Раде Р. Лаловић: ПУТОКАЗИ НАШЕГ ТРАЈАЊА  У СОНЕТИМА МИРКА КОРОЛИЈЕ

Када данас говоримо о српским пјесницима који су стварали крајем 19. и почетком 20. вијека онда је неопходно скренути пажњу на то да је један дио њих, а поготово оних који су рођени и живјели на  територији тадашње Аустроугарске монархије, до данас био некако скрајнут и остављен забораву. То је посебно карактеристично за оне пјеснике који су инспирацију за своју поезију налазили у изричито националним темама. Један од тих пјесника је био и српски пјесник из Далмације Мирко Королија.

Королија је рођен 1886. године у Кистању, а преминуо је у 48. години живота 1934. године у Шибенику. Одрастао је у грађанској породици, школовао се у Кистању, Задру и Прагу. Прве пјесме објавио је у часопису Невен 1898. године, а прву збирку пјесма 1914. године, да би након тога објавио још двије збирке пјесама 1930. и 1933. године и лирску драму Зидање Скадра 1920. године.

Већина његових пјесама је везана за завичај и за изразито националне теме о чему посебно свједочи циклус сонета Српске цркве и манастири настао између 1907. и 1910. године па је то још један, можда и кључни разлог, што се   о Королији скоро нимало није писало у задњих осамдесетак година владавине комунизма и неотитоизма.

Један од ријетких универзитетских професора који је писао о Королији је Јован Делић у тексту О сонету Љубостиња Мирка Королије  гдје је тај сонет аналитички прелијепо читаоцима представљен уз незаобилазну констатацију и о самом циклусу пјесама коме он припада.

„Није нам познато да је неко у нашој, а ни у страној поезији испјевао овако тематски усмјерен сонетни циклус.

Спој сонета са црквеном тематиком је необичан и иновативан. Због свега тога овај Королијин циклус сматрамо књижевноисторијски и историјскопоетички изузетно значајним, предрагоцјеним. А о њему није много писано нити је истицана било каква његова вриједност или значај. Усуђујемо се да га истакнемо деведесет година послије пјесникове смрти.“ (https:// mitropolija.com/ 2025/03/06/jovan-delic-o-sonetu-ljubostinja-mirka-korolije/)

Ми ћемо се у овом краћем раду задржати над Королијиним сонетима из циклуса Српске цркве и манастири с посебним освртом на у њима представљену српску историјску и културну парадигму о којој те цркве и манастири непосредно свједоче.

Овај циклус, који смо преузели из књиге Изабрана дела, приредио Јован Радуловић,  Српска књижевна задруга и БИГЗ, Београд 1996. године,  има десет сонета: Руденица, Високи Дечани, Манасија, Раваница, Хопово, Шишатовац, Грачаница, Самодрежа, Љубостиња и Манастир Крка. Сви сонети су испјевани екавским нарјечјем са строфама у којима ритмичку и мелодијску организацију, зависно од сваког појединачног сонета,  карактерише укрштена или пак обгрљена рима за чију реализацију се на неким мјестима у ријечима на крају стиха умјесто вокала „Е“ појављује факултативни вокал „У“. (нпр. Раваницо, у меком крилу твому; (..) посвећен Богу и Народу свому; (…) Ја видим у свом санку поносному и сл.).

Пјеснички циклус отвара сонет Руденица, а ријеч је о манастиру који се налази код села Руденица близу Александровца. Манастир је саграђен крајем четрнаестог и почетком петнаестог вијека.

Королија овај манастир у времену прије његовог разарања реконструише у поетској слици која нам сугерише његову првобитну љепоту из давног времена српског васкрсења непосредно након Косовскога боја када је и саграђен.

 

Уз прозоре су твоје уске једном

чет`ри камене руже,  цркво стара,

процвале биле гиздаво под вредном,

и чврстом руком српског неимара

 

А манастир је у то вријеме фрескописан  захваљујући деспоту Стефану Лазаревићу и његовом брату Вуку. Фрескопис је дјело изузетно даровитог фрескописца Теодора и само је у фрагментима сачуван. На њему се виде остаци фреске властелинке Вукосаве која је била ктитор манастира и  фреске браће Лазаревића.

 

Зограф Теодор пун свештеног жара,

исписа помно по твом зиду ледном

властелинку,  с оделом пуним шара,

а на уснама са молитвом чедном,

и високога Стевана и Вука.

 

Королија није доживио да се овај свједок старог властелинског, српског, сјаја који траје и непосредно након косовског ваздвига у царство небеско  обнови, јер је манастир обновљен тек  1936. године, након пјесникове смрти, па су онда стихови у завршној терцини својеврсно поетско свједочење о неумрлој пјесниковој нади и убјеђењу да ће манастир повратити некадашњи сјај из пјесничке слике у првом катрену.

 

О, али једном синуће то с нова,

дић`  ће се кубе врх твог шупљег крова,

крваво твоје процветаће руже.

 

Високи Дечани је други сонет у овом циклусу, а да би  поетске слике у овом сонету биле потпуно јасне неопходно је знати историју овог манастира. Манастир Високи Дечани је као задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског изграђен између 1326. и 1335. године. Након велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године Турци су опљачкали манастир и наступају тешка времена за његов опстанак. Арнаути су у другој половини 19. вијека манастир поново похарали, а јаки њихови напади су забиљежени и 1900. и 1901. године.

Управо та страдања Високих Дечана из седамнаестог вијека су основа за пјесничку слику коју нам Королија доноси у првом катрену сонета Високи Дечани.

 

Јунаци, ноћас Дечани су славни

у темељу се тресли; тајна рука

затвори двери, пред насрт огавни

порода љутих ратника Селџука.

 

Королија добро зна судбину Високих Дечана кроз вијекове. Зна патњу дечанских калуђера који су се одржали не само вјером и молитвом, него и као вјешти соколари одгајајући соколе за турске везире чиме су осигуравали извјесне минималне привилегије. И управо због реалне и тешке патње пјесник с правом сања о дану почетка борбе за слободу која ће уз молитву Богу кренути баш из манастира и коју ће предводити потомци Бошка Југовића.

 

Но, чате чатци књига староставни`

да ће дан доћи пун тешког јаука,

раствориће се двери и храм давни

уз бојни поклич Бошкових унука.

 

Ту борбу за слободу пјесник види као чин који прати и неминовно страдање, али и као свануће коме се не радује само до тада поробљени народ, него и природа, и виле које су пратиље свих српских побједа и епских бесмртних јунака.

 

Тада ће српске реке пуне зора

носити опет маче и калпаке,

коње и мртве крваве јунаке,

 

и закликтаће древне виле с гора

поносно, као што некад кликташе,

јер смо ми лепи к`о и чежње наше.

 

Сонет посвећен манастиру Манасија  је поетски свједок и нашег, и манастирског  историјског и културног трајања. Налази се поред ријеке Ресаве близу Деспотовца. Задужбина је деспота Стефана Лазаревића саграђена између 1407. и 1418. године па је због тога пјесник види као повратак старог сјаја након Косовског боја.

 

Орао српски врх тих витких кула

поносно сави поломљена крила:

Лазарев пород и држава трула

ту је свој задњи пристан нашла била.

 

Након великих страдања и народа, и манастира послије  деспотове смрти и послије дуготрајних међусобних сукоба Угара и Турака манастир је у више наврата значајно оштећен и само у ријетким временима у деветнаестом вијеку дјелимично обнављан па га као таквог пјесник и премјешта у успјешну пјесничку слику у другом катрену и у обје терцине чекајући да му се врати стари сјај. А обнова ће стићи тек дуго након пјесникове смрти.

 

Зламења сјајна великог расула

ту и сад стоје. Ова лавра мила

стоји к`о луча што се утрнула,

но што је светлост неизмерна лила.

 

У праскозорје пуна лаког мрака

те куле као дван`ест црних грла

зјапе и своју тужну причу зборе.

 

 Док у даљини, путем неме горе,

победе кликћућ`  Тополског Јунака,

иде и пева Ресавкиња вила.

 

У сонету Раваница пјесник се с разлогом у првом катрену обраћа цркви Раваници која је задужбина кнеза Лазара саграђена између 1371. и 1377. године, а фрескописана непосредно пред Косовски бој.

 

Раваницо, у меком крилу твому,

уз свете песме српских испосника,

почива тужан Витез од Плочника,     

посвећен Богу и Народу свому.

 

Тај Витез од Плочника, Лазар Хребељановић, окружен манастирским миром сања слободу која је њему у судбоносном часу некако измакла. Али вријеме, тај чудни земан, зауставља над њим и над Раваницом тај чудни хук крила великих  да га на тај начин подсјети да се потомци његовог народа и народа Марка Краљевића спремају за завршну битку за коначно ослобођење које је не само Лазарев, него и пјесников сан.

 

Он мирно снива у сну вечитому,

сам и без војске тешких оклопника;

и земан хуји и крила велика

уставља над њим у прохују твому.

 

Но чуј! К`о џин што мајку земљу дира

Народ се Марков из вековног мира

Подмлађен диже уз кршеве стрме;

 

док с лисних гора и кишних урвина,

к`о страсне трубље, с близа и с даљина,

његове песме зову, јекте, грме.

 

Сонет Хопово је у цјелини посвећен Доситеју Обрадовићу и његовом путу од монаха до грађанског просвјетитеља, рационалисте. Пјесник тај отклон од монашког живота према рационализму види као унутрашњу борбу између љубави према Богу и младалачке жудње за овоземаљским реализмом.

 

Јуноша српски, Димитрије, овде

свом Богу  хтеде угодити чудно;

но мирећ` срце младалачко и жудно,

дуго, далеко странствовати оде.

 

И прелазећи своје путе трудно,

Мудрости вечне побра многе плоде,

и угодник ти велик поста роде,

путећи тебе очински и трудно.

 

Свјестан је Королија да је тешко помирити та два у Доситеју бар унеколико супротстављена свијета, али ипак тежи да их уједини као два сунца над једним вјечним Хоповом.

 

Хопово старо сад два сунца грију:

под једним стоји старо, мисаоно,

а под другим силно блешти оно.

 

То, попут пљуска ког облаци лију,

с  ауреоле врх Доситејева

чела се светлост на њ велика слива.

 

У сонета Шишатовац, у оба катрена сусрећемо се  у извјесном смислу са временски одређеном пјесничком сликом амбијенталног окружења манастира Шишатовац тог културног и слободарског  прибјежишта и духовног ослонца слободоумних Срба под османлијском влашћу поробљене Србије. Са једне стране је српска планина Фрушка гора, а са друге српске прекодринске планине.

 

Када ноћ мрачна тромо одврлуда,

са једне стране српске те планине

побожно гледе, бујне, пуне чуда,

а с друге брда уклета крај Дрине.

 

Ту прелијепу амбијенталну цјелину коју као драгуљ украшава кроз вријеме многострадални шишатовачки манастир, у освит не само сваког дана, него и очекиване слободе за којом чезну прекодринске и прекосавске планине, поздравља архимандрит и пјесмопјевац, мецена српских слободара и културних радника, архимандрит шишатовачки Лукијан Мушицки.

Осим Лукијановог поздрава у спрегнутој форми строфичког опкорачења другог катрена и прве терцине, а затим и прве и друге терцине, парадигми културног и историјског трајања се придружују и националне путовође Свети Стеван Штиљановић и храбри Јован Монастерлија.

 

Одјекујући из прошлости туда,

у  сваки освит, рани из даљине

поздравља миле горе пуне жуда

класична песма Седога Старине,              

 

Свештеног Посмопевца Лукијана!

И док кроз поља и родне утрине

Моћно се буди успавани живот,

 

миче се тешко устајали ћивот

Штиљановића Деспота Стевана.

Тресу се кости Монастерлијине.

 

Сонет Грачаница нам доноси поетски доживљај ове старе српске светиње у близини Приштине. Манастир су подигли краљ Милутин и његова жена Симонида у периоду од 1315. до 1321. године и то је сигурно један од најопјеванијих манастира у новијој српској књижевности.

Королија у овом сонету не доноси пјесничку слику манастира, него у свом поетском исказу, у строгој сонетној форми, доноси свој доживљај Грачанице у времену непосредно након Косовског боја, јер баш та стара црква, ту крај ријеке Грачанке,  слукти, дакле напето ишчекује неку нову најезду коју наговјештава јато враних гавранова.

 

Висока, нема, пуна мрачних снова,

и као рука што се претећ`  грчи,

старинска црква усамљена штрчи

и слукти изнад утртих гробова.      

 

 Ту падне јато враних гавранова

 гракћући, ….

 

Зна Королија за оштећену Симонидину фреску коју је опјевао Ракић, па онда није случајно што у наставку другог катрена у мрачном и злослутном сутону уводи пјесничку слику Арнаута.

 

……  и у сутон што све мрчи,

Арнаут који на хату протрчи,

дижући ветар са траве и корова.

 

И овдје, као и у неким другим сонетима пјесник налази утјеху и снагу у неким новијим побједама које му душу лијече и буде неку нову снагу.

 

Но, све се стиша; и к`о присен љути

Кнежева Црква опет чека, ћути…

Док у даљини, попут орлушина,

 

победе нове с Мишарских утрина

и с Вучјег Дола дижу се и прете,

и крстаре у вече пуно сете.

 

Сонет Самодрежа је посвећен цркви Самодрежи крај Вучитрна у којој је кнез Лазар причестио војску пред Косовски бој. Црква је након Косовске битке потпуно разорена, камен однесен, а свијест о њој је сачувана само у епској поезији. Црква је први пут обновљена након Королијине смрти у вријеме краљевине Југославије да би поново била уништена у Другом свјетском рату. Коначни свој данашњи облик је добила 1989. године  шестсто година након Косовског боја.

Легенда каже да је у тој цркви прије њеног првог разарања био сахрањен Милош Обилић.

Знајући све ово потпуно је разумљиво што је пјесник Мирко Королија, који није доживио обнову Самодреже  свој сан о њој претворио у прелијепи сонет пун наде, не само у њену обнову, него и у побједу српскке идеје о слободи на Косову која иако је црква обновљена још није стигла у њену порту.

 

Ја видим у свом санку поносному

где  опет блеште испред твог олтара

кандила сва у блеску радосному,

и чујем песму српских патријарха.

 

Убојни коњи из доњих хатара

поврискују по Пољу Удесному,

жељни дизгина мрких господара

и сурог пра` у  трку бесвесному!

 

 А ти к`о путир, велик, позлаћени,

дижеш се сама у свом пољу голом,

светиње пуна, чврста у све дане;

 

докле Народ твој се подмлађени

причешћује из тебе на све стране  

прошлошћу својом јуначком и холом.

 

Када је ријеч о сонету Љубостиња потпуно је јасно да је то, како рече Јован Делић  у тексту О сонету Љубостиња Мирка Королије   умјетнички најуспјешнији сонет у овом циклусу. У њему пјесник свједочи да је наше историјско трајање у времену обиљежавано не само подизањем храмова на богомолитвеним мјестима, него и свјесном личном и породичном жртвом за опстанак народа и слободе.

Пјесниково обраћање царици Милици се смјерно креће између поноса и покајања, између суза лијепе Оливере и спасења народа, између гријеха који Морава мора с разлогом да опере баш ту гдје се уздигла Љубостиња као свједок трајања љубави према изабранику Миличиног срца и љубави према народу и слободи.

 

Царице, пуни поноса и вере
ми ћемо једном твоме гробу доћи,
окајав сузе тужне Оливере
ижљубићемо твоје светле моћи.

 

Морава плава крв ће с нас да спере.
И после шест векова једне ноћи,
с љубављу новом истинском, без мере,
ту ћемо небу молити се моћи.

 

Ту, где Југ-Богдан мољаше свог Бога
С тобом, и где си млада, занесена,
Лазара свога првог пута срела;

 

И где на спомен погледа првога

Богомољу си дигла, што се бела
Још и сад зове од Љубави Стена.

 

Циклус од десет сонета Српске цркве и манастири се завршава сонетом Манастир Крка. И не завршава се тим сонетом само овај пјеснички циклус, него се ту завршава и пјесников ход којим је пратећи јасне путоказе обишао многа српска културна и духовна прибјежишта кроз простор и вријеме судбином додијељено српском народу. А тај повратак нема куд него у завичајну Далмацију, на један од најстаријих биљега српске школе и духовности, у манастир Крку гдје  сусреће  своје дјетињство.

 

На врелашцу пред мирним ћелијама,

где свежа струја шумно се излева,

затекох моје детињство где пева,

пљешћућ по белој пени ручицама.

 

Тај сусрет са дјетињством и успоменама у којима је прва слика био и древни манастир се наставља  кроз просторе љепоте и тишине да би растерећену душу након причешћа склонио под епитрахиљ српског патрона Светог Саве баш ту у манастиру Крка.

 

С јатом спомена, што болно разгрева,

пођох, и поведох га стазицама

травним, кроз густиш по низбрдицама,

где се лепота тишини осмева.

 

Затим под старе доксате ступисмо

и у сумрачном храму причестисмо

још једном душу прошлошћу, светињом.

 

Најзад, под епитрахиљ Светог Саве

клекнув, спустисмо на благослов главе,

блажећи срце трто чамотињом.

 

Након свега овдје изложеног можемо констатовати да се овим Королијиним сонетима могло приступити и на други начин, нпр. са стилистичког, структурног или вредносног становишта, али смо се ми одлучили за овакав прегледан приступ јер смо уочили  парадигму која све ове сонете повезује у једну цјелину која свједочи о нашем трајању на овим просторима и о нашим неизбрисивим траговима у области културе и духовности српског народа.