ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НАД ЈЕДНОМ ПЕСМОМ БОРИСА ПАСТАРНАКА

Дуго сам покушавао да препевам песму Бориса Пастарнака, „У болници“. Она говори о човеку кога, ноћу, довозе у болницу, и он схвата да ће ускоро умрети. Уместо да очајава, плаче, благодаран Богу за сву љубав коју му је у животу указао. То је Пастернак који зна Христа као средиште људске историје, и који, у „Доктору Живагу“, каже:“Рекао сам: треба бити веран Христу. Одмах ћу објаснити. Ви не схватате да је могућно бити атеиста, могућно је не знати има ли бога и чему он, а у исто време знати да човек не живи у природи већ у историји, и да је њу, према садашњем схватању, засновао Христос, да је Јеванђеље њен темељ. А шта је историја? То је утврђивање закона вековног рада на доследном одгонетању смрти и на њеном будућем савлађавању. Ради тога људи откривају математичку бесконачност и електромагнетне таласе, ради тога пишу симфоније. Без неког подстицаја немогућно је напредовати у том правцу. Та открића изискују духовну спрему. Основе за њу налазе се у Јеванђељу. Набројаћу их. На првом месту је љубав према ближњем, тај највиши вид живе енергије који испуњава људско срце и тражи да се излије и утроши. Затим долазе главне саставнице савременог човека, без којих се он не може замислити, а то су идеја слободне личности и идеја живота као жртве. Имајте на уму да је то до овог часа апсолутна новост. Код старих народа није постојала историја у том смислу. Било је сангвиничке свирепости неотесаних, богињама изровашених Калигула, који нису ни слутили колико је сваки поробљивач неталентован. Постојала је хвалисава мртва вечност бронзаних споменика и мраморних стубова. Тек су векови и покољења после Христа слободно одахнули. Тек после њега човек је почео да живи за потомство и не умире више крај плота на улици, већ код куће, у историји, у јеку послова посвећених савладавању смрти, умире посвећен и сам тој теми.“

Успео сам, хвала Богу, да преведем песму „У болници“. Како – нека суди читалац. Стављам је на увид.

У БОЛНИЦИ

Борис Пастернак

Гледали су њега пуног бола,
радозналих препун тротоар.
Носила су гурнули у кола.
Крај возача седе болничар.

Улицама јури хитна помоћ,

Док пролази, зуре зазјавала,

Пометња од ротације, поноћ,

Фаровима мрак се обасјава.

Милиција, трг, случајно лице

сад промичу уз улична светла,
амонијак воња из бочице,

на улазу – медицинска сестра.

Ветар хуји, јака киша пада,

На пријемном чују се олуци,

Формулар су попунили тада,

Препуштен је лекарској одлуци.

Ставише га крај улазних врата,

Однекуд је јодом мирисало.

А болница баш беше крцата,

с улице је промајно дувало.

Прозор мали, обличје квадрата,

А кроз стакло: врт и крпче неба.

Нов пацијент и погледом  схвата

под, мантил и собу, све што треба.

Болничарка приђе, пита, зове,

А све успут одмахује главом:

Из  невоље не изађе ове,

Сад се мора растајати с јавом.

Благодаран, кроз прозор погледа

где зид беше обасјан с улице

велеградском светлошћу од леда,

уз неонског пожара варнице.

Градски руб у  праскозорје руди,

јаворова крива маше грана,

клања му се к`о учтиви људи,

растаје се с њим у освит дана.

„Велика су дела Ти, Господе,

постеље, и зидови и људи,

и те ноћи што у смрт нас воде,

и град ноћни над ким зора руди.

Пилулу за спавање сад узех,

Марамицу гужвам, тихо плачем,

Не видим Те јер ме гуше сузе

Од ганућа које срце таче.

Слатко ми је, у светлости зарној,

Која тихо на постељу пада

Себе и свој усуд звати даром

Бесценим што дао си ми сада.

У постељи док ми гасне тело,

Топлота се Твоја у ме слива,

Ти ме држиш као своје дело,

Као прстен у шкрињицу скриваш“.