СВЕТИОНИЦИ ТУГЕ: 160 година од рођења и 106 од смрти Антона Павловича Чехова

Шта се могло рећи више у једном вијеку који је започео са Пушкином, Гогољем, Љермонтовим, Тургењевом, Достојевским, Толстојем – о човјековој личности, животу и неизбјежној судбини која ово двоје прожима? Рекло би се ништа. Али при крају вијека јавља се знаменита стваралачка икона која ће рећи о свијету, животу и судбини своју мисао на посебан начин и ставити чудесну тачку на непоновљиви XIX вијек руске литературе. Наравно и свјетске. Та је славна икона Антон Павлович Чехов. Он се изборио, и означио своје вјечно мјесто у Партенону руских књижевних имена XIX вијека. Чехов је изронио из дејства двају туга: оне у којој се налазила ондашња стварност Русије, времена понижене стварности, и своје исконске и огромне унутрашње туге. Оне су га узеле и носиле на таласима цијелог, кратког живота, а он се одржавао веслајући својом људском етиком и креаторском естетиком. Једини је он знао како су га унакрст силно раздирале силе унутрашње туге кроз то мало живота. Бацан од једне њихове обале до друге, а на тим је обалама износио и остављао редом приче и драме о вјечним сјетама и тугама. Сада кад мислима пређем кроз његово дјело видим како се провлачи туга од почетка до краја као Аријаднина нит. Из тих творевина муке духа, и данас, а и сјутра ће, избијати тужна свјетлост која нас весело обасјава, прозрачи и запањи. Нађемо се у чуду кад упловимо у тихе дубоке ретке његовог стваралаштва, а потом нас захвати страх ако испловимо пребрзо. Он сагради Пијани брод и укрца у њега Русију и остало (не)достојно човјечанство. Ондашња стварност својом грозом била је оковала Русију а измучене понижењем слабе душе дојила алкохолом. Од те суровости бјежали су многи, ако се побјећи може, у још горе самопонижење. Али та сурова стварност дала је мали број великих људи који бијаху по својој природи скромни и који истицаху заставу са натписом: незадовољни собом. Носећи заставе тог незадовољства собом и насртљивом стварношћу у једној руци, другом су стварали дјела непролазне истине која овјенчана љепотом и која су надом дојила тугу широм Русије и свијета. И тако Чехов створи универзална дјела која на можемо да примијенимо оне чувене Астрове ријечи: „У човека би требало да је све лепо: и лице и одело, и душа и мисли“. Зар није такво дјело А. П. Чехова? Велики умјетници тражећи свој пут су на јединствен и само њима својствен начин тражили и налазили пут човјечанства и цивилизације. Зато се својим дјелом, које је свијест и савјест човјечанства једнако налазе у прошлости, садашњости и будућности. Они етиком и естетиком разбијају и освјетљавају замагљену, непрозирну и насртљиву стварност и све тмине којима та стварност обавија човјечанство. Све своје снаге подарене од Бога, упрли су да човјеку на земљи буде што боље. Та „метафоричка туга“ дала нам је једног од најхуманијих људи – А. П. Чехова. Чехов је још од дјетињства уочавао да народ живи најгоре, а народ је кроз таму вјекова и свјетла историје био најбољи, а да појединци незаслужено, нехумано живе и користе све благодети живота. Ако знамо да је задатак сваког писца да својим дјелом освијетли зло и оно што оно неминовно носи: понижење, и да је оно уперено против смрти онда је Чеховљево дјело испунило општечовјечански задатак. Из тог дјела струји она исконска човјекова туга и њој бијаше тијесно у самој Русији и прели се преко њених граница широм земљина шара. Како онда тако и данас. Кад кажемо Чехов обузме нас божанствена лирска туга која нема поређење. По дубини његове туге мјери се дубина његовог дјела, односно руске туге и цијелог човјечанства. Зато је сва руска литература састављена из дијалога туге једне душе са тугом друге душе. И како Чеховљева тако се и руска литература своди на питање: Имаш ли душу или не? Ондашња Русија била је „Павиљон број 6“ а свуда по Русији били су светионици туге који су упозоравали на ужас „Павиљона“, на сузе „Туге“ на непоновљивост „Досадне приче“ којој нема равне на све четири стране свијета, на уздах који иза себе остављају „Сељаци“. Тај велики мучитељ никада се није бојао истине ни онда када је био удубљен у своју турбеколозу, када се носио са том страшном истином он је у својим дјелима увијек на њему својствен начин васкрсавао и обасјавао истину. Истина му је била права љубавница и једина. А била је…

Слободан Милић