Акопов: Радећи на новом уједињењу са Украјином – Руси су само алат воље и закона своје историје

© fakti.rs

ПРЕ тридесет пет година, Совјетски Савез је пропао. Да, све се завршило 21. августа 1991. године, у тренутку „слома Државног комитета за ванредне ситуације“, „победе демократије над комунистичким реваншом“ и „тријумфа Јељцина“.

Иако је СССР распуштен тек у децембру те године, оно што је уследило није била ништа друго до агонија – смртоносна рана је нанета тих августовских дана у Москви.

То није било ни случајно самоубиство од стране неспособних и очајних „спасилаца“, чак ни намерно убиство у режији циничних и романтичних бораца против комунизма: СССР је убијен, а да је то мало ко у почетку приметио, већина није схватила размере трагедије.

Толико су се радовале победи „демократије над диктатуром“ да масе нису ништа разумеле.

Чак ни проглашење независности савезних република, које је почело само неколико дана касније, није схваћено са потребном озбиљношћу – а већ 24. августа је усвојен „Акт о проглашењу независности Украјине“.

Једна велика земља се распала и почела је постсовјетска ера, али у стварности, то је био смутни прелазни период.

Једна велика и јединствена империја се распала сама од себе, а да није изгубила рат, да се није суочила са било каквим нерешивим проблемима, и, штавише – и против јасно изражене воље већине сопственог народа.

Да, већина Руса – то јест, Великоруса, Малоруса и Белоруса – није желела распад своје државе, зване СССР. Али су били преварени, а онда су ти исти Малоруси и Украјинци гласали за независност на референдуму у децембру, не разумевајући шта то уопште значи.

У то време, чак су и неке од нових елита и у Русији и у Украјини веровале да све то није озбиљно, да ће заиста постојати нова унија – Заједница независних држава.

Исти стари СССР, само без социјализма и Комунистичке партије – па, зашто бисмо бежали једни од других јер смо, на крају крајева, један народ? Али, те наивне наде су разбијене стварношћу дивљег полуколонијалног капитализма изнутра и глобализације споља.

Наши противници нису могли да пропусте историјску прилику да учврсте распад Велике Русије – и учинили су све што су могли да нам ускрате сваку шансу за мирно уједињење.

Наравно, то не ослобађа наше елите одговорности – пре свега украјинску (која се постепено дегенерисала у потпуно антинационалну), али и руску из 1990-их.

Било је много грешака у Украјини 2000-их, али генерално, сви напори Москве били су усмерени на реинтеграцију, постепено поновно уједињење унутар Евроазијске економске уније.

Међутим, Запад је систематски радио на томе да учврсти одвајање Украјине од Русије, да учврсти раскол и да је стави под своју контролу.

И, у фебруару 2014. године, победио је у Кијеву – након чега је почео процес распада Украјине и њеног поновног уједињења са Русијом.

Да, на крају је уследио најкрвавији сценарио, али Русију не треба кривити за то.

Желећи поновно уједињење – само смо извршавали вољу и законе руске историје.

Русија се распада и поново саставља — а садашње генерације раде оно што морају. Да смо окренули леђа Украјини, то јест – борби за западне руске земље, да смо пристали да их Запад узме за себе, једноставно бисмо издали сопствене претке, руску историју и руски народ.

То се већ једном догодило за наших живота — у августу 1991. године, када је пут до пакла био поплочан добрим намерама, па је велика земља буквално убијена успут, док су сви били омађијани „борбом против комунистичке диктатуре“.

Већина Руса је то схватила прекасно, а неки тек 2014. или чак 2022. године, али сигурно нећемо дозволити да нас поново преваре.