОСЛОВИ, ВЛАДИКО

Једном ми је владика Тихон Шевкунов рекао да се историја Русије не може разумети ако не верујеш у чудо. Русија у свом историјском уздизању чини многе подвиге, остварује велике победе, пише велике симфоније и поеме, гради царске дворе и непоновљиве градове. А онда се руши, расипа, пада у провалију, и то тако да не остане ни царство, ни цар, ни народ, већ само мрачни руски пакао.

Али се дешава чудо: из тајанствених дубина, из врха порушене цркве или из древног камена који је пао с неба, или из сузе осиротелог детета, одједном васкрсава Русија. Расцветава се, као чаробни цвет, уздиже се, гради градове, пише поеме и опере, остварује победе, ускоро ће руком додирнути дугоочекивано Царство Небеско и – пада у бездан. Поново смута, звекет секира, Волга црвена од крви. И нема ни Русије, ни народа, ни Царства Небеског. Али, о чудо! Поново оживљава молекул руске бесмртности и Русија се уздиже, као дивни цвет након животворне кише. Историја Русије је васкрсна, она васкрсава после смрти, њено васкрснуће је чудо.

На руској земљи има много места где су се десила чуда, где се догодило невероватно и необјашњиво. На та места нам указује народно сећање. У Пскову, код кремаљског зида, стоји храм Покрова Пресвете Богородице. Пољски краљ Стефан Батор опседао је Псков и разбијао руску војску на прилазима Пскову. Његове справе за разбијање пробиле су зид, и кроз тај пробој се устремила јуришна пољска коњица. Псковчане је чекала кланица, погубљење, жестока смрт. Тада се у пробоју изненада појавио сјај. У заслепљујућем блеску стајала је Пресвета Богородица, заслепела Пољаке, и уплашени краљ је повукао војску, спаковао шаторе и отишао у Варшаву.

Летњим ноћима код Покровске куле изненада засветли ваздух, као да пролети сребрни покров Богородице.

Под Владимиром у Богољубском манастиру стоји капела на месту где се кнезу Андреју Богољубском јавила Богородица. Кнез је излазио из Кијева ка Владимиру, завршавала се Кијевско-Новгородска Рус, и из магле руске историје појављивала се Московска Рус. Богородица, јављајући се кнезу, благословила га је да влада Владимиром и Суздаљем, претечама Московског царства.

Био сам код капеле за време Крсног хода и одједном осетио мирис ружа.

Кад сам служио као чувар у шумама око Москве, чуо сам од локалних сељанки причу о чуду Пресвете Богородице код Москве. Немци су се приближавали Москви, Руси више нису имали војске, у неком ровчићу остала је мала група војника, а непријатељ је спремао своју страшну последњу офанзиву, ужасне машине и непобедиви пук њихов већ су кренули на Москву. И на снежним пољима одједном се појавио сијајући стуб који досеже до неба. Кренуо је на непријатеља. Непријатељ се уплашио и побегао. Тај стуб је била Пресвета Богородица, носила је свећу. И црвеноармејци су устали из рова, са својим тролинијским пушкама пожурили за Богородицом и прогнали непријатеља који је поред путева остављао своје гигантске машине.

Пронашао сам у шуми једну чистину, црвену од јагода. Сва је мирисала дивним плодовима. И учинило ми се да су се на ту чистину спустила стопала Богородице.

Једно од најчудеснијих руских места је Херсонес. Тамо се десило велико чудо – тамо је Христос међу многим другим кнезовима и владарима уочио кнеза Владимира и крстио га у каменој купељи. Херсонес спаја Русију са Царством Небеским – из Херсонеса пут води право ка Царству Небеском, које храни Русију неисцрпним небеским снагама, дарујући јој бесмртност. Демонске силе кроз све векове су желеле да одсеку Русију од Царства Небеског, желеле су да пресеку чудесни светлосни пут који спаја Херсонес с небом. Кроз све векове Русија се борила за Херсонес. Сви руски ратови – и непознати на шумским рубовима и сеоским околним местима, и велики на Непрјадви и Чудском језеру, на Бородинским пашњацима и у горућим Стаљинградским степама – све су то борбе за Херсонес.

Први пут сам видео Херсонес пре много година, кад је храм још био у рушевинама, из земље су штрчале древне зидине, међу којима се крила камена чесма, у коју је преподобни кнез спуштао стопала. Цветали су грмови ружа, блистало је тиркизно море, а у даљини, као магловито острво, пловио је носач авиона „Москва“. Чуо сам како миришу руже, а ваздух тихо пева, као да се по њему из небеса излива дивни псалам.

Недавно сам био у Херсонесу међу величанственим палатама, подигнутим љубављу Владике Тихона, седео на клупама античког амфитеатра, слушао оперу „Поход у огањ“, а на небесима су грмеле експлозије, летела митраљеска зрна, пламтеле обаране беспилотне летелице, сличне црним лептирицама које су додирнуле пламен свеће. Од тог стравичног напада, који је погодио стотине кућа у Севастопољу, почела је сурова опсада Крима, свакодневна и свеноћна бомбардовања, која су окружила Крим пожарима, погођеним возовима, сагорелим камионима.

Крим је у опсади. Украјински дронови бомбардују стамбене зграде и војне гарнизоне. Дронови „Баба Јага“, као стотине вештица на метлама, лете у металним ступовима ка Кримском мосту. Беспилотни чамци подижу таласе, желе да разнесу чудесни мост, разбију светловод између Русије и Херсонеса, између Русије и Царства Небеског.

Води се света битка за Крим. Недостаје хране, бензин се троши, у кућама нестаје струја, плаже и санаторијуми су празни. Храбри возачи прелазе у Крим преко ватре, достављајући намирнице. ПВО на удаљеним прилазима руши ескадриле дронова. Ватрогасци гасе запаљене болнице и уметничке галерије.

Крим има своје ратне команданте, чија имена ћемо сазнати касније. Крим има своје хероје и мученике, који ће се придружити пантеону бранилаца Мамајевог кургана и Сапун-горе. Крим има неустрашиве вође – кримског шефа Аксјонова и гувернера Севастопоља Развожајева. Крим има свог духовног пастира – владику Тихона. Он брине о Криму који је обавијен димом од пожара. Он својим молитвама тера легије демона с Херсонеса и Кримског моста. Он враћа веру у очајна срца. Он посећује болнице и војне гарнизоне. Он је духовни Нахимов, који стоји усправно на севастопољским утврђењима и редутима.

Иконописац ће насликати икону посвећену одбрани Крима. Он ће насликати чудо Пресвете Богородице под Херсонесом. Насликаће икону Кримске Божје мајке. То ће бити икона „Црква војујућа“. Велико руско војинство са морнаричком пешадијом, мотострелцима, противваздушним јединицама, оператерима дронова, артиљерцима, пилотима хеликоптера и борбених авиона, морнарима, ватрогасцима, лекарима, учитељима, машиновођама и возачима камиона, сав свет, мушкарци и жене с децом у рукама, креће се по вековном руском путу са земље измучене димом и пожарима ка Царству Небеском. И Владика Тихон предводи ову духовну руску војску.

(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)