Преглед родољубиве поезије Срба муслимана (1)

Никола Милованчев (Фото: Медија центар Београд)

Мухамед Хеваји Ускјуфи је песник из прве половине XVII века на којег су почетком 1912. године указали Владимир Ћоровић и Сејфудин Кемура својом збирком песништва босанских муслимана („Serbokroatische Dichtungen bosnischer Мoslims“). Збирка носи овакав, „неутралан“ назив, јер је објављена у издању аустро-угарске државне институције, сарајевског „Института за истраживање Балкана“. Међутим, одмах после изласка књиге из штампе, В. Ћоровић је у „Босанској вили“ (бр. 3, 15. фебруар 1912., ст. 1 и 3) објавио уводни чланак „Муслимани у нашој ранијој књижевности“, у којем је изнео следећу оцену: „Међу тим, нама је успјело – та заслуга нарочито припада г. Кемури – да нађемо један лијеп низ пјесама из XVII. и XVIII. стољећа, које су испјевали наши Муслимани српским језиком, а писали их турским словима. Српска ранија књижевност, у којој је учествовао Матија Дивковић са својим шљедбеницима, добија један конфесионални елеменат више, и тај уноси у њу своја схватања, своје осјећаје и особине свога идиома“.

Дакле, писац књиге наглашава да припадање српској књижевности Босне и Херцеговине није ограничен на Србе православне вере већ и на фра Матију Дивковића и друге Србе римокатолике, као и на Србе исламске вере. Од тада до данас, Хеваји и други аутори из збирке поезије босанских муслимана остадоше изван пажње српских историчара књижевности а шеик Сејфудин ефендија Кемура је изостављен чак и из неких капиталних пројеката као што су „Енциклопедија српске историографије“ (Београд, 1997.) или „Српски биографски речник“ Матице српске. То свакако није заслужио и због два друга његова рада, „Први српски устанак под Карађорђем“ (Сарајево, 1914., 1916.) и збирке докумената „Прилози за хисторију православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX стољећу“, који је објавио заједно са Владимиром Ћоровићем („Гласник Земаљског музеја у Сарајеву 1912., књига XXIV). На срећу, на С. Кемуру, немаром заборављеног у Београду и Новом Саду, сетише се у Загребу, па је уврштен у „Хрватски биографски лексикон“.

Стицајем околности, 2017. год. успео сам да, у сврху историјског истраживања, у једном антикваријату у Загребу откупим Ћоровић – Кемурину књигу из 1912. Моје изненађење је било велико када сам открио да се на купљеном примерку налази печат „Просвјета. Просвјетно и културно друштво Срба у Бос. и Херцег. Централна Библиотека у Сарајеву“. Није битно да ли је ова књига отуђена у погромима 1914., 1941. или 1992. године; важно је да ће се ускоро наћи у фонду књига Народне библиотеке Републике Српске у Бања Луци.

КО ЈЕ МУХАМЕД ХЕВАЈИ УСКЈУФИ?

Овај песник је родом из Доње Соли (Доња Тузла), где се родио 1601/2. године а умро је после 1651. Кемура и Ћоровић спомињу у предговору књиге (ст. XI) да Мухамед Хеваји за себе каже да је син једног рано преминулог бега; то упућује да је био из угледне и имућне породице и да је имао прилику да добије добро образовање. Стојан Новаковић наводи у свом раду „Срби мухамедовци и турска писменост“ („Гласник Српског ученог друштва“, књига XXVI, Београд 1869., ст. 238), позивајући се на Ота Блауа (Otto Blau) да је Хеваји Ускјуфи боравио и у Цариграду и да је био верски угледник, улема. Стојан Новаковић спомиње (он га зове Скопљанин) и то да је постојала једна Хевајијева књига, која је дошла и до султана; за њу ми не знамо али можда је негде у Турској ова књига ипак сачувана.

Споменимо, једном приликом је свој језик Хеваји назвао не националним, већ регионалним именом „босански“: он је наиме 1631. написао „…рјечник на босанском језику“. 2012. г. је у Тузли објављено ово драгоцено дело, под називом „Босанско-турски рјечник“; међутим, боде у очи да се у данашње време истиче само то Хевајијево спомињање регионалног назива језика („босански“), док се систематски заобилази његово национално српско називање језика односно песме „Илахије на српском језику“ и „Позив на вјеру на српском језику“. С обзиром да су илахије исламске побожне песме, јасно је да је пишчево истицање да су његове Илахије „на српском језику“ упућене Србима муслиманима (а не нпр. православним Србима или муслиманима неке друге народносне припадности).

Називање језика српским именом код Хевајија не треба да нас изненади. Употреба српског имена је у средњевековној Босни била уобичајена појава. На пример, када босански бан Стјепан Котроманић дарује Дубровнику Пељешац 1333. године, у даровном писму се наводи да је даровница састављена у четири примерка, и то „двије латинсци а дви српсцие“ (Миклошич, Српски споменици, ст. 107). Или, када краљ Стефан Остојић 4. децембра 1419. издаје повељу Дубровчанима, он са њима договара „србски доходак“ („Поглед у нашу прошлост. Документи приморских архива од X-XIX века“. Историјски архив Београда 1957., ст. 26).

„ПОЗИВ НА ВЈЕРУ“

За разлику од Илахија, „Позив на вјеру на српском језику“ је очито упућен и православним Србима (можда, у мањој мери, и Србима католицима). Из „Позива на вјеру“, можемо да закључимо да су у првој половини XVII века односи Срба који су прешли у ислам и оних који нису напустили стару веру били оптерећени неповерењем и сукобима. Писца то боли и он позива на међусобно поверење, што се види већ из првих стихова:

„Ја, Каури, вами вељу

Ходте нами ви на виру.

По невири што се кољу?

Ходте нами ви на виру.

Нисмо вами ми злотвори

Бог нас један јер сатвори,

Будте Богу богодвори,

Ходте нами ви на виру.“

У даљем тексту, Хеваји истиче да је то један народ и да не треба да се чине невоље (замет); при томе се позива и на Светог Саву:

„Отац један, једна мати

Прво би нам, ваља знати.

Јер ћемо се паски клати?

Ходте нами ви на виру.

Когод има чисту памет,

Он не мисли чинит замет,

Невирнику ноге сапет.

Ходте нами ви на виру.

Нек не чини силу, славу,

Не приличи нико лаву,

Нек узнаде Светог Саву.

Ходте нами ви на виру.“

У стиховима који следе, песник позива да се браћа не бију међу собом, да се престане са међусобним сукобима:

„Памет није бит се, клати,

Већ на вири бити брати,

Врло право, вирно слати.

Ходте нами ви на виру.

Доста се је зла чинило,

Паски клало и свињило

И безумно још кињило.

Ходте нами ви на виру.

Ваља виру оправдати

Од пакла се избавити,

Душе рају све завити.

Ходте нами ви на виру.

Не мислимо зло ми вами,

Већ на’ћете тако сами

Ријеч то је: зват вас нами.

Ходте нами ви на виру.“

ЗНАЧАЈ ХЕВАЈИЈЕВОГ ПЕСНИЧКОГ РАДА

Због чега је за нас значајан Хевајијев песнички рад? Његове песме важне су, осим због књижевно-историјског аспекта, још из три разлога: зато што показују српску националну свест код Срба муслиманске вере у првој половини XVII века; због чињенице да његов рад доказује да су у то време штокавски икавци себе идентификовали као Србе; зато што указује да су постојале напетости између Срба који су прешли на мухамеданство и оних који су остали у старој вери, па песник апелује да се браћа („Отац један, једна мати“) не сукобљавају, спомињући при томе и Светог Саву.

Због свих тих разлога, српска књижевна јавност али и народ требало би да се сећају српског песника Мухамеда Хевајија Ускјуфија и његових позива на слогу у народу а не на сукобљавање по основи верске припадности.

*/ овај чланак је, нешто скраћен, објављен у „Политици“ од 9. августа 2018, под насловом „О српском песнику Мухамеду Хевајију Ускјуфију“)*