У „Пишчевом дневнику“ за 1873. годину, Достојевски описује један језив догађај, карактеристичан за Русију која је клизила ка револуцији. Два младића са села кладила су се који ће од њих учинити смелији, дрскији чин. Један од њих одлучио је да приступи Светом причешћу, али уместо да прими Свете дарове, задржао их је у устима, уз непца, и изнео их из храма. Ту није био крај: извадивши Свете дарове из уста, ставио их је на један стуб у повртњаку и – невероватно –нишанио пушком, с намером да пуца у Христове Тајне, а тиме, заправо, и у самог Христа. У трену, пре него што је стигао да повуче обарач, сам Христос се јавио богохулнику, након чега се овај безумни грешник искрено покајао за своје безумље.
*
Све би можда било у реду да је реч о изолованом случају – који је, штавише, имао тако срећан исход. Али замислите шта би било кад би десетине, стотине, па можда чак и хиљаде безумника почеле да понављају овакву авантуру. Зар би Христос морао да се појављује у последњем тренутку, сваки пут изнова, како би још једног грешника усмерио на пут поправљања? Тешко. Као одговор на такву „пандемију” безумља – при чему сама реч сугерише појаву која погађа целокупно становништво – Бог би имао пуно право да на те људе сручи казне које би погодиле целокупно становништво.
*
Ево, видимо младог Бухарина, у узрасту од око 11 година, како понавља поступак оног сељака описаног код Достојевског. Ту није било никаквог пиштоља, али јесте починио чин светогрђа – изнео је Свето причешће из цркве, држећи га уз непца – и тиме се похвалио својим вршњацима. То је утврђена чињеница. Христос се није јавио младом Бухарину; била би то превелика част. Штавише, Бухарин је касније поверовао да је он сам, заправо, Антихрист, те је захтевао од своје мајке да призна да је блудница – што је неопходна одлика за лик Антихриста. Овог најдражег сина Партије – а и самог Лењина – немилосрдно је прогутала управо Партија чије је стварање помогао. Мало је вероватно да се, пред смрт, помолио Ономе чијим се тајнама ругао у детињству. А ипак, управо ту лежи корен свих тих крвавих ужаса.
*
Управо на том „пандемијском” тлу – тлу побуне против Бога – пустило је корен Јесењиново богохулство. Погледајте ове стихове из његове поеме „Инонија” (1918):
„Дошло је моје време,
Фијук бича ме не плаши.
Тело – тело Христово –
Испљувавам из уста.“
Мало је важно да ли је неко то заиста починио, или му је само „излетело” нешто непримерено у стиховима. Изговорити такве речи – нарочито за песника – равно је самом чињењу. Реч и дело су једно. Александар Блок је ове речи схватио сасвим дословно. Стога, Јесењин припада оној истој групи људи које је захватило опако безбожништво и који су се, на крају, „показали као лаки” – лишени суштине. Олуја револуције их је покренула с њихових места и однела ка тами и коначној пропасти – баш као што ветар може разнети опушке, комадиће новина и друге сличне лаке отпатке по улици, док камење и теже предмете оставља тамо где леже.
На неки начин, наш народ је на себе навукао оне Божје казне које ће касније, током безумног 20. века, испити до самог дна. А корен свих тих недаћа је безбожност – која се, у својим одмаклим фазама, претвара у дрску обест и богохуљење. У том погледу, сељак може бити једнако одбојан као и професор атеиста, а песник ништа мање него револуционарни фанатик.
Управо из те перспективе требало би поново сагледати руску историју.
(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
