ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ, „МЛАДОБОСАНАЦ“ ИЛИ ЗАШТО СЕ ВЕРОВАЛО У „ТРОИМЕНОСТ“ (ОГЛЕД ИЗ ЈУГОНОСТАЛГИЈЕ )

О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ ПРЕ СВЕГА ДРУГОГ Кад уђеш у Андрићград, и погледаш мозаик са ликовима младобосанских јунака, буде ти и светло и тешко: светло јер гледаш јунаке, тешко јер је њихова вера и нада, после свега, доживела слом. И скупо смо је платили. Срби су, наиме, у Југославији, прошли као бос по трњу, као пчела на брусу и као миш у расолу. Та земља нас је, једноставно, коштала толико тога да своје заблуде никада не можемо сасвим искупити. Па ипак, ова заблуделост потицала је од искрених, племенитих намера, од људи који су веровали да је могуће створити снажну државу која не би ником била за поткусур, и чија би култура значила излазак из европске декаденце, изазване оним што је Шпенглер звао „пропашћу Запада“.  

Многи су се надали да је пропаст Запада могуће избећи. Надали су се чак и на Западу. Другде – да и не говоримо.

Веровало се у живот; тријумфовао је витализам; неначети епохалним клонућем су сањали будућњачке снове.

Зове вас варварска лира, на братски пир, певао је Александар Блок у својим „Скитима“, обраћајући се уморнима са западних страна, нудећи им да погледају „зору са Истока“; чак је, у „Дванаесторици“, привиђао Христа на челу бољшевика. 

И многи. Блок – један од многих.

ТИН УЈЕВИЋ О СРБИЈИ 1912. На Балкану, нису само Срби били у заблуди. И други су веровали у нове почетке. Млади смо, сијају нам мисли и мишице. Нећемо пасти у провалију заједно са онима, тамо онима. Тин Ујевић је био јасан кад је говорио да Словен није Немац. Није ли тај исти Тин Ујевић, у „Испуњеном завјету“ 1912. године клицао:“Само је српски народ могао да остане непомућен у својој вјери слободе и непоколебљив у вољи боље будућности за мрцварену браћу. Приправан да губи живот ради Сна, он је безобзирно хрлио у опасности крешева. Свака је битка значила корак, и не само корак, напријед; свака је носила нову побједу и ведрила шира обзорја. С мушком хитрошћу била је готова тријумфална посјета Раши, Призрену, Приштини, Скопљу, Прилипу. Наде су се размакнуле далеко преко граница да се, чудо невиђено, границе рашире преко нада. У борби против разбојништва Арнаута и другога разбојништва турске управе која је Србе водила покољу, исламизирању или исељењу, за наше војводе, као за Наполеона, нестало је немогућности. Епски догађаји неиспоређиве хисториске важности одиграли су се поразном брзином бљеска. Ми, који нисмо имали славу да будемо саучесници ове војне, док смо имали једино срећу да будемо њени савременици и удивљени посматрачи, нисмо знали да ли проживљујемо ове догађаје или о њима сањамо.“

Сан Ујевићев није био само његов. „Млада Хрватска“ га је сањала. Јачи су, рецимо, били југословенски и србофилно оријентисани Далматинци, чију је муку у Млецима гледао Његошев војвода Драшко, него старчевићевска руља која је била против Беча само док Беч није пошао у обрачун са Србима, да би следбеници „оца домовине“, као протоусташе, кренуле да војују против „накота за сјекиру“ с обе стране Саве и Дрине. Пре свега, против нејачи. Најхрабрији, јер се ничега не стиђаху, ипак су се морали стидети Далмације и људи попут Ујевића.

ПЕТ СТОЛЕЋА ЗА ПЕТ СЕДМИЦА 

Ујевић, у профетском жару, наставља да кличе Србији:“Пет стољећа откупљених у пет недјеља, утопија сањара доведена у дјело, Балкан враћен Балканцима, громовити тријумф постигнут против црних прорицања обожаватеља успјеха, »најбољи војник свијета« распршен, најбјеснији фанатик натјеран у бјежанију, најбоља опрема глобуса упропаштена и обрукана – то је поносни исход овога беспримјернога рата. Растјерани су песимизми и пребачена очекивања. Ми сами, који смо непрестано вјеровали у неизбјежност српске и југославенске побједе, држали бисмо, до посљедње секунде, тачно пророштво о оваквом бљеску узастопних слава безумном смјелошћу. Што се још јуче чинило фантазија и болест, данас је готова и тврда чињеница о којој се говори у кабинетима и расправља у новинама. Поред апатичног или непријатељског држања Сила, луђаци су добили право, јер оно што се називало лудилом било је уистину захтјев морала и закон природнога развитка ове предуго затиране нације. Они који су се јучер чудили амбицијама балканских државица, данас се диве почињеним чудесима.“

Блажено лудило ослободилаца, тај полет невиђени, тај уздах претворен у смех над облацима, та нада да ће се летети, тај сан о Балкану као новој Америци, где је све могуће остварити, и о којој је чак и Његош, кад га није хватала помисао да се склони на „нечесов остров“, маштао као о простору слободног даха где би могао да почне из почетка…

КО ЈЕ НАШ НАРОД ТИНА УЈЕВИЋА?

И опет песник „Колајне“:“Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу на смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самоме коријену бића. Све су савјести продрмане, сви су очајници ошинути муњом, сви су чврсти учвршћени. Ко год има мало националнога нерва проживио је часове какви се тешко проживљују двапут у животу и какви се једва једном осјете кроз више нестрпљивих нараштаја спремања и очекивања. Написан је у један једини мјесец дана најљепши дио наше модерне хисторије, и Србија је престала бити Србијица.“ Тај исти Тин, у том истом тексту, величао је остварење косовског заветништва:“Од Јудите Марка Марулића, писане с мишљу мржње и будуће казне за отоманскога Холоферна, преко Османа Ивана Гундулића и Разговора угоднога побожнога Качића Миошића до Горскога вијенца владике Петра Петровића Његоша и Ченгић-аге Ивана Мажуранића, у цијелој нашој књижевности дубровачкој, кајкавској, славеносрпској, илирској и савременој све, све, до Војновићеве Мајке Југовића и Ракићеве Јефимије и Симониде живи једна идеја надахнитељица: непријатељство према туранском крволоку, освета Косова!“ Тако се веровало, и тако говорило. 

ПРАВО НА ЈУГОНОСТАЛГИЈУ Говорио је, видесмо, Ујевић, у име свих југословенски оријентисаних Хрвата. Младих, пре свега.

Било је Ујевића и Бартуловића, и „Младе Хрватске“.

Лумпен – пургерај је ишао за Јакобом Франком, наследником Анте Старчевића, а тек пробуђени кметови загорски су, бришући понеки крмељ из сањивог ока, угледали Стјепана Радића.

Али било је и југословенске и србофилне „Младе Хрватске“, која је, у оно време, пуцала на Цуваја и није љубила бечке окове. 

А Словенци су, они млади, читали Франца Финжгара, „Под слободним Сунцем“, и маштали да ће Финжгарови Стари Словени опет доћи у Словенију, и да ће свака Јулија Примицова моћи да чита сонетни венац свога Прешерна на матерњем језику, а не из туђине наметнутог немачког. 

И о томе, у огледу који следи, неколико речи. 

Тек да се зна да и ми, на много дубљим темељима, имамо своју југоносталгију, при чему је другосрбијанска југоносталгија само титоистичка карикатура. 

Наша деца нису и не могу бити југоносталгичари. Ми можемо ( старији, како рече Стеван Раичковић, заплачу и на рекламе, а камоли на успомене са Јадрана или из војске), али никад пијано, никад ошамућено. Лична сета не сме да покрије целину историјског сећања, нити да нас наведе да заборавимо колико смо платили предачке заносе.

Уз то, својој деци морамо објаснити зашто су многи њихови и наши преци веровали у Југославију. 

Међу њима и онај чији, заувек надахњујући, лик сликају на зидовима: Гаврило Принцип. Па чак и онај чију реч чују у храму: Николај Велимировић. 

О НАСЛОВУ Наравно да јеромонах Николај Велимировић није био припадник „Младе Босне“, мада што је чињеница да су неки од припадника  овог покрета читали његове „Беседе под Гором“ гледајући у њих као у ново Еванђеље. Такође, чињеница је да је млади Велимировић био заговорник идеје јужнословенског уједињења, и да то није било случајно. Као и младобосански делатници, Велимировић је био понет сном о новом почетку, о будућности свих словенских народа који ће изградити јединствену хришћанску религију и рећи „нову реч“ Достојевског читавој Европи и свету. Зато се овај рад  бави и јужнословенским сном Николајевим и раном мишљу његовом; пре свега, теолошко – социјалном мишљу, а затим и национално – космополитском, показујући да су младобосанска стремљења била општа нада. Она је контекстуализована у јужнословенска сањарења међу саможртвеним утопистима пре више од једног века.

Пажљиво читајте текст: он не припада „југосфери“ балканских србофобних апатрида. Није аутошовинистичка тирада о томе како су Срби срушили Југославију, а сви остали ( нарочито Хрвати ) је чували и бранили. 

То је оглед из југоносталгије која нас чува од брисања драгоценог, ма како горког и болног, искуства. 

Јер, брисање искуства није пут ка познању. ВЕРА У ЈУГОСЛАВИЈУ ЗВЕЗДАНЕ НОЋИ И ТАКВИ МЛАДИЋИ Сањало се, сањало, надајући се Југославији. Таквима своје вршњаке описује Иво Андрић у роману „На Дрини ћуприја“:“Било је и биће звезданих ноћи над касабом, и раскошних сазвежђа и месечина, али није било и богзна да ли ће још бити таквих младића који у таквим разговорима са таквим мислима и осећањима бдију на капији. То је нараштај побуњених анђела, у оном кратком тренутку док још имају и сву моћ и сва права анђела и пламену гордост побуњеника. Ови синови сељака, трговаца или занатлија из забачене босанске касабе добили су од судбине, без свога нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе“. Андрићев Тома Галус убеђује друга Фехима Бахтијеревића да ће држава Јужних Словена бити остварени сан многих и многих поколења, тврдећи да је она, жељена, „најдрагоцијенији прилог напретку човјечанства, у којој ће сваки напор бити благословен, свака жртва света, свака мисао самоникла, ношена нашом ријечи, и свако дјело са печатом нашег имена.“

Да будемо своји на своме: то беше југословенска чежња, и видик бољег сутра…

И томе, понављамо, нису стремили само Срби.

ЈУГОСЛАВИЗАЦИЈА ВИДОВДАНА Нарочито снажна крајем 19. и почетком 20. века,  идеја стварања јединствене државе Јужних Словена, у којој ће се саздати „златно доба“, није необична. То је једна од многих маштарија човечанства, које је веровало да се може вратити у стање првобитне свежине и неначетости, у рајску младост и снагу новог почетка. Јер, било је, слутило се међу југословенским националним револуционарима, златно доба у коме су Срби, Хрвати, Словенци ( понекад се додавало – и Бугари) живели као један народ, а онда су се, конфесионално и културно, раздвојили, да би свако пошао својим путем. Под утицајем историјских околности, Јужни Словени су падали у ропство после борби да очувају самобитност. И, упркос свему, опет су се дизали, и настављали да се боре, све док се нису коначно ослободили и ујединили. Симбол њихових падова и устајања био је Косовски бој 1389, после кога је настала снажна епска поезија као сведочанство спремности „јужнословенске расе“ да се не предаје и не посустаје – док не куцне есхатолошки час.  СЛОВЕНАЧКИ И ХРВАТСКИ ВИДОВДАНИ Видовдан је због тога „југословенизован“, проглашен једним од три државна празника чим је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца ( уз Дан уједињења, 1. децембар, и Петровдан, рођендан краља Петра Првог Карађорђевића, названог Ослободилац. ) Први устав нове државе донет је на Видовдан 1921. И Хрвати и Словенци су, у складу са секуларизованим празником цара Лазара и његових витезова, добили своје Косово: извесни Словенци, чији су кнежеви по предању столовали на Госпосветском пољу, док их Карло Велики није лишио државе, прогласили су то поље „северним Косовом“ (српско је било „јужно“). Хрвати су, по хрватском философу и дипломати нове заједничке државе, Анти Тресићу Павичићу, гинули под Сигетом борећи се против Турака, и Сигет је био њихово Косово:“Сигет је по томе сличан Косову, што под њим умре од јада Сулејман, и што под њим погибе Зрински, који је, по примјеру Лазареву, приволио царству небескоме; сличан је и по томе што под њиме изгибоше сви Хрвати до једнога. Само Термопиле могу се мјерити са Сигетом и Косовом. Хрвати су се могли спасити, али су више вољели смрт него султанову милост“. 

Видовдан је за југословенске „апсолутне почетнике“ био празник слободе и непристајања. ОД СРПСТВА КА ЈУГОСЛОВЕНСТВУ Доситеј Обрадовић је, крајем 18. и почетком 19. века, бележио своје поуке, како рече у писму Харалампију, за „браћу Србље“ без обзира на „закон“, то јест вероисповест, и знао да су сви штокавци Срби.“Срби се по различитим краљевствима и по провинцијам различито и називљу: по Србији Србијанци…, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци, и по Црној Гори Црногорци. Свуда једнако говоре, совршено се и јасно разумевају, развје што се мало у провинциалном изоглашенију распознају и по гди кое речи које су у Турској од Турака, а у Приморју од Талијана приобикнули“. То је знао и Вук Караџић који је написао, програмски, „Срби сви и свуда“. То је знао и Бранко Радичевић: његово Коло у „Ђачком растанку“, које смо, за време Тита, певали као коло „братства – јединства“ било је свесрпско:“Хрваћане, не од лане, одувек си ти без мане“ не односи се на Хрвата из Загорја, него на Србина из Хрватске. Како је онда југословенство постало могуће? ПРВИ МЕЂУ ПРИВИДИМА Они који су идеју југословенства као својеврсног интелектуалног утопизма претворили у политички активизам били су најугледнији наши културни посленици на почетку 20. века: Јован Скрелић, Јован Цвијић, Александар Белић, Слободан Јовановић. По Петру Пијановићу, један од кључних узрока њихове „прегрејаности“ југословенством био је „неопросветитељски дух веома близак српској грађанској интелигенцији“. А тај дух је, опет по Пијановићу, занемаривао „значај вере и традиције у обликовању српског националног бића и погледа на свет“. Идеја Срба, Хрвата и Словенаца као једног, „троименог“ народа била је мегаломанска, а српска културна елита ју је наметнула Карађорђевићима и, пре свега, амбициозном престолонаследнику Александру. Она је, вели Пијановић, хрлила да утопи свој народ у широку реку југословенства (која је, авај, била само фатаморгана у пустињама балканске историје), док су Хрвати, од самог почетка, гајили неповерење према „троимености“. И, опет по Пијановићу, „док се српска елита исцрпљивала у својим заблудама, хрватска је, уз подозрење према Србима и југословенској заједници, јачала на доследно вођеној хрватској идеји, чији је коначни циљ била национална држава“. Заблуда се плаћала и плаћа. Али, што рече Миљковић:“Најлепше певају заблуде“. ЛАЗАРЕВИЋЕВ ЛАМЕНТ Бранко Лазаревић, књижевни критичар и предратни дипломата, који је и сам дао доприноса нашим југословенским заблудама, касније се вајкао:“Четрдесет и девет процената становништва, српског и православног порекла, нису били хегемонија него целисходност. Србија Петра Првог, Скерлића, Цвијића, Путника, Пашића, Протића, Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Михаила Петровића, тако привлачна за све Југословене од 1903. до 1918, представљала је само хегемонију броја, снаге, организације, конструкције, добре војске, добре просвете, добре демократије. Ако је хегемонија, просто јој било! Али то није била хегемонија, него само „хегемонија““.

Није вредело, поштовани Лазаревићу. Превише смо се разликовали. Ми смо мислили „целисходност“, а они су то звали хегемонијом.

И од почетка је храмало. 

А личило је, бар повремено, на трчање брзоногих, на ахиловско надметање са инертним остацима прошлости. СКЕРЛИЋ КАО ПАРАДИГМА Скерлић је свакако парадигматични лик раног југословенства. Био је радикалан у својим просветитељским схватањима ( људи ће, чим буду правилно усмерени кроз образовање, постати добри; верске и националне традиције су превазиђене, и настаје епоха тријумфа разума и социјалне правде). Сматрао је да је главна препрека јужнословенском братству традиционална религиозност, која је, по њему, застарела и непотребна на путу прогреса. Патријархална култура и морал су мртви; сад је наступило ново доба:“Сви ће људи браћа бити“, певао је Шилер у „Оди радости“. Срби, Хрвати и Словенци корачају једним кораком у светлу будућност човечанства, које ће успоставити светски мир тако да више неће бити ратова. Скерлић је тврдио да се Срби ( као и остали ) морају потпуно уклопити у западну културу, или ће, као Индијанци у Америци, нестати са лица земље. Утицајан какав је био ( на основу свог рада и врлина, а не на основу политичке моћи ), Скерлић је обликовао многе младе умове. Они су кренули ка југословенству, верујући да је ту једини спас. Пијановић о улози интелигенције у развоју идеје која  је Србе, у име свечовечанске будућности, лишила сопственог идентитетског ослонца, каже:“Током прве четири деценије 20. века српска културна елита учинила је што је могла да српску идеју преобрази у југословенску и да Срби своју националну и државну судбину не траже више у Србији него у Југославији.“

Кратковидост интелигенције често је плод вишка сујете. А где је вишак сујете, ту је и мањак трезвеноумља. 

Али, опет и опет: веровало се да је то пут ка проширењу скучених обзорја насталих после вишевековног робовања. Слобода тражи просторе: од Вардара до Триглава. Тешко је слободарити у теснацима и сутескама. ЈЕЗИК КАО ДОМОВИНА Чињеница је, међутим, да је уочи Првог светског рата и међу Хрватима и међу Словенцима било оних који су веровали да је могуће створити снажну државу Јужних Словена, која би почела од почетка, од новог искона доступног свима, без обзира на историјску прошлост. О томе пише Ендру Барух Вахтел у својој књии „Стварање нације, разарање нације“, која се бави односом књижевности и културне политике у Југославији. Једна од основних идеја које су стајале иза протојугословенства била је она Хумболтова да је „језик истинска домовина“. По Вахтелу, „Јужни Словени су се вероватно боље разумевали од становника међусобно удаљених области Италије“. Зато је, како видесмо, Вук Караџић све штокавце сматрао Србима, без обзира на конфесију или њихово сопствено  мишљење о томе којој нацији припадају. Петар Прерадовић, српски официр у служби Беча, који је постао римокатолик да би напредовао у чиновима, као припадник Илирског покрета у Хрвата написао је драму о Марку Краљевићу у којој је наговестио да ће се појавити месијанска фигура која ће претходнити Марковом устајању из гроба, и која ће све Јужне Словене уверити да треба да је радосно дочекају зарад изградње неупитне будућности. По Вахтелу, „нема сумње да Маркова појава на неки начин замењује други Христов долазак, а национални препород је локални еквивалент успостављању царства небеског на земљи“, при чему се Прерадовићева драма „завршава тако што ускрсли Марко и сељак Стеван на Косову пољу чекају долазак свих Јужних Словена који ће, кад се уједине, осветити пораз стар петсто година“. Секуларизовани месијанизам водио је ка идеји „царства Божијег на земљи“: устаће Марко, спашће нам окови, опет ћемо бити велики и силни. РЕЛИГИЈА НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ Представљањем Марка Краљевића и Косовског боја као саставног дела јужнословенског, а не само српског, духовног и културног наслеђа, писци попут Прерадовића ( углавном хрватског порекла) крећу путем стварања синтетичке јужнословенске културе на претумаченим српским основама. Јер, „постојала је општа спремност да се Србији дозволи да преузме улогу политичког Пијемонта, али само под условом да исту ту улогу не тражи за себе и у области културе“. Једна од кључних фигура јужнословенске месијанске мисли, хрватски вајар Иван Мештровић је, поводом замишљеног Видовданског храма говорио да он „не може бити посвећен ниједној појединачној вери или одвојеној секти, већ само свима њима заједно, свима онима који верују у идеале изражене  у нашој народној поезији“.

Поезија као религија: југословенство надире из епске визије света, која, како рече Вук Мићуновић у „Горском вијенцу“, „зебе од много мишљења“. Кад таква мисао води, она заводи – у епску дводимензионалност. Јер, по Жарку Видовићу, историјске свести нема без свести о злу. СНОВИ ФРАНЦА ВИЛАРА Идеологија јужнословенског братства  је, уочи Првог светског рата, имала и низ конкретних пројава. Тако су Словенци позивали српске, хрватске и бугарске студенте у Словенију, изучавали српску и хрватску културу, а многи се уписивали на Универзитет у Загребу. Роман “Господин Фрањо“ Фрања Масела Подлимабарског описује младог словеначког идеалисту, Франца Вилара, који са гађењем гледа бечке окупаторе у Босни, дивећи се српској народној култури чија је величанствена пројава коло:“Сетио се сличних забава у Словенији. Оне су биле тако изнуђене и лажне, јер у њима није било ничег народног нити националног. Што је било национално, давно су покорили странци.“ Образован у аустријском школама и западног духа, Вилар се у роману на крају сједињује са браћом своје крви из Босне и Херцеговине. 

И зна свој пут – до краја са браћом. СЛОВЕНЦИ И БОЈ НА КУМАНОВУ У тексту „Борба Југословена за слободу и јединство“, Херман Вендел је указао на то да су победе српског оружја у Првом балканском рату изазивале одушевљење на јужнословенском простору. Тако је 1912, у име „пробуђених Словенаца“, бивши председник општине Љубљана, Иван Хрибар, честитао победу на Куманову председнику београдске општине као велики дан свих Словена. Највећи словеначки писац, Иван Цанкар, био је недвосмислен:“Ко досад није знао, мора сад да увиди да ми нисмо само Аустријанци, већ смо чланови једне велике заједнице, која се пружа од Јулијских Алпа до Егејског мора“.

Јужнословенство, Словенство, Свечовештво. 

На таквим начелима могло се живети.

Кроз тај прозор долазио је свеж ваздух, макар као промаја од које се добије упала леве стране, тамо где је срце. Дишимо слободно: била је то заповест епохе. НАКЛОНОСТ БЕЧУ ПАДА НА НУЛУ У јулу 1914, словеначки либерал Фран Новак дошао је на Доситејеву прославу у Београд, поздрављајући Доситеја Обрадовића као претечу југословенства, а Београд као престоницу свих Јужних Словена. Далмација је клицала јединству, а Ватрослав Јагић је писао Ситону – Вотсону да је, после српских победа у Драчу, „наклоност Бечу спала на нулу“. У фебруару 1914, у Прагу су се ујединила српско, хрватско и словеначко друштво студената, изјављујући:“Ми иступамо под заједничким именом Југословени, и тиме изјављујемо да наш национализам није сепаратистички српски, хрватски или словеначки, већ југословенски. За нас је то свршена ствар, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ…Ми нисмо само Јужни Словени, ми хоћемо да будемо Југословени.“

Хтедосмо, али не могосмо. МИСИЈА ЈУЖНИХ СЛОВЕНА Идеологија јужнословенског месијанизма нашла је најснажнији израз међу српским философима ирационалистичког правца. По Слободану Жуњићу, из критике на рачун грађанске културе, техничке цивилизације и европске метафизике, а на темељима философије живота, панкосмизма, оријенталог мистицизма, руске религиозне мисли, немачког витализма, романског интуиционизма и аглосакососнког прагматизма, родио се правац у мишљењу који је указивао на умор западне цивилизације и неопходност обнове, која може доћи, пре свега, од Словена. Философија која ту обнову заснива не сме бити ни крути рационализам, нити пука систематика; она се мора отворити животу, што ће доказати ако се стилски окрене полетном књижевном изразу, асоцијативности, афористици. ДВОРНИКОВИЋ О АЛТЕРНАТИВИ Хрватски философ југословенског опредељења, Владимир Дворниковић, објаснио је, по Жуњићу, зашто управо балкански Словени имају могућност да западну мисаону статичност динамизују:“Европска култура је, према Дворниковићевом мишљењу, у изразитој кризи зато што је „хипетрофирала“ материјално – техничку и рационалну компоненту  егзистенције на рачун етичке и духовне компоненте. Излаз из те кризе може се наћи само у стварању синергизма душевних способности, а томе подухвату Југословени, и уопште Словени, могу дати одлучујући допринос зато што у њиховој култри та од запада занемарена страна одувек има важно место. Уместо пабирчења културих отпадака са стране и копирања рационалистичких система, Словени треба да се окрену себи и да из властитих снага изграде културни и духовни контиунитет времена ( Naša kulturna orijentacija u današnjoj Evropi, Zagreb, 1930 ).“ Дворниковић је, по Жуњићу, усвојио мисао Гистава Ле Бона, да је философија највиши израз душе једног народа, и да зато она не ни не може бити универзална. 

Али може, укорењена у национално тле, да општи са мишљу других народа, да се огледа у њима. И да цвета од додира са свежином туђих, а блиских, духовних градина.

Кад је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца тако је почела нова мисао. СИНТЕЗА НА ОБЗОРЈУ Идеју о неговању самосталне и стваралачке југословенске мисли, сматра Жуњић, заговарала је скоро целокупна вануниверзитетска српска мисао. Нова синтеза била би одговор не само на политичке проблеме младе државе, него и на европску кризу културе и тријумф технике, као и на ново варварство – комунизам, фашизам и нацизам. На истој страни налазили су се и школовани философи, попут Милоша Н. Ђурића, Владимира Вујића и Првоша Сланкаменца, теолози, попут Николаја Велимировића и Јустина Поповића, национални идеолози какав је Велибор Јонић, познаваоци руске мисли, попут Душана Стојановића, изучаваоци Индије – рецимо, Павле Јевтић, итд. Додиривале су се, у новим, каткад еклектичким, контекстима, идеје православља, мистицизма, теософије, словенофилства, али и антикомунизма и критике парламентарне демократије. Иако су се често опредељивали за фрагментарну, афористичку мисао, која треба да надиђе традиционалну систематичност западне метафизичке традиције, ипак је било и покушаја великих синтеза попут Дворниковићеве „Карактерологије Југословена“, која је изашла само две године пре слома Краљевине Југославије у Другом светском рату, када су многе илузије о братству заувек нестајале. Откуд православни свештеномонах Николај у тој причи? Како је млади Велимировић, који ће, у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“, писаним за време немачке окупације у Другом светском рату, рећи да је Југославија била „пркос Богу и Светом Сави“, допринео ширењу тих илузија?

Мало биографског ( увек битног, увек праосновног ), па онда ка метафизичко – политичком хоризонту Велимировићевог подухвата.

МЛАДИ НИКОЛАЈ НА ПУТУ КА ЈУГОСЛАВИЈИ ДЕЧАК ИЗ ЛЕЛИЋА Рођен 1886. године у Лелићу код Ваљева, у класичној, пијемонтској Србији, Никола Велимировић је још у основној школи био уочен као обдарен дечак, кога је отац, по савету учитеља, послао на даље школовање. Одбијен, због слабијих физичких способности, из војне школе, он се обрео у богословији у Београду. По сведочењу Радована Казимировића, аутора „Тајанствених појава у нашем народу“, Никола Велимировић је био вредан и озбиљан ђак, који је све лекције записивао. Атанасије Поповић, познати апологета, кога су од миља деца звала чика Таса, изводио је децу пред катедру да понове шта је он причао, да би се вежбали у говорништву. Кад је Никола поновио његову лекцију, допунивши је својим мислима, чика Таса је узвикнуо:“Овај је боље изговорио од мене!“На дечје повике да није тако, који су потицали од извесних удворица, чика Таса је рекао: „Е, јесте, јесте! Немојте да будете професорске улизице!“ СПРЕМАЈУЋИ СЕ ЗА ВЕЛИКУ СЦЕНУ Значајну улогу у школовању Велимировићевом имао је прота Алекса Илић, угледни свештеник, који је у то време, иако умировљен ( због учешћа у сукобу између неканонски постављеног митрополита Теодосија и, од стране краља Милана, протераног митрополита Михаила ), био веома активан. Издавао је часопис „Хришћански весник“, а у његовој кући на Топчидерском брду окупљали су се многи црквени и световни интелектуалци, који су имали идеје о обнови српског црквеног живота. Илић је сарађивао са Србима из свих неослобођених крајева Балкана. Био је и човек од поверења краља Петра Првог Карађорђевића. Једном му је краљ рекао да се Србија спрема за ослобођење своје поробљене браће, и за стварање нове, веће државе, па су му потребни млади и способни људи, који ће бити владике у новоослобођеним крајевима. Због тога је молио проту да се распита у богословији ко би такав могао бити, на шта му је Илић одмах поменуо Велимировића. Млади Никола Велимировић је проти у прво време помагао око дистрибуције листа, а  како је Илић био богат, он је одмах решио да помаже овог способног и обдареног богослова. Никола је у богословији много читао, али је волео и да се усамљује и да вежба беседничку вештину. Док су се његови другови одмарали, он се повлачио у самоћу и држао говоре замишљеним аудиторијумима. ОД БОКЕ ДО БЕРНА Чим је завршио богословију, Николај је послат у родни ваљевски крај, да учитељује. Извесно време 1903, да би се опоравио од шкрофула, болести коју је зарадио сиротујући у мемљивим београдским собичцима, Никола оде у Боку Которску на опоравак. Одушевљен тамошњим лепотама и српским народом који се окупљао око немањићке задужбине, манастира Савина, он је о свом бораваку оставио леп путопис. По повратку у Србију, кратко је учитељевао и у селу Лесковице код Ваљева, а онда је добио државну стипеднију да настави богословско школовање. Уместо у Русију, отишао је на Запад, у Швајцарску, у град Берн, на теолошки факултет старокатолика. У то време, на Истоку се веровало да ће старокатолици ускоро постати православни, јер су се они држали римског обреда и догмата, али су се одвојили од Ватикана јер су одбили да приме папску догму о незаблудивости римског бискупа. Сами старокатолици су давали наде да ће тако бити, и трудили се да са православнима држе што тешње везе. Николај је био одличан студент, који није слушао предавања само у Берну, него је путовао и по Немачкој, од катедре до катедре, пратећи оно што га занима, и полажући испите на матичном факултету. Ускоро је и докторирао на немачком, са темом о васкрсењу Христовом као основном догмату Апостолске Цркве. По повратку у Србију, црквене власти му понуде да почне да ради, али он је био жељан даљег школовања. Пошто више није могао да добије државну стипендију, прота Илић и други пријатељи, који су у Николаја полагали велике наде, обезбеде му средства и пошаљу га у Енглеску, на Оксфорд, где се, уз слушање предавања и редовно учење, припремао за будући интелектуални рад, ослушкујући струјања „духа времена“. ПОВРАТАК У СРБИЈУ Вративши се у Србију, 1909. године Никола Велимировић се срео са смртном болешћу: добио је дизентерију. Обећао је да ће, ако преживи, примити монашки завет и сасвим се посветити Цркви. По опоравку, Никола  прима монашки постриг у манастиру Раковица, 17. децембра 1909. године. Добио је име Николај, по својој крсној слави, и на Никољдан био рукоположен за јерођакона, а два дана касније и за јеромонаха. Проповедао је у Саборној цркви у Београду и изазвао одушевљење, тако да су многи хтели да га уведу у зграду Митрополије, где му је и место. То Николају није донело пријатеље међу појединима из црквене јерархије. Иако је био двоструки доктор наука, Николај је, да би постао суплент београдске богословије, морао да полаже испите за седми и осми разред гимназије. У РУСИЈУ, НА „ОПРАВОСЛАВЉЕЊЕ“ По монашењу и рукоположењу, митрополит Димитрије, поглавар Српске Цркве у Краљевини Србији, шаље га у Русију, да се „оправослави“. У петроградску Духовну академију Николај се јавио као обичан студент, и ускоро све задивио својим знањем и беседништвом. Петроградски митрополит је писао митрополиту Србије да је студент кога су им послали изванредан. Период проведен у Русији Николај је искористио за многа путовања и упознавање руске православне побожности. Док је боравио у Русији, одушевио се идејом свечовештва, коју је проповедао Достојевски ( али и Владимир Соловјов), и противставио је словенског и хришћанског Свечовека паганском германском Натчовеку, кога је проповедао Фридрих Ниче. Крај прве деценије 20. века: појавила се Николајева „Религија Његошева“, у којој Николај на нов начин приступа поезији и мисли пустињака цетињског, владике Рада. НИКОЛАЈ И САРАЈЕВО Николај се, за две године рада у богословији, прочуо као угледан беседник и писац, чије су „Беседе под Гором“ и „Нове беседе под Гором“, изазивале огромно одушевљење и у народу и међу интелигенцијом. Путује и на територију Аустроугарске, и беседи у Сарајеву, тврдећи да су босански Срби својом љубављу анектирали Србију Босни. После тога, аустроугарске власти му спречавају да прелази границу мале Краљевине Србије и да проповеда. Младобосанци читају његове „Беседе под Гором“ као уџбеник хришћанског родољубља. О том периоду свог националног рада владика Николај је јеромомонаху Василију Костићу касније причао:«Сарајевска „Просвјета“ славила је јубилеј, па су многе личности из Србије биле позване на ту прославу. У име Богословије ректор Стева Веселиновић пошаље мене. Проповедао сам о проповедању у Цркви. (Беседа је оставила велики утисак.) На ручку сам био код тадашњег митрополита Евгенија Летице, где сам се упознао са митрополитом Петром Зимоњићем, тада мостарским, а после сарајевским. Приређен је банкет у хотелу „Европи“. Пошто су многи говорили (а присуствовали су: Стојан Новаковић, Петар Кочић, Светозар Ћоровић, браћа Грђићи – Степан и Васиљ) и други, натерали су ме те сам опет говорио. Главни смисао био је: „Браћо, својим љубазним дочеком ви сте нас не само окупирали, него и анектирали“. Проломило се од одушевљења. /…/Један пријатељ ме позове те отидосмо на кафу у један чисто немачки локал. Ту је био и Поћорек, гувернер Босне, с којим ме упозна овај пријатељ. Сви делегати из Србије вратили су се пре мене. Остао сам још који дан да разгледам Сарајево. Зато сам путовао сам за Београд. Кад сам био у Земуну, полицајци, прегледајући пасоше, рекоше ми да пођем са њима до шефа полиције. Били су неумољиви. Без обзира на то што ће ми отићи воз, узмем куферче и сиђем. Шеф полиције ме пита: -Господине Велимировићу, без сумње сте пропутовали доста по свету?

– Па и јесам – одговорих.

– Е, знате ли најосновнија правила кад се путује? Тих правила се морате придржавати и у нашој земљи.

– Молим Вас, одговорих ја — карту сам извадио до Сарајева и од Сарајева до Београда. Бесплатно нисам путовао. Никога нисам вређао, нити нападао.

– Јесте, вели шеф, али Ви сте вређали нашу Монархију.

Затим су ме увели у једну ћелију. Воз је писнуо и продужио за Београд, а ја остадох до увече. Кад је пошао други воз за Београд, дође дежурни чиновник и саопшти ми да могу продужити за Београд. Никаквог објашњења није било због чега су ме задржали. Тако сам стигао у Београд око поноћи.»

Николај је био сарадник и славног часописа «Пијемонт», у коме су младобосанци такође налазили своју лектиру. У БОРБАМА ЗА СЛОБОДУ Николај Велимировић се обрео и у борбама за слободу Србије. Када је, у зиму 1912, избио Први балкански рат, Николај се својих прихода одриче у корист србске војске, и креће са војском да, као добровољац –војни свештеник, помаже речју и делом. Био је и при Главном штабу српске војске, и изасланик Друштва за помоћ пострадалима, стизао је до Драча и Скадра. Свуда наилази на одушевљен пријем. Године 1913. бирају га за владику нишког, али он сматра да стање у Цркви није такво да би он могао да постане епископ а да не уђе у сукобе с појединцима. Зато жели да остане јеромонах, и да проповеда. Василије Штрандман, руски дипломата који је у Београду боравио уочи Првог светског рата и имао важну улогу у тренутку када је Беч објавио војну Србији, сећа се да је Николај проповедао изванредно – једном приликом, показао је руком с оне стране Дунава и Саве и рекао да српска отаџбина неће имати мира док год њен насилни сусед не буде побеђен. ОСЛОБОДИЛАЦ ЗЕМУНА Уочи рата 1914.  Николај је био  у манастиру Каленићу, где је игуман био његов добар пријатељ, архимандрит Никон (Лазаревић). Ту се, априла месеца, срео са престолонаследником Александром, који га је веома поштовао и занимао се за његов рад. Кад је мобилизација проглашена, Николај се одмах ставио на располагање Врховној команди. Нашао се међу војницима на Ади на реци Сави, храбрећи их речју и примером, и не склањајући се чак и кад су око њих падале гранате. А у ноћи између 27. и 28. августа 1914, са трупама одбране Београда, којима командује мајор, касније ђенерал, Светомир Ђукић, јеромонах Николај преко Аде Циганлије прелази Саву. Ђукић у свом дневнику бележи: «Са нама је прешао и свештеник Николај Велимировић који се искрца на обалу. Извади повећи крст па благосиља војнике који излазе са чамца на обалу. – Хоћемо ли за Земун? упита Николај.Није далеко – око четири – пет километара. Ја на то нисам мислио, али када тако што паде на ум свештенику, одговорих: Природно.» Николај је командовао водом који је кренуо ка Бежанији, а Ђукић је железничким насипом кренуо ка Земуну. После краћи борби, Земун је ослобођен, а један Србин рече им:»Пет векова чекамо да нам дођете са оних брда, на шта владика Николај заплака од радости. Опис свечаног дефилеа земунским улицама дао је ђенерал Ђукић:“Ја не челу, лево од мене др. Николај са крстом у руци. Колона пролази улицом. Са обе стране непрегледна масе кличу:“Живели“…На зградама српске тробојке. Звона звоне без престанка. Како смо пролазили улицом свет је прилазио и љубио крст у свештениковој руци, а многи су и мене љубили у образ. Отишли смо у цркву, препуну српског народа. Николај је одржао сјајан говор.»

Затим је, по налозима Николе Пашића и Владе Краљевине Србије, отишао да сведочи истину о борби Срба у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. 

Којим духовним путем је, у време јужнословенских заноса, ходао млади Николај? 

РЕВОЛУЦИОНАР СА КРСТОМ

НОВИ ПОЧЕТАК СРПСКОГ ПРАВОСЛАВЉА Пишући свој текст о Велимировићу, књижевник и новинар Милан Јовановић – Стоимировић забележио је:»Пре него што сам га упознао, као и после тога, ја сам о њему врло много слушао, и чуо о њему читаве легенде. Не би се погрешило ако би се узело да је он већ пре 1914. био легендарна личност, а поготову после 1918. Он је своју репутацију великог човека утврдио негде између 1910. и 1920, пре него што је и постао владика. Још као архимандрит он је био једна личност у Србији, један човек који је био опште познат и признат као велика лична вредност на српском интелектуалном плану. Још пре 1915. људи су јурили на његове проповеди и са пажњом и уживањем читали његове „Беседе под Гором“. Још тада, људи су га ценили као беседника и писца. Oсећајући колико велико освежење он уноси у наш општи духовни живот и у наше интелектуално стварање уопште, свет је у њему гледао не само једног великог беседника, него и једног великог моралисту, мислиоца и вођу. Он је засновао хришћански живот српске интелигенције и дао му православни правац. Многи од српских интелигената, који дотле нису смели ни рећи да верују, осетили су у њему једну велику умну и моралну потпору, те су смели рећи: „Хришћанин сам и не стидим се да кажем да верујем“. Пре Николаја, то се не би смело рећи са нагласком, а да тај не буде увршћен у занесењаке; после Николаја то се већ смело рећи, а да се ипак остане и даље озбиљан човек.» Тај и такав, још пре монашења, као свршени богослов и учитељ у селима ваљевског краја, Велимировић се прочуо својим бунтом против учмалости црквеног живота. Био је, како већ рекосмо, повезан са протом Алексом Илићем, који се залагао за активизацију ( и модернизацију ) црквеног живота, а политички био против династије Обреновића. ПРЕВРАТНИК МЕЂУ МЛАДИМА Младом Велимировићу нарочито је било стало до обнове образовног и духовног нивоа београдске богословије. У тексту „Стара богословије и њени јади“, он истиче да су његове критике крајње добронамерне:“Жељни да у процени свега, од чега непредак цркве зависи, видимо свуда само добро, ми се заиста жалостимо стањем у богословији, које је супротно нашим жељама, далеко од наших идеала“. Описујући побуну ђака против ректора богословије и васпитача због протекционаштва према синовима појединих клирика, Никола Велимировић се пита:“Може ли бити и говора данас о икаквом аукторитету ове просветне рушевине?“ Одмах затим, он додаје да је судбина свршених богослова, од којих ће неки бити свештеници, а неки учитељи, неславна:“Сто и педесет младих људи разишло се о Петрову – дне по народу, да га и сами ненаучени уче, неваспитани васпитавају, непросвећени просвећују! Сто педесет је њих, који су у најтамнијој средини васпитавани и спремани народу српском за учитеље!“

Велимировић се није мирио са тим.

ДОЛЕ РАВНОДУШНОСТ! Бавећи се религиозном равнодушношћу у народу, у свом огледу „Наше црквено беседништво“, који је био својеврсни манифест Николајеве младалачке „револуционарности“, он истиче да индиферентизам све разједа, и претвара се у моралну равнодушност. Наши свештеници су неспособни да прповедају. Грех је рукополагати недостојне, и примати сештенички чин ако си такав. Римокатолици и протестанти не само да настојавају на службама на говорном језику, него и све снаге посвећују проповедима, а код нас се служи на неразумљивом језику, а прповеди трају по петнаестак минута. Наравно, проповед није обавезна, а њену краткоћу свештеници ( по Велимировићу, највише шест часова годишње) правдају нашим бујним темпераментом, који не може да издржи дугу беседу. То је обична глупост, јер Французи имају још бујнији темперамент, а воле дуге и озбиљне проповеди. 

Велимировић је сматрао да проповедништво има за циљ и побољшање српског језика:“Оно не само да српски језик обогатило и уздигло, него је, напротив, својим шаблонизмом, показало свету да је српски језик незвучан, оскудан у изразу, скучен у формама, у опште сиромашан, док све не стоји, а стоји једно, да су наше беседе најлошији писмени састави, израђени са мало труда, спреме и марљивости, а с много претензија“. У богословији се учи чак и теорија књижевности, „код једног калуђера добричине који се у књижевности исто толико разуме колико и у плетење асура“.

Дошао је час да богословије постану истинске школе. КРИВИЦА ЗАПАДА? Млади Велимировић одлучно пориче тезу да је кривац за наше неверје Запад са својим атеистичким утицајем. Јесте, на Западу је снажан атеизам, али међу хришћанима нема кукања:“Зато што ту борбу воде језуитиски свештеници, темељни зналци светских наука, капацитети богословља, дубоки познаваоци идеја против којих ратују; људи ненадмашни у енергији, неустрашиви у борби, врло опрезни у свему, што би кварило аукторитет вере“.

А како је у Србији? Шта Црква предузима за одбрану вере? Ништа озбиљно. Никола Велимировић каже:“Целе прошле зиме у „радничком друштву“ држе се предавања скроз и кроз атеистичка и песимистичка; држе их људи од највећег положаја и аукторитета, доктори појединих наука, којима маса слепо верује, чијим се речима одушевљава; и нико од надлежних црквених фактора ни прстом да мрдне“. 

Пасивност тријумфује:“Проповедници јеванђеља само се повлаче, да, и то није борба“

Оптуживати просвету за пропаст вере је такође погрешно. Недостатак истинске просвете је главни узрок; прогрес се не може зауставити, нити га треба заустављати, тврди млади реформатор. 

МОРАЛНИ ПРЕПОРОД ДРУШТВА Основни захтев који Никола Велимировић поставља је морални препород друштва, јер Јеванђеље не застарева, само ако се правилно проповеда. 

У тексту „Религиозни кризис“, Велимировић цитира руског протојереја Томенка који говори о великој кризи вере: удара се на догмате и етику хришћанства, а пориче се и главна хришћанска нада – у васкрсење и вечни живот. Млади српски богослов истиче:“Да је религиозни кризис одавно протрчао сва црквена питања у нас, оставио их за собом и засенио, а он стао на прво, нико не може спорити“.

У циклусу „Наша писма“, његово сликање религиозне драме Срба добија сасвим тамне тонове:“Није претерано рећи, да је у нашој историји тешко наћи време, у коме је немоћ и малаксалост цркве била већа, а безначајност њеног утицаја очигледнија“.

Сме ли тако бити?

Не сме и неће, уверен је Велимировић.

МАЈСКИ ПРЕВРАТ И ДИНАМИКА ДОЛАЗЕЋЕГ Идеја пуког конзервативизма, који само кука за „старим, добрим временима“, не само да је јалова, него је и штетна. Велимировић истиче:“Сто година скоро већ живимо самосталним и слободним животом. Била би инфамија за наш народ кад би се и даље говорило, да он живи истим животом као пре једног столећа и да нема никакве измене у његовом интелектуалном и моралном животу. Промена је природна и оправдана“.

Као својеврсни револуционар, Велимировић је поздравио Мајски преврат 1903. У једном од „Наших писама“ он каже:“Бог је сачувао Србију. Последњи дан прошле реакционе епохе бојадисан је крвљу; крвава је тачка стављена на крају свих безумних и  неупутних махинација“. По Велимировићу, преврат није плод пуког чуда, него Божје мудрости и родољубиве свести оних који су спасавали отаџбину од потпуног слома. Зато „доба које је настало мора бити за Србију доба напретка“.

Напредак ка духовној и етичкој обнови, мислио је Велимировић, ништа не може зауставити.

ЦРКВА НЕ СМЕ СЛУЖИТИ ВЛАСТИМА У то доба, Велимировић оштро критикује сервилност црквене власти која се била ставила у службу реакционарне политике последњег Обреновића: „Шта је добила црква ласкавом и мизерном политиком својих старешина? Охладнелост према вери у маси народа, а презрење и опозицију у интелектуалнијем реду друштва нашега“. Црква, сматра он, не сме нипошто да се предаје моћницима:“Треба знати, да црква не сме одобрити нити повладати никаквој људској самовољи, окрутном притиску и терору, узурпирању туђих права, угњетовању простог народа – па ма с чије стране то долазило. Старешине наше цркве не могу се похвалити успешним и сјајним руковођењем цркве с овога гледишта. Не, јер они су самим својим учешћем у заједници са носиоцима реакције умногоме отуђили цркву од простога народа, и обратно“. Црква, по Велимировићу, увек мора бити уз Христа,“Онога који истиче за идеал живота људског децу, а не крунисане зликовце, мучиоце и угњетаче светске, којима је лажна и незналачка симпатија приписивала племените особине, које они никад нису ни имали“.

Била је то искрена мисао.

Она га је водила да, бар у једном часу, поверује у могућност хришћанског универзализма на Балкану; и то је била нада у Јужне Словене као браћу из будућности.

ЈУГОСЛАВИЈА: ОД СВЕЧОВЕЧАНСКЕ НАДЕ ДО ПРКОСА БОГУ И СВЕТОМ САВИ  

ПРОПАГАТОР ЈУГОСЛОВЕНСТВА Дакле, као што видесмо, „младобосанска“ узаврелост  (револуција која долази мора бити духивна, морална и социјална;српско преко словенског постаје свечовечанско), није киптала само у припадницима Младе Босне. И Велимировић ју је носио у себи. Видело се то нарочито у Првом светском рату. Године 1915, као изасланик Николе Пашића, а у име Краљевине Србије, путовао је по САД и говорио на скуповима Јужних Словена. У јулу, на конгресу у Питсбургу, пред римокатолицима и православнима, заложио се за народно јединство и верску толеранцију. По сведочењу др Миладе Паулове, у књизи „Југословенски одбор“(Загреб, 1924), „Велимировић је /…/ ујединио у једној заједничкој резолуцији скоро све српске, хрватске и словенске новине и новинаре у Сјеверној Америци, те су се обавезали, да ће радити за ослобођење и уједињење“. На скуповима, Николај је говорио: „Кад вас питају Американци, јесте ли ви Срби, Хрвати и Словенци један народ, немојте рећи да јесте. Кажите им да, кад разговарамо, морамо узети тумача. Обичаји су нам различити. Срби су људождери, а Хрвати цивилизовани. Срби верују у Буду, а Хрвати у Мухамеда. Немојте им рећи да смо једно. Јер ако им речете да говоримо истим језиком, запитаће вас: Па зашто нисте заједно? Исмејаће вас, наругаће вам се. Кријте своју срамоту, и реците им да се не познајемо… Браћо моја из Аустрије, ја вам доносим поздрав мајке Србије, мученице тешке, која сузама спира крв из својих рана, која, погурена, тешко замишљена, мисли на све вас. Она вас поздравља и ништа од вас не тражи, до једино да јој пружите пријатељску синовску руку“.

Пријатељска рука: стара илузија, она која Вука Исаковича наводи да машта о часу у коме ће његовом пуку и њему неко, са дивљењем, рећи:»Гле, Срби!»

НИКОЛАЈ У «САМОЗАБОРАВУ» Сведок одушевљеног, месијански интонираног југословенства, руски архиепископ Евдоким биће забринут због одступања Николајевог од догмата о Православној Цркви као јединитој Цркви Божјој. У извештају Светом Синоду Руске Цркве, владика Евдоким пише: „У садашње време појавио се у Америци неки српски јеромонах др Николај Велимировић који уноси велику смутњу у живот Срба и других словенских народности својим проповедима о Југославији и о Религији будућности те нове Југославије /…/ Он у својој религији „будућег“ скоро у целини прима католичанство, од кога многи од Јужних Словена, благодарећи хиљадугодишњој владавини Рима над њима, не могу се одрећи. На тај начин, на жртву несрећне идеје приноси чистоту, висину и лепоту православља“. Николај је, заиста, проповедао свесловенску религију као свехришћанску и свечовечанску. Православље, римокатолицизам и протестантизам требало је да се уједине у деци Матере Славе, и да свету кажу ново слово Достојевског. 

МИТРИНОВИЋ И ВЕЛИМИРОВИЋ 

Велимировића је са «Младом Босном» спајао Димитрије Митриновић, идеолог овог покрета који је, напустивши своје тле, отишао у Велику Британију да, са себи сличним сањарима, од Кандинског до Гуткинда, машта о Уједињеној Европи Духа која долази и мора доћи. Митриновић је видео наду у великој синтези хришћанства са осталим религијама, пре свега далекоисточним, као и у свечовечанском царству правде и љубави у коме ће бити места и за Јужне Словене. Под његовим утицајем, а као одговор на Ничеовог Натчовека, Николај је написао «Речи о Свечовеку». Заједно су се, у Лондону, борили за будућу Југославију. 

Чинило се: биће то «хиљадугодишње царство» свеопштег братства. 

Касније, кад је Велимировић изгубио све југословенске илузије, Митриновић је и даље веровао у њих.

МИТРИНОВИЋ У БЕОГРАДУ 1930. ГОДИНЕ

У тексту „Видовдан Југославије“, насталом приликом посете престоници, и објављеном у видовданском броју „Политике“ 1930. године, који је био посвећен соколском покрету, Димитрије Митриновић иде до краја у месијанским порукама. Он сматра да је синовима Југославије заповеђена свечовечанска мисија. Пошто ће сваком бити суђено из перспективе Адамовог свечовештва, а Сведух је судија по правди, онда, сматра Митриновић, бива јасно да је цар Лазар био „Србин Југославије“, који се заклео на верност Царству Сведуха:“Мушко Лазарево срце и људско срце његово, људско н царско срце Косовског заветника завештало је будућност Српске Државе, обећало је род Срба царству неземаљском, надземаљском; царству које је победник чисте смрти, ниже, несвете, неправе човечности. Завештао је високи ум Лазара Српскога своју моћ слави онога света, света у коме су начела чињеница а свест је твар од које је он саздан. Мистерија Косовског Завета је по смислу равновредна мистерији високог Израиљевог вође-заветника. Мојсије је Завет и савез са Сведухом проживио и предао их своме народу. Јеврејство доживљује своју Голготу, своју Јеврејску, служи Свечовеку, и служило је. На мутан, тежак начин је служило. Још служи и служиће, јер се са Сведухом разговарао и јер с њим уговорио уговор Мојсије. Али је и дух Србинов заклео се у Лазару да ће служити мистерији Свечовека кроз мистерију архетипа Свечовека, оваплоћеног у начелу које је Христос, у отеловљеном начину. И заклео се да ће војевати за правду људству и достојанство на свој начин, на сопствени начин свој. Завет Србина био је оригиналан и одговоран. Важан је Човечанству Завет Косовски. Постоји историјски смисао Царства Југословенског у људском, свеопштем царству.“ После страшног Видовдана 1914, Срби, Хрвати и Словенци су Видовданом новог јединства, које је мистичко, ушли у нову фазу постојања. Соколске свечаности на то указују, а 6. јануар 1929, када је краљ Александар прогласио Југославију, дан је обновљене сакралности, свети дан „правога крштења“, када монарх нове нације преноси Лазарев завет свом, до јуче троименом, народу:“Врхунац историјских свечаности, државоносних свечаности соколских пада на овај Видовдан и по први пут се Словенци, Хрвати, Срби, синови Југославије будуће, и наследници Царства духовнога Србиновога, Косовскога, Царства онога Лазара који је погинуо у Завету да би Заветом ушао у живот начела и идеја људских, по први пут кроз ход еволуције Југославијине, синови Југославије налазе се на општем и плодном збору душа, као синови Југославије, свесни Словенства овога и снаге и достојанства националног.“ Сви Југословени, од обичних људи до интелигенције, треба у срцу и уму да преиспитају значај ових збивања. Митриновић каже:“Крштена је правим именом ова земља главна на Балканском полуострву, најбременитија будућношћу земља на југоистоку Европе.“ Она је значајна не само за Балкан, него и за човечанство, на његовом даљем еволуционом путу. Она је позвана да реши екуменски проблем, и уједини многобројне хришћанске конфесије једну са другом, али и са исламом. Она је авангарда и „мушко начело“ будућег Свесловенства као нове цивлизације:“Словенство је нужно људству као што је душа и смисао срца нужан срцу и телесној крви.“ СВЕЧОВЕК И СЛАВИЈА Као што човек не живи само о хлебу, тако и нације, сматра Митриновић, не живе само од својих држава и цивлизације. Постоје нације миле Богу, које су свашта доживеле и преживеле, а међу њима је и југословенска, која има задатак да „свесно и одговорно, слободном вољом и зрелом одговорношћу поведе Словенство кроз страшни и ужасни Балкан ка савршеном расном, плотском објављењу Балканства у човеку, правом објављењу човечности и живота бескрајнога у кривој и криво рођеној људској личности; грешној, престрављеној личности, личности несвесној сама себе.“ Прошлост Југославије била је мушка, а њена будућност треба да буде женска. Српска прошлост је темељ Југославије, али је будућност земље у једној новој синтези, када ће настати Југословен као најузвишенији пример новог човечанства. Зато Срби не смеју да тугују што се одричу себе и своје прошлости, јер „личне личности ћe рађати Јужна Славија и огледаће се дух планета нашега, лик Свечовека на најличнији начни у личностима југословенског јунаштва и чојства.“ ИЗМЕЂУ ПРОРОШТВА И БУНЦАЊА Митриновић свој сомнабулни манифест завршава поруком:“Специфична будућност Југославије, од њезиног крштења надаље, гравитациона тачка, оријентирајућа поларност Југославије у будућности биће женска тварна, масивна, градитељска. Род Хрватов и Словенчев – Амин! – биће нова слава и извор будуће снаге и вредности Југославијине. Тежиште прошлости Југославијине је Косово и срце Балкана. Будућност је Југославије не само једна источна балканска будућност, него и једна будућност врло северна, врло словенска, модерна и западна. Хрвати и Словенци су, колико и Срби, Југославија; једно од главних царстава у драми човековој.“

Да ли је Митриновић свој сан о Југославији понео са собом у гроб, не зна се. Бунцао јесте, и заносио се, много. Првоум привиђења: таквим је постао бивши духовни вођа младобосанских превратника. 

А ми се враћамо Велимировићу у доба Првог светског рата. ОДЈЕК НИКОЛАЈЕВЕ РЕЧИ Да је његова беседа имала широк одјек међу Јужним Словенима у САД, сведочи и српски архимандрит Данило, који је великим сабрањима присуствовао:“Непосредно после наше Албанске Голготе, кад су малодушни почели губити сваку наду и кад је америчка јавност према новинарским (Думбиним) вестима почела сматрати Србију сахрањену за сва времена, појављује се у Америци један црни калуђер из Србије. Далековидни Пашић назрео је у њему, што обични људи нису видели и зажелео је да се Николај појави у Америци.

Прва Николајева појава у јавности беше у Питсбургу. Говорио је у једном позоришту пред пет хиљада Срба и Хрвата о теми „Робље раскида окове“. Тим првим наступом он је покидао ланце аустријске вековне пропаганде, који су спутавали душу Срба и Хрвата, и као неком мађионичком силом збратимио разбраћену браћу, тако да су сви као један у органском заносу са збора упутили телеграме у Париз и Лондон. У тим телеграмима изражавају одлуку коначног кидања са Аустријом, а вечног сједињења са Србијом.

Истакнути питсбуршки Југословени, после овога првога предавања, зажелели су да се поближе упознају са оцем Николајем. Било нас је нешто преко стотине на вечери у Српском дому у Мекис-роксу, предграђу Питсбурга. Врло уважени претседник Хрватске заједнице, данас покојни Јосип Марохнић, казао је на тој вечери за нашег црног калуђера ово: „Кад би Рим имао оваквога фратора, дао би за њега цело земљиште на којем је сазидан Ватикан“. Југословени су освојени овим првим јавним наступом, али још није пробијен лед пред америчком јавношћу; јасније речено, пред одлучујућом јавношћу, ради које је Николај и прешао Океан. После овога првога збора заслугом истог покојнога Марохнића, нашао се у позоришту неки сарадник једнога од питсбуршких листова. Био је претстављен Николају. После неколико реченица изгубио се и за непуно пола часа нашло се у позоришту седам новинара, сарадника свих седам питсбуршких дневника. После кратког разговора, мени се обратио сарадник најугледнијег тамошњега листа „Питсбург Диспеч“ – са овим речима: „Какав је ово човек? Он са неколико реченица уништава читаве томове аустријских написа о Србији!“ И то је било довољно. Сутрадан осванули су листови са крупним насловима о Николају у праведној борби Србије за правду и демократију. Тако је било у Питсбургу, а тако исто, у Кливланду, Дитроиту, Чикагу, Гери, Денверу, Сент Луизу, Лос Анђелосу, Сан Франциску – све највећим градовима  уније, а најјачим центрима наше емиграције. Николај се није ограничио само на овакав рад. Радио је и у другом правцу. У Стубенвилу, где сам ја служио после предавања, приступило се скупљању прилога за Црвени крст и избеглице. Под снажним утицајем Николајева говора слушаоци су дошли у неки занос: скидали су са себе наките и залагали, јер неочекивано нису имали код себе новаца – и за један час скупљено је неколико хиљада долара. Тако се ишло редом у Јангстауну, Фарелу, Волмердингу, Стилтону, Мекиспорту и свима нашим насељима од Атлантика до Пацифика. Ето такав је био и тако радио калуђер Николај!“ И радио и веровао. Царска Русија није гајила илузије о уједињењу православних Срба са Хрватима и Словенцима, осењеним Ватиканом. Сазонов, руски министар спољних послова, убеђивао је, још у раној фази Првог светског рата, Александра Белића, гласника Београда у Петрограду, да ће евентуална Југославија бити утопија за утапање Срба у привиде. Зато је и митрополит Евдоким сумњичавао слушао вести о младом Николају и његовим беседама у име „троимености“ која би, по свему судећи, ако се Срби не опамете, могла да замени Светотројичност. О БУДУЋОЈ РЕЛИГИЈИ Али се Николај није смиривао. Мислио је да је могуће и свехришћанство, „западноисточно“, наравно. У свом предавању „Агонија Цркве“, одржаном 1917. у Вестминстерској катедрали у Лондону, Николај је своје енглеске слушаоце позивао управо на свечовачанску одговорност:“Нека буду срца ваша већа од империје ваше, и већа од цркве ваше. Запалите огањ љубави, поштовања и благодарности у васцелом човечанству.“ По Николајевој беседи, патриотизам је природна појава, док је хришћанство појава натприродна. Због тога је патриотизам провинцијална љубав и истина, док је хришжанство општечовечанска. Зато хришћанство подржава широки свечовечански патриотизам, а осуђује онај који је лажан и болестан. Стога је било могуће да се у рату који бесни Европом цркве у Русији и Немачкој моле истом Богу за пропаст оних других. Време је, по Николају, да све цркве уче једна од друге, јер би Свети Павле, који се борио против уског јеврејског национализма и римског империјализма, исмејао ситне разлике међу хришћанским црквама питајући хришћане шта су учинили са хришћанским духом који им је он завештао.

Тако је веровао Николај. 

А онда се, кад се југословенски сан остварио, пробудио, и схватио да је постало кошмарно. 

И у сенци немачких бајонета писао да је Југославија била „пркос Богу и Светом Сави“. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Као што рекосмо: не треба заборавити племените снове.

Снови су то, наравно, привиди и призраци; само архетипски привиди и призраци. Неоствариви, такође наравно; али се јављају.  

Учимо и из заблуда и читајмо снове, од којих је један пресаздан у мозаик на улазу у Андрићград. 

Била је Југославија; остала је Србија са југословенским искуством.  Она је, пре тог искуства, дала себе за друге. Зато је Тин 1918. написао песму „Србији“ јер је знао да је дала себе за друге. И вреди  памтити Тинову песму: Данас пламсаш само од крви најбољих што су мачу дали своја тела справна; блештећи у духу и у чистој вољи, божанствена света земљо Православна; Јуче, ти си била моћна и велика, и за усне деце млеко, мед и вино, док се не скрхаше под градом челика груди твоје деце, Српска Краљевино. Сутра, сабирући и данас и јуче, засјаћеш у духу и у живој моћи, јер ће славу слома унуци да уче као зору спаса иза тешке ноћи. Ал’ ни нови народ, нити понос међа никад неће више да ти овај врати поносити поглед иза храбрих веђа што су знале дивски у понор гледати: Твоје мирно чело под претњом удеса и вијањем ветра страве и страхоте; и молитву тамну у глува небеса; твој’ је данас време највеће лепоте.

Срушило се, јесте; али сањало се. Има сврхе у томе да се сећамо сна, упркос постјугословенске стварности која је постала стравност.

У којој смо, после свега, опет Срби. 

И то Срби са искуством. 

НА СРЕТЕЊЕ 2021.