AKADEMIK KAPLAN BUROVIĆ: UTICAJ NJEGOŠA NA ALBANSKU KNJIŽEVNOST (Samopriznanja albanskih književnika

ИСКРА на Фејсбуку

Петар Петровић Његош (фото:laban.rs)

Svi narodi sveta su davali i uzimali jedan od drugog sve i svašta, počev od najobičnijih reči i zalogaja svakodnevnog hleba, pa do svojih kćeri. U tome nije bilo ništa loše. Naprotiv, služilo je to i služi najhumanom,progresivnom stremljenju čovečanstva.
Naravno da ko je imao više – i davao je više, a manje uzimao, dok je drugi, koji je imao manje – manje je i davao, a više uzimao.
Kroz vekove smo osećali i probali najprijatnija zadovoljstva i kad smo davali i kad smo uzimali pozitivno (jer postoji i negatovno!), sve dok nam sa ekstremnim nacionalizmom, šovinizmom i rasizmom ne dođoše i ekstremna,antihumana i antiprirodna,nakaradna stremljenja, koja ne samo što ne služe progresu čovečanstva, ičemu dobro, već – naprotiv – koče dali dijalektički tok progresivnog razvoja, služe svim mračnim silama sveta, svakom zlu, pa – gde to mogu – vraćaju ljude i nazad, u divljaštvo.
I Albanci su razmenjivali, davali i uzimali, pa i dan-dans daju i uzimaju, bez obzira što se to njihovim ekstremnim nacionalistima ne sviđa, kao i ekstremnin nacionalistima ostalih naroda.
Putevi ovih razmena su isti za sve narode sveta: direktnom komunikacijom između dva različita naroda i preko posebnih lica.
Albanci su od samog njiihovog ulaska u istoriju komunicirali, pa i živeli u simbiozi sa svim susednim narodima. Duž te simbioze nema sumnje da je komunikacija bila jaka, pa – sledstveno – i razmena, davanje i primanje svega što su imali za to, usiljena, nametnuta kao neminovnost. U službi toga bila je i činjenica što su Albanci kasno uspeli da stvore svoju zasebnu državu, nacionalnu, i – u vezi sa tim – i odgovarajuće institucije, koje bi, kao u drugim narodima, organizovale i preuzele na sebe ne samo određeni razvoj, već i zaštitu tog razvoja od svega negativnog, nepoželjnog i nepotrebnog.
Pa i kad su uspeli pre jednog veka da stvore svoju nacionalnu državu,pošto je skoro polovina stanovništva te države bila strana, nealbanska, u nastojanju da je asimiliraju, Albanci su asimilirali zajedno sa njom i mnogo štošta stranog, počev od najobičnijih reči, preko leksičkih, fonetskih i gramatičkih konstrukcija, do običaja, folklora, melosa, pa i do fizičkog izgleda, boja kože, kose, očiju. Njihovo je mešanje otišlo dotle, da je za Albance jedan francuski naučnik rekao da su sinovi Srba.
Tako kod Albanaca, zbog njihovog kasnog razvoja i specifičnog života, imamo stranih uticaja u svim oblastima života, počev od istorije tog naroda (ispunjena stranim ličnostima: pa i samog nacionalnog heroja, i samog nacionalnog pesnika su pozajmili !), preko strukture, ekonomije i izgradnje zemlje, do superstrukture, razvoja prosvete, nauke i kulture. Albanci su tek posle turske okupacije zemlje počeli da se bave pomorstvom, pa i da upotrebe ribu u svojoj kuhinji; tek 1908. godine ustanovili svoju azbuku; tek 1912. proglasili svoju nezavisnost; 1924. godine formirali svoju pravoslavnu crkvu; a 1972. počeli da grade svoj zajednički, nacionalni jezik. Jedan njihov pesnik je od vremena rekao da su pored svetla živeli neviđeni, pored mora – neoprani, pored trpeze – gladni.
Pojedinci, koji su pomogli i doprineli albanskom narodu da se uzdigne, prosveti, obazuje i civilizira preko pozajmica, bili su pre svega stranci, a zatim i sami Albanci. Tako, onaj koji je napisao prvu albansku reč i stavio u usne Albanaca prvu molitvu na albanskom jeziku, bio je Crnogorac Pavle Anđelić, biskup Drački. Onaj koji je napisao i objavio prvu knjigu na albanskom jeziku, bio je Hrvat Ivan Buzuk. Prvi, koji je formirao prvu državu sa albanskim imenom, bio je Srbin Progon. Pa i prvi, koji su priznali Albaniju za zasebnu, nezavisnu državu, bili su Srbi.
Sve su ovo oni činili milom, iz humanih pobuda (kasnije i od internacionalističkih!),ali i silom prilika, pobuđeni i primorani na to od okolnosti u kojima su se našli. Tako Skenderbegu nije bilo ni na kraj pameti da postane ni najobičniji borac albanskog naroda, kamo li i nacionalni heroj. On se borio za hrišćanstvo, pa se preko hrišćanstva borio i za sve hrišćane Albanije, u prvom redu za svoje Srbe.
Videći da Srbo-Crnogorci, Bugari i Grci, u borbi protiv tuskih okupatora, napreduju na Balkanu, Vlah Naim Fašeri, koji je do tada pisao na turskom jeziku, pa i na persiskom i grčkom, počinje da piše i na albanskom, za Albance, da bi ih probudio i mobilizirao koliko za svoje oslobođenje od turskog ropstva, toliko i da bi ih angažovao na turskom frontu protiv pomenutih balkanskih naroda. Kad je počeo taj posao, nije ni pomislio da će ga Albanci poglasiti za svog nacionalnog pesnika, jer se nije ni osećao Albancem.On je bio sasvim svestan svoje vlaške na-cionalnosti, kao što su i Albanci bili svesni ko je on.
Posle ovih nealbanaca, i sami Albanci, pogotovo oni koji su naučili koji strani jezik i naročito oni koji su se i obrazovali po stranim školama, počeli su da svesno i nesvesno prenose od drugih naroda na svoje nacionalno tlo sve što im se sviđalo kod drugih, sve što su usvojili pre svega za sebe.
Na albansko tlo su kalemili tekovine svog naroda svi stranci koji su na bilo koji način i u bilo kojim okolnostima naučili albanski jezik. Kalemili su Vlasi, Grci, Turci, Italijani i posebno Sloveni, Srbo-Crnogorci i Makedonci. Jedan Albanac,u jedom momentu svoje iskrenosti, istakao je da su ovi dali albanskom narodu ne samo tekovine svojih dostignuća, već i svoju krv.
Od Slovena, pored pomenutih, koji su udarili baze albanske svesti i kulture, među savremenima su se istakli Crnogorci Risto Silić, Lazar Silić, Drago Silić, Laura Silić, zatim Makedonac Sterio Spasev i neki drugi, koji su izašli iz albanske kulture i stvarali kao Albanci. Kao takvi, oni nisu imali nešto značajno da prenesu u albanskoj kulturi. Pa ipak su i oni koješta preneli, jer – pošto su znali jezik svog naroda – čitali su i tekstove na svom maternjem jeziku, stvoreni i štampani u matici, i tako dopunjavali svoje obazovanje, pa su preko te dopune koješta i preneli u albansku kulturu. Tako je u stvaranju ovih evidentno nepostojanje antislovenske nacionalne mržnje, veliko-albanskog šovinizma i rasizma, koji karakterišu svu albansku kulturu stvorenu od Albanaca, pa i onu stvorenu pod siglom “socijalističkog realizma”. Po tome se oni – između ostalog – i prepoznaju da svojim poreklom nisu Albanci, štaviše i da su svesni tog svog nealbanskog porekla.
Značajan su doprinos učinili oni Sloveni koji su izašli iz krila svog naroda, koji su se obrazovali na svom nacionalnom jeziku i oformili se preko svoje nacionalne kulture, kao što je Miloš Ðorđe Nikolić (MIÐENI), koji je i počeo svoje stvaranje na srpskom jeziku, pa je prešao pisanjem na albanskom jeziku i afirmirao se kao jedan od najvećih albanskih pesnika između dva Svetska rata, uvodeći u albansku književnost socijalnu temu. Zatim u ovu grupu stvaraoca ulaze i Čedo Vuković sa njegovim romanom RUSTEMI i posebno Kaplan Burović, sa njegovim romanom IZDAJA i puno drugih dela umetničkih, naučnih i publicističkih. Pošto se borio sa Al-bancima rame uz rame za slobodu i demokratiju, ovaj poslednji je dao jedan vrlo značajan doprinos u albanskoj nauci, albanologiji, koju su – što je istina – i zasnovali njegovi Crnogorci.
Kaljemlenje stranih dostignuća na albansko tlo činili su i čine dan-danas i sami Albanci, koji su savladali neki strani jezik, pa su tako i došli u kontakt sa stranim dostignućima. Posebno su to činili i čine oni koji su se i školovali u inostranstvo i na stranim jezicima, gde su – nolens-volens – dolazili u kontakt sa ostvarenjima drugih naroda i kultura.
Iako je ovo presađivanje evidentno, albanski nacionalista, misleći da je to nešto negativno, čine sve da to negiraju. U tome oni idu dotle da negiraju i nealbansku nacionalnost osobi koja im je donela nešto novo u njihovoj bašti. Tako su negirali srpsku nacionalnost Tahiru Lukiću – Bosancu, koji im je po srpskom primeru apelativa učitel napravio njihov apelativ mësuesi, dok su Kaplana Burovića i na živo odrali tražeći od njega da porekne srpsko-crnogorsku nacionalnost i da se izjavi za Albanca, da bi tako, između ostalog, albanizirali i njegov značajni doprinos u albanskoj prosveti i kulturi, umetnosti, nauci i borbi za slobodu i demokratiju. U ovim “patriotskim” postupcima su se posebno istakli oni koji su nam se do jučer busali u prsa za “marksizam-lenjinizam” i “proleterski internacionalizam”. Paradoksalno, ali istinito, oni Albanci, koji nam se nisu busali za to, pošteno su priznali ne samo nealbansku nacionalnost ovih ličnosti, već i njihov doprinos u albanskoj stvarnosti.
Tako Ernest Kolići (1903-1975), jedan od albanskih korifeja nacionalne književnosti, bio je i ministar kulture u Albaniji, iako fašista, piše da su na albanskog književnika Ðerđa Fishtu (1871-1940) uticali ne samo Petar II Petrović Njegoš (1813-1851) i Silvije Strahimir Kranjčević (1865-1908), već i Andrija Miočić Kačić (1704-1760), Grgur Martić i Ivan Mažuranić. Kolići kaže i ovo: “Fishta qe nxënësi i tyre – Fišta je bio njihov učenik”.1)
Što više, ne samo za Fištu, već i za druge albanske književnike, koji su pali pod uticajem kojeg stranog književnika, on kaže: “Frymzimi i tyne buronte mâ fort nga librat, jo aq nga jeta – Njihovo nadahnuće je više izviralo iz pročitanih knjiga, ne toliko iz života”.2)
Istaknuti albanski pesnik Lazguš Poradeci (Lazgush Poradeci, 1899-1978) kaže: “Dhe s’do ishte mbase pa vend që të shënoj këtu për të parën herë se vjersha e parë që bëri Fishta ka qenë, siç më thotë At Dodaj, një vjershë lirike dhe pikërisht në gjuhën sllave, e kushtuar më të madhit poet boshnjak Grgur Martiq (Autor i poemës GJAKMARRËSIT, që e ka imituar Fishta!-KB), i cili, duke e leçitur dhe shqyrtuar, i shqiptoj autorit djalosh fjalët profetike, se ka për t’u bërë një poet i math në Shqipëri. – I moguće neće biti neumesno da zabeležim ovde za prvi put da je prva pesma, koju je napisao Fišta, bila, kako mi kaže Padre Dodaj, jedna lirska pesma i upravo na srpskom jeziku, posvećena najvećem bosanskom pesniku Grgi Martiću (Autor poeme OSVETNICI, koju je imitirao Fišta,- KB.), koji, čitajući je i analizirajući je, profetizirao je mladom autoru, da će postati jedan veliki pesnik Albanije.”3)
Jedan drugi albanski nacionalistički književnik Arši Pipa (Arshi Pipa, 1927-1992) od vremena je istakao da je na Fištu uticao naš Ivan Mažuranić.
Ništa manje poznati albanski književnik Martin Camaj (1927-1992) istakao je uticaje na Fištu od Kačića, Ivana Gundulića, Njegoša, Mažuranića, Grge Martića i Silvija Strahimira Kranjčevića.
Pre koju godinu, Albanka dr Blerina Suta je javno, preko medija, priznala uticaj Njegoša na Fištu4), kao i pokoji drugi albaski istoričar književnosti.
Savremeni albanski kulturolog Vlash Prendi priznajući da je sâm Fišta izjavio: “…postao je običaj u svetu da se kaže da kao Homera nema drugog pesnika, kao Virgilija, kao Dantea nema. Što se tiče mene, meni su se svi dopali, svi su veliki, ali u mom srcu je Petar Njegoš”, ne poriče sličnost scena “vajtimi i motrës së Batriqit (nga “Kurora e Maleve” e Njegoshit), që ngjason me vajtimin e motrës së Adil Hisës tek “Lahuta e Malsisë” e Fishtës – naricanja sestre Batrića (iz “Gorskog Vijenca” Njegoša), koja liče sa naricanjem sestre Adila Hise u Fištinom delu “Gorske Gusle””5).
Njegoš nije vršio svoj uticaj samo na Fištu, već i na mnoge druge albanske književnike Albanije i njene dijaspore po svetu, posebno na one u Jugoslaviji. Koliko za primer spomenuću ovde pesnike Esat Mekuli (1916-1993) i Nedžat Pustinu (Nexhat Pustina, 1920-1982). Od prvog vam navodim stihove “do të vijnë pas nesh fëmijtë tanë dhe fëmijtë e fëmijve tanë…dhe do të gjykojnë – doći će za nama deca naša i deca naše dece…i sudiće”. Uporedite ih sa stihom Njegoša: “Pokolenja djela sude…” Od drugoga vam navodim motiv pesme o dvema čašama, jedna sa medom a druga sa otrovom, koje se najlakše piju kad se smešaju.
Kako i sami Albanci priznaju, Ðerđ Fišta je učenik Petra II Petrovića Njegoša. On je Njegošev učenik ne samo zato što je učio mnogo od njegovih dela, posebno od GORSKOG VIJENCA, ne samo zato što se inspirisao od Njegoševog GORSKOG VIJENCA za svoje GORSKE GUSLE (još od samog naslova !), već i zato što je iz Njegoševog dela uzeo mnogo i kalemio u svome delu, sve što mu se svidelo, sve što mu je trebalo i valjalo, od običnih reči, izra-za, pa do motiva, misli i stihova.
Uticaj Njegoša na Fištu i ostale albanske književnike zapazili su pre mene i drugi, strani istoričari književnosti. Koliko za primer spominjem L.Dodića, I.Esih-a, P.H.Mihačevića, Mladena Brčića. Ipak, do danas Albanci se nisu digli ni protiv svojih niti protiv stranih, koji su to rekli. Čim sam to rekao ja, urliknuli su do neba preko svih medija i na sva usta, ni da sam im zabio nož u leđa. Zašto?! Da možda nije moja reč važnija od reči onih, koje spomenuh?! Ne, ne! Drugde boli Albancima, ali o tome smo već govorili, u jednom posebnom članku – Albanski intelektualci i Njegoš…
Ovde podvlačimo sa jedne strane evidentat uticaj Njegoša (i ne samo Njegoša !) na albansku književnost i, sa druge strane, slepo nastojanje albanskih ekstremnih nacionalista da to poreknu, iako ovaj uticaj nije imao ništa negativno. Naprotiv, on je bio pozitivan i sasvim plemenit.
Tako, pomenuti Vlash Prendi pretendira da motiv naricanja Njegoševe sestre i Fištine sestre postoje u oba naroda: “Ky fakt nuk do të thotë kurrsesi se poeti ynë i madh Gjergj Fishta ka imituar Njegoshin, pasi paska ndonjë element tradicional të përbashkët me veprën e tij – ova činjenica nikako ne znači da je naš veliki pesnik Ðerđ Fišta imitirao Njegoša, pošto ima koji tradicionalni zajednički elemenat sa njegovim delom”.
U albanskoj književnosti imamo ne samo imitiranja, već i kopiranja, plagijata, počev od nacionalnog pesnika Naima Frašeri, pa do Filipa Široke. Ismail Kadare je imitirao i mene, a drugi su me albanski autori i kopirali, pa i otvoreno prisvajali mi dela do bezumlja.
Drugi albanski “istoričari” književnosti su zašli još dublje. Jedan od njih piše: „Pra, pse nuk qenkan kėta imitues tė Fishtės (nė se ėshtė fjala vėrtet pėr imitim) por qenka Fishta i tyre?- Znači, zašto nisu ovi (Njegoš sa Mažuranićem i drugima !) imitatori Fište (ako je reč zaista za imitaciju), već nam je Fišta njihov imitator?“6)
Ovo nam dokazuje koliko su ovi upućeni u stvari o kojima diskutiraju i pišu. Ili, moguće je i ovo: pretendiraju besmislice sa nadom da će to neko progutati i preneti dalje. Ili nije besmislica to njihovo pretendiranje, kad znamo da Njegoš (Pa i Mažuranić !) nisu poznavali Fištu, jer – kad je preminuo Njegoš 1851 – Fišta se još nije bio ni rodio (1871).
Ali, ako Fišta nije bio ni rođen, rođeni su nam eto ovi, koji – i busajući se u prsa za proleterski internacionalizam – umesto da upotrebe Njegoša za zbliženje svoga naroda sa crnogorskim narodom,upotrebljavaju ga za suprotno, da huškaju svoj narod protiv crnogorskog naroda i svih Slovena. I posle svega ovoga traže da mi radimo na zbliženju njihovog naroda sa našim. Rekao sam im i naglašavam da nit možemo mi zbližiti njihov narod sa našim, niti mogu oni zbližiti naš narod sa njihovim. Ovo zbliženje smo činili, činimo i činićemo samo radeći svako sa svojim narodom za to zbliženje. Naravno, preko naučne istine. Pretendiranjem za božansko poreklo svog naroda7) i za poreklo od slugu8) drugog naroda, niti se to činilo, niti se činiti i niti će se činiti.*)
______________
1) KOLIQI, Ernest: Dy shkolla letrare shkodrane, ča-sopis JETA E RE, God. XLIX, Br. 6, Priština 1997, str. 964.
2) Idem: cit. stud., str. 964.
3) Neki albanski istoričari kažu da je ta pesma napisana na italijanski jezik i da je posvećena Silviju Strahimiru Kranjčeviću. U vezi sa ovim pouzdaniji su podaci Mladena Brčića: Susret dvaju pjesnika u Franjevačkom samostanu na Gorici kod Livna, časopis MARULIĆ God. XV, Br. 6, Zagreb 1982. Vidite za ovo i moju studiju Kranjčević i Fišta, u delu FISHTA DHE TË TJERË, Tirana 2001.
4) SUTA, dr. Blerina: Fishta dhe tradita romantike e sllavëve të jugut, list TEMA, Tirana, 15. aprill 2006.
5) PRENDI, Vlash: “KUNORA E MALEVE” si një testament historik,- revija SHQIPTARJA.com, rubrika “Rilindasi”, Br. 30, Tirana, dt. 27.07.2014.
6) Reč je za Albanca Murat Aliaj, koji je objavio dugu paskvilu protiv Akademikovog dela NJEGOŠ I ALBANCI, pod naslovom Gurët e të marrëve (Kamenje izludelih), u listu NDRYSHE, Tirana, 07.decembar 2007.- REDAKTOR.
7) Aludiranje na pretendiranje Albanaca da su božanskog porekla.
8) Aludiranje na pretendiranje Ismaila Kadare da su Srbi dobili to ime zato što su bili “sluge” – servi Vizantinaca.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.