ПЈЕСНИЧКИ ЏИН: Јован Дучић, мјерило генија и најчистија груда своје земље

ИСКРА на Фејсбуку

Јован Дучић (Фото: in4s.net)

Прије 145 година, у Требињу је 17. фебруар1874рођен Јован Дучић, писац и дипломата, најзначајнији пјесник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности.

Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Похађао је основну школу у свом родном мјесту. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву и Сомбору гдје матурира. Одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.

Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу. 

Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Јован се повукао у неутралну Португалију, одакле је, исте године отишао у САД. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису, која представља српску дијаспору у Америци.

За то вријеме писао је пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Прву збирку пјесама Дучић je објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози – Плаве легенде и Песме.

Најпознатије пјесме су му: Песма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. 

Јован Дучић се упокојио 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу.

Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу.

Ова последња жеља пјесника испуњена је 22. октобра 2000.

Милан Ненадић је о њему казао: Он је израстао у пјесничког џина оним путем који је за нашу поезију пресудан и зато логичан: после Његоша, преко Радичевића, Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића — била је логична Дучићева појава и величина.  Он се примиче Платоновом схватању пјесника: пјесник је нешто лако, крилато и свето — тумач божанства, да би без зазора и устезања тврдио да је пјесник „најизразитији и најпотпунији тип једне расе, мјерило расног генија, сензбилитета, идеологије, најчистија груда своје земље.“.

in4s.net, Митрополија

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.