АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Мит о Тјенанмену и сатанизација Кине

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: standard.rs

Требало је да прође девет година од дешавања на Тргу Тјeнанмен у Пекингу четвртог јуна 1989. пре него што ће некадашњи шеф пекиншког бироа Вашинтон поста, Џеј Метјуз, који је у то време извештавао из Пекинга, написати чланак насловљен Мит Тјенанмена, у којем признаје да је писање западних медија о том историјском догађају било неистинито и пренадувано, као и да медији попут Волстрит џорналаБалтимор санаЈу-Ес-Еј тудеј и Њујорк поста, настављају да инсистирају на томе да се на тргу тог дана десио „масакр” у којем су побијени студенти, тј. „про-демократски активисти”.

„Проблем је”, пише Метјуз, „у томе што, у складу са оним што се могло установити на основу доступних доказа, нико на Тргу Тјенанмен није те вечери погинуо. Можда је неколико људи погинуло од насумичне паљбе у околним улицама, али према свим верификованим изјавама очевидаца, студентима који су остали на тргу када је војска стигла дозвољено је да га мирно напусте. Стотине људи, већином радника и пролазника, јесте погинуло те вечери, али на другим местима и под другим околностима”.

ЛАЖНО ИЗВЕШТАВАЊЕ
Метјуз такође открива и неке од извора лажног извештавања, од наводног сведочења једног студента Цингхуа универзитета, чију је тврдњу да је својим очима видео како војска митраљезима коси студенте на тргу следећег дана Њујорк тајмс некритички пренео, до тврдње једног новинара Би-Би-Си-ја да је са хотелског прозора лично гледао како војска пуца у демонстранте код споменика – иако се касније испоставило да са тог места тај део трга није био видљив. Метјузово покајање неће бити и једино.

Џејмс Кинџ је за Фајненшел тајмс уочи 20-годишњице Тјенанмена написао чланак насловљен Запад је погрешно приказао демонстранте на Тјенанмену, у којем, између осталог, доводи у питање западни наратив да су демонстранти били „про-демократски”:

„Истина је да су студенти на тргу имали тек магловито разумевање демократије западног типа. Док су протести били уперени против злоупотребе постојећег система од стране новонастале елите, они су више били мотивисани бесом због издаје социјалистичких идеја него жељом за новим системом. Расположење на тргу је било бар у истој мери конзервативно колико је било активистичко… Приказивање Тјенанмена као про-демократског покрета је допринело искривљавању западног наратива о кинеској прошлости и будућности.”

Поводом исте 20-годишњице, некадашњи дописник америчке мреже Си-Би-Ес, Ричард Рот, објавио је чланак насловљен Није било ’масакра на Тргу Тјенанмен’, где преноси да је, заједно са још једним западним новинаром, провезен армијским џипом читавом дужином трга, право до Забрањеног града: „Нисмо видели никаква тела, повређене људе, амбулантна кола или медицинско особље – укратко, ништа што би чак и сугерисало, а камоли доказивало да се на том месту недавно десио ’масакр’ ”.

На 22. годишњицу дешавања, лондонски Телеграф је објавио текст насловљен Викиликс: депеше тврде да није било крвопролића на Тргу Тјенанмен. Текст цитира депеше америчке амбасаде у Пекингу које преносе сведочења очевидаца о томе да је кинеска војска морала да се пробија до трга кроз блокаде које су демонстранти подигли, што је омогућило студентима да „контролишу добар део централног Пекинга”.

Цитира се чилеански дипломата (други секретар амбасаде) који је био на самом тргу и који је могао да посведочи да војска није пуцала у демонстранте – мада су се пуцњи чули у позадини (овде се мора рећи да постоје фотографије са протеста које јасно показују да су и неки од демонстраната били наоружани, неки ватреним оружјем, неки палицама, неки Молотовљевим коктелима, итд., као и да сведочанства појединаца из депеша америчке амбасаде помињу велики број запаљених војних возила по граду, као и пребијања до смрти, па чак и спаљивања војника од стране демонстраната).

Истиче се да ова сведочанства директно негирају извештаје новинара који су писали о војницима који су „улетали” у ненаоружане демонстранте, као и да је биланс мртвих вероватно далеко мањи од цифре од више хиљада која се до тада прихватала здраво за готово. Чланак такође помиње и текст новинара Би-Би-Си-ја, Џејмса Мајлса, из 2009, у којем Мајлс признаје да је „приказао погрешну слику” у свом изворном извештавању и да на Тргу Тјенанмен „није било масакра”.

ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА
Међутим, није проблем само у искривљеном, односно лажном извештавању западних медија. Подједнако важно је и оно што је прећутано, и упорно се прећуткује у западном мејнстриму у вези трагичних дешавања од пре 30 година у Пекингу. На пример, чињеница да су протести пре четвртог јуна трајали равно седам недеља, и да су кинеске власти и оружане снаге показивале завидну уздржаност, чак и пошто је уведено ванредно стање (поредимо то нпр. са бруталном полицијском репресијом примењеном против демонстраната покрета Окупирајмо Волстрит у САД, или припадника Жутих прслука у Француској). Или чињеница да је у Пекингу, уочи протеста, боравио нико други до „отац” обојених револуција, Џин Шарп, пре него што су га кинеске власти депортовале у Хонгконг, где је претходно држао обуку о „ненасилном отпору” за кинеске студенте.

Исто тако се систематски прећуткује чињеница да је у Хонгконгу током 1988-89 кинеске студенте методама масовних демонстрација учио још један од архитеката обојених револуција, амерички војни обавештајац Роберт Хелви. Такође, релевантно је да је амерички амбасадор у Пекингу у то време био главни оперативац ЦИА за Азију, Џејмс Лили. Као и то да је још 1986. године Џорџ Сорош издвојио милион долара – у то време огромну цифру за кинеске прилике – за свој Фонд за реформу и отварање Кине, и тесно сарађивао са институтом који је водио Жао Цијанг, у којем су многи видели будућег „кинеског Горбачова”.

Ноторни НЕД – Национална задужбина за демократију – је током 1988. у Кини отворила две канцеларије, организовала семинаре о демократији, спонзорисала писце и стипендирала кинеске студенте на америчким факултетима. По писању америчког истраживача Годфри Робертса, када су студентски протести започели, НЕД је послао на хиљаде запаљивих писама из Вашингтона на разне адресе у Кини и распаљивао јавно мњење путем краткоталасних програма Гласа Америке на кинеском језиком у дане протеста.

А Веј Линг Чуа (аутор књиге Масакр на Тргу Тјенанмен?) цитира Јутјуб снимак једне од студентских лидера, Чај Линг, где она дословно каже: „Наша жеља је да видимо крв, тј. да фрустрирамо нашу власт до те мере да они почну да касапе сопствени народ. Верујем да ће само река крви на Тргу отворити очи нације и ујединити је – али како смо могли нашим колегама студентима да откријемо наше намере?”

Кад се погледа шира слика и узме у обзир тенденциозно, неистинито цензурисано и/или ванконтекстуално извештавање западних медија, јасно је да би, да централне власти нису реаговале у јуну 1989. године, Кину задесила нека рана верзија обојених револуција, која је земљу врло лако могла одвести путем тадашњег СССР-а, односно каснијих „успешних прича” у Србији, Грузији, Украјини, Блиском истоку итд. Уместо тога, имамо данашњу Кину, чије успехе и перспективу не треба посебно описивати.

ЛАЖНИ НАРАТИВ
Наравно, то је и разлог зашто, упркос мноштву доказа који дискредитују западни наратив о „масакру” на Тјенанмену, главни западни медији (Си-Ен-Ен, на пример, не одустаје од приче о „масакру” на тргу) и владе главних западних сила, попут америчке и британске, и даље не одустају од његових основа, и користе сваку прилику, попут недавне 30-годишњице, да и даље оптужују Кину да је крваво угушила „мирне демонстранте” на Тјенанмену (попут америчког Стејт департмента) и да наставља да „крши људска права”, најпре у Синкјангу – „случајно” самом срцу новог копненог „Пута свиле”.

Баш као што је и Србија само срце Балкана, па зато српски простор треба распарчати у што више делова, а Србе држати у вечитој дефанзиви и мазохистичком самооптуживању.

Као и кад је реч о Сребреници, произвођачи лажних наратива неће одустати. Нити ће их поколебати докази који делимично или у потпуности побијају њихову пропаганду. То су центри моћи (заједно са њиховим локалним вазалима) који већ пуне три деценије показују да је истина последња ствар која их занима, и да су речи само инструменти у борби за (њихову) апсолутну моћ.

То, наравно, не значи да се за истину не треба доследно борити. Напротив – упорна борба даје резултате и, у исто време, подрива поверење у све оне медије, институције и политичаре који инсистирају на својим лажима и/или искривљењима истине (гледаност нпр. Си-Ен-Ен-а пада као камен у САД).

Једноставно, треба прихватити да оне који и нас, и Русе (случај Скрипаљ, рушење малезијског авиона изнад Украјине, „мешање” у америчке изборе, итд.) и Кинезе свесно, упркос супротним доказима, настављају да неосновано оптужују и клевећу, никад нећемо „убедити” да су у заблуди. Али може се, и треба циљати на оне, много бројније, које они сами, сасвим свесно и хладнокрвно, обмањују.

На крају, има много горих ствари него бити у истом друштву са Кинезима, Русима и осталим метама „хуманитарног” неоколонијализма.

 

Извор sveosrpskoj.com

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.