АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ, ГОСТ КУСТЕНДРОФА: Путин је на удару зато што је смогао снаге да Америци каже не

Фото Жељко Јовановић/Политика

Фото Жељко Јовановић/Политика

Редитељ Андреј Кончаловски (1937) изданак је чувене руске уметничке династије. Његов отац Сергеј Михалков аутор је три верзије совјетске и руске химне, али и ватрени прогонитељ дисидената попут Солжењицина у ери комунизма.

Брат је широј јавности познатијег Никите Михалкова, за разлику од којег је мање политички ангажован. Иако умеренији, Кончаловски (користи мајчино презиме) неретко јавно коментарише политичке токове у Русији и у свету.

На овогодишњој венецијанској Мостри награђен је „Сребрним лавом” за филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапсина”, а крајем јануара ће бити гост на филмском и музичком фестивалу „Кустендорф”.

Овај филм није намењен типичној холивудској публици и гледању уз кокице. Моја публика ретко иде у биоскопе и хтео сам да им приуштим филм који могу да погледају бесплатно на телевизији. Да могу да оду до купатила кад год хоће, да себи сипају пиће или да се пребаце на други канал.Филм сам повукао из трке за најбоље страно остварење у конкуренцији за Оскара. Не разумем шта значи да имате неких двадесетак најразличитијих категорија за награђивање домаће, америчке, кинематографије, а само једну за филмове из остатка света. На фестивалу у Кану филмови добијају признања за квалитет без обзира на то да ли су стране или домаће продукције”, прича у разговору за „Политику”.

Исте метафоре често користите за описивање стања у кинематографији и у политици. Може ли дуалитет између холивудског и европског приступа филму који помињете да се примени на тренутно политички супротстављене позиције Истока и Запада?

На великој сцени догађа се такмичење између САД и остатка света. За последњих двадесетак година Америка је постала прилично арогантна и покушава да на остатак света прошири своје вредности и начин размишљања. Сведоци смо америчког центризма, а политика која га пропагира често је агресивна. Чини ми се да је такав приступ коначно изазвао реакцију.

Писали сте о ерозији руске државе и паду морала нације који се не зауставља још од времена комунизма. Да ли је таква Русија у стању да се носи са новим спољнополитичким околностима?

Руска држава није нарочито ефикасна. Ту не мислим ни на политичку или економску димензију, већ ми се чини да је највећи проблем у руском народу, у његовом менталитету. Рекао бих да је реч о средњовековном менталитету. Ми смо у потпуно другом вагону, у сасвим другој брзини у поређењу са европским земљама. У самој Русији постоје две државе. Један мањи део који називамо „белом Русијом” чине мислећи људи који желе слободу. Њихове темеље је ударио Петар Велики и све чиме се поносимо у руској култури десило се после његових реформи – Чајковски, Достојевски, Чехов… Постоји међутим и онај много бројнији део, такозвана црна Русија коју чине средњовековне масе како у Москви тако и широм земље, а међу њима Путин ужива највећу подршку. По питању менталитета још се нису отарасили робовског наслеђа и себе и даље не доживљавају као грађане. Јаз између две Русије испуњен је страхом и неповерењем…

Да ли и даље сматрате да је Русији потребан лидер калибра Петра Великог да би напредовала и који би смогао снаге да грађанима каже неке непријатне истине о њима самима? 

Мислим да сам био превише оптимистичан у време када сам тако нешто изјављивао и више не мислим тако. Руски народ је веома тешко променити, тешко је утицати на тај менталитет који је у огромној мери укорењен и снажно повезан са важним конзервативним институцијама попут православне цркве. Модернизовати такву земљу не би било лако ни Петру Великом.

А каква је у том светлу улога Владимира Путина?

Путин показује много лидерских квалитета. Али мислим да би људи попут њега требало што пре да схвате нужност реформисања државе. Крајње је време да се почне са модернизацијом државе, али чини ми се да Путин сада има хитнијих проблема.

Којих? 

Зауставити рат и блокирати напредовање НАТО-а на исток.

Медији и интелектуалци на Западу међутим немају дилему да је за тај сукоб главни кривац Путин, док руски медији величају свог председника а његова популарност код куће је огромна. Где је истина? 

На Западу се води права информативна капања и пропагандни рат против Владимира Путина само због тога што је смогао снаге да Америци каже не. САД још нису схватиле да се свет променио и да је прошло време када је Вашингтон могао целој планети да диктира шта да ради а да се нико не успротиви. Убрзано надолази мултиполарни свет у којем нема апсолутне доминације једне силе и који подразумева више другачијих вредносних система и погледа на свет. Не знам засигурно ко ће бити главни носилац тих промена, али и посматрачу са стране је јасно да за америчким идеалима више не иду ни Латинска Америка, нити делови Азије, Африке…

Спекулише се о приближавању Русије и Кине… 

Кина ће кад-тад бацити око на огромна, ненасељена руска пространства која су приде пребогата природним ресурсима. У Сибиру на квадратном километру у просеку живи двоје људи, док је на сличним теренима у Кини насељеност око 150 становника. То је једноставно неумољиви језик закона физике. Кинези су уз то веома стрпљиви, много стрпљивији него људи западне цивилизације.

Каквој судбини могу да се надају мали народи када дође до судара великих играча? Да ли је кључ у груписању или приступању савезима?

Готово свака европска земља жели да се прикључи ЕУ, али унија се није доказала као добра творевина која је у стању да сачува појединачне идентитете држава чланица. Када је покренут пројекат њеног оснивања тако нешто је било обећано, али реалност којој смо данас сведоци демантује прокламоване идеале и показује да бриселске институције не оклевају при санкционисању индивидуалности. Притисак који долази из централе међутим има много више успеха код земаља источне Европе које показују више спремности у испуњавању задатих налога.

Ситуација у Србији је по много чему специфична. Са једне стране је тежња ка модернизацији земље и уласку у ЕУ, а са друге јак осећај русофилије међу овдашњим грађанима. Колико тај осећај има покриће у руском доживљају Србије?

Русија је у случају Косова недвосмислено стала уз Србију и подржала ваше интересе за очување јединства земље. Ипак, Европска унија је желела другачији поредак, па је појачала притисак. Ваша земља и цели регион је при крају двадесетог века имао и превише проблема са ратовима и другим страхотама. Чини ми се да и даље трпите последице и да ће проћи још много времена да се оне санирају. Последице још остају.

 

Када помињете Косово, зар се не чини да је управо Владимир Путин недавно индиректно сигнализирао заокрет у руској политици према тамошњој ситуацији правдајући косовским преседаном дешавања на Криму? 

На то не могу да одговорим јер нисам политички аналитичар, али као посматрач могу да кажем оно што је мени очигледно. Чини ми се да је прерано да говорим о Криму. Сви говоре о Криму, али хајде да сачекамо десетак година и видимо шта ће се догодити. Предосећам да у том периоду ни ЕУ неће бити иста као што је данас. Уједињено Краљевство и можда Грчка нису претерано везани за јединствену европску идеју. Показаће се да је потпуно илузоран приступ да се из једног центра, као што је тренутно Брисел, контролишу различити системи и потпуно другачије културе.

 

Политика

Тагови: ,

?>