ОДБРАНА СМИСЛА У ЕПОХИ НИХИЛИЗМА: КУЛТУРА, ЈЕЗИК И СЕЋАЊЕ КАО ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ ЧОВЕКА

Владимир Димитријевић/ФОТО: Press centar UNS

Разговор за Геополитику са нашим старим сарадником др Владимиром Димитријевићем, а поводом појаве новог сајта (https://svetilnik.life/), чији је он аутор и уредник

Разговор водио: Слободан Ерић

Недавно се појавио нови сајт старог сарадника „Геополитике“, Владимира Димитријевића, на коме су дати различити садржаји везани за његов рад и стваралаштво. (https://svetilnik.life/) Тим поводом смо направили овај разговор.

ЛЕОНТЈЕВ И ШПЕНГЛЕР

Господине Димитријевићу, Ви се бавите различитим облицима културе, у наше време у коме култура као да ишчезава. Какви су циљеви и задаци културотворства?

-У епохи у којој се западна цивилизација, вођена духом непрестаног освајања и техничког рационализма, суочава са сопственим крајем, питање културе постаје егзистенцијално питање опстанка човечанства. Освалд Шпенглер и Константин Леонтјев су још крајем 19. и почетком 20. века пророчки указали на слом „фаустовске културе“, која се из органског стања у коме је развијено стваралаштво претворила у уморну, егалитарну цивилизацију. Леонтјев је са нескривеним презиром гледао на либералну Европу, одбијајући да прихвати визију будућности у којој би човечанство постало „одвратно срећно“, лишено великих врлина и великих порока, сведено на бледи просек. Држава и култура, према његовом схватању, морају имати снагу и органску чврстину како би спречиле ентропију и смрт друштва, јер идеје које их покрећу „немају хумано срце“, већ су одраз строгих закона природе и историје. У таквом свету, који све више подсећа на бескрајно копирање празних форми, једини истински спас лежи у повратку дубоким културолошким, језичким и литургијским обрасцима.

ОБНОВА ЗАВЕТНЕ СВЕСТИ

Често говорите о историјској свести и Косовском завету. Постоје ли могућности да се вратимо заветној историјској свести?

-Централно место у разумевању нашег аутентичног културног обрасца заузима мисао Жарка Видовића. За њега нација није пука биолошка или политичка категорија, већ пре свега заветна и духовна заједница која се окупља око поетских ликова. Народ који изгуби везу са Богом и својим поетским памћењем претвара се у безобличну масу. Видовић историју не посматра кроз призму западног прогресивизма, већ кроз трагедијско и литургијско искуство. У том кључу, Косовска битка није никакав историјски пораз, већ икона Голготе и највиши израз духовног уздизања српског народа. Свети кнез Лазар је одбацио пролазно земаљско царство и изабрао вечност, чиме је Србија постала икона небеског поретка.

ЊЕГОШЕВИМ ТРАГОМ

Где год је повест о завету, срећемо и Његоша, коме је Видовић посветио на хиљаде страна.

-Највећи философ ове заветне свести заиста је Петар  Други Петровић Његош. Његош није само песник, већ најдубљи историософ хришшанске Европе који је схватио да се историја не спасава голим разумом, већ жртвом и љубављу. За њега страдање није апсурд, како то види модерна философија, већ категорија познања и цена слободе. Видовић с правом истиче да је српски народ једини у Европи који је сопствену историју схватио као Литургију, где је моћ почивала у саборном памћењу, а не у освајачком оружју. Зато је, како он каже, трагедија, у својој суштини, „слављење Бога упркос Злу“, а трагична кривица није правна већ духовна – она представља испаштање које заједницу доводи до катарзе кроз саучешће и љубав. Напуштање ове литургијске свести, што се манифестовало кроз комунизам и југословенство, довело је до тога да се народ одрекне свести о злу, а тиме и свог историјског постојања.

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Као професор књижевности, често сте забринути због стања језика којим говоре и пишу наша деца. Колико има наде за опоравак језичке потентности будућих поколења?

-Да би култура преживела, мора се одбранити њен најважнији инструмент – језик. Милован Данојлић у књизи „Мука с речима“ маестрално показује како тоталитарни системи, од титоизма до модерног глобализма, спроводе насиље над појмовима. Власт над речима је кључна власт – кроз ритуализовано брбљање и „метафорисање“, идеолошки дискурс спречава сваки истински дијалог и замагљује стварност. У модерном „новоговору“, пљачка народа се назива „аранжманом са ММФ-ом“, разарање државе је „девастација“ или „транзиција“, док „едукација“ замењује право образовање претварајући га у обуку за покорност

Ово идеолошко кастрирање језика посебно је погубно када се наметне деци. Данојлић показује како се кроз школске писмене задатке деци у доба титоизма наметао „голи образац политичке реторике“, где она несвесно пишу пародије покушавајући да задовоље апстрактне захтеве система. С друге стране, језик се суши употребом бесмислених туђица које нешколованима делују као магијске формуле вишег знања. На тај начин, речи губе свој ерос, постају оковане и служе искључиво преношењу наређења из центара моћи. Одбрана лепорекости и тачности језика стога није само естетско, већ дубоко етичко и политичко питање, јер, како је учио Конфучије, сваки опоравак друштва мора почети од „исправљања имена“.

ДВА „ЖЕНСКА“ РОМАНА

Може ли књижевност да има било какву лековиту улогу кад већ болујемо од „трансхуманизма“?

-Обратио  бих пажњу Ваших читалаца на два „женска“ романа. Снага књижевности да преобликује стварност и пружи утеху у најтежим тренуцима јасно се огледа у савременој српској прози коју пишу госпође књижевнице. Рецимо, недавно се појавило ново издање романа „Господарица Ана“ Зорице Кубуровић враћа нас у српски средњи век, откривајући лепоту византијске естетике и дубоку мудрост српског хришћанског етоса. Лик Ане представља архетип духовне еманципације жене, а њена слобода не долази кроз конфликт са мушким светом, већ кроз унутрашње сазревање, богопознање и љубав. У суочавању са страдањем, она учи да Бог не укида зло управо зато „да би човек имао коме да опрости“, чиме човек постаје делатни саучесник у спасењу света. Ана се обраћа Светом Сави бранећи достојанство женске душе пред Богом, одбијајући да буде одгурнута у „задње собе“ божанске љубави.

Са друге стране, роман „Небо, тако дубоко“ Весне Капор суочава нас са најтежом трагедијом – смрћу деветнаестогодишње девојке Таре у гротлу модерног града. Велеград је приказан као „губавац“, долина плача огрезла у равнодушност, у коме смртник осећа апсолутну самоћу. Па ипак, књижевност ту постаје чин лечења. Писање се претвара у молитву и хришћански „радостотворни плач“, чувајући сећање на преминулу као икону оног бесмртног памћења („Вјечнаја памјат“) које Бог има о сваком човеку. Као што је приметио философ Василије Розанов, пред лицем смрти цивилизација пада у воду, и преостаје нам само да седнемо поред хумке и тугујемо. Али из те туге, књижевност издиже лик покојника у вечност, потврђујући да љубав надилази смрт и повезује нас са обе стране гроба.

СМИСАО ПЕСНИШТВА

А шта ћемо са поезијом? Она изгледа као најнемоћнија књижевност у наше дане. Чему служи поезија?

-Поезија, она велика, чува људско достојанство. Борба за људско достојанство пред силама ништавила одигравала се и у поезији 20. века, века који је Осип Мандељштам с правом назвао „веком-вукодавом“ (веком-звери). Под тешким маљем совјетског тоталитаризма и стаљинистичког терора, где се стварао „човекобог“ на рачун милиона невиних жртава, Мандељштам је одбио да постане звер. Он пева: „Али ја вук нисам и немам вучју кожу… јер неистина ми је искривила уста“. За своју храброст платио је животом у логору, али је својом поезијом, попут песме „Tristia“, сведочио прапочетну тајну речи и „науку растајања“. Учећи се од Дантеа, он је у камену видео дневник времена, доказујући да је могуће натпевати и надживети историјски терор.

Сродну метафизичку дубину на Западу открио је Рајнер Марија Рилке. Како примећује Семјон Франк, Рилке је усред „језиве баханалије“ савремених градова био укорењен у надвременским дубинама духа, доказујући неискорењивост гласа Божијег у човеку. Рилке Бога не доживљава као апстрактну силу која лебди изнад нас, већ као „таму“ у којој су скривени наши корени. За њега, Бог није само Отац, већ и Син – наследник свега што постоји, онај у коме се спасава сва прошла и будућа лепота света. Рилкеова мистика проналази Бога у тишини, у дисању као „невидљивој поеми“, превазилазећи раздор између времена и вечности кроз рајску радост и гануће пред светским пространством.

СЕЋАЊЕ НА ТАРКОВСКОГ

Вештачка интелигенција ће нам, по свему судећи, одузети и филм као „седму уметност“. Хоће ли ико гледати ремек – дела настала на целулоидној траци?  -Оно што су Мандељштам и Рилке чинили у поезији, Андреј Тарковски је остварио на филмском платну. Као што је говорио мој драги познаник, покојни песник Томо Брајовић, откривамо редитеља који не нуди пуку забаву, већ држи „проповед смирења“ у епохи „ужурбане таштине“. Тарковски разобличава научну гордост и модерну обездуховљеност.

У филму „Соларис“, џиновски мозак-планета представља самог Бога, са којим научници не могу да ступе у контакт јер му приступају рационалним агресивним методама. Крис Келвин пролази кроз дубоку кризу савести када планета почне да „васкрсава“ ликове о које се огрешио. Тарковски ту поставља кључну дијагнозу: „Стид, само стид може спасити човечанство“. Справа названа „анихилатор“, дизајнирана да уништи те материјализоване савести, заправо је символ читавог 20. века – цивилизације која покушава да се ослободи савести и сећања.

У филму „Сталкер“, забрањена „Зона“ симболизује утамничену људску душу и разрушену Цркву. Кроз њу путују три лика (научник, писац и водич), откривајући да се у то средиште не може ући силом ни разумом, већ искључиво кроз покајање и смирење. Лепота која спасава свет, приказана на крају „Андреја Рубљова“, није естетски украс, већ прозор Царства Божијег који се отвара након дугог пута патње и ћутања.

Писали сте и о руском космизму и Николају Фјодорову, о коме је писао наш философ Владимир Меденица, издавач многих драгоцених дела руске мисли и литературе на српском језику. Куда је водио руски космизам? Да ли је то пука утопија? 

НЕМИРЕЊЕ СА СМРЋУ

-Све ове културолошке, уметничке и поетске нити сливају се у монументалну философску визију руског космизма Николаја Фјодорова, коју детаљно тумачи Владимир Меденица. Насупрот Декартовом индивидуалистичком Cogito ergo sum (Мислим, дакле постојим), Фјодоров и Меденица постављају заветну формулу Amo ergo sumus (Волим, дакле јесмо). Љубав није само емоција, већ онтолошка сила која потврђује постојање Другог и одбија да се помири са његовим нестанком. По Фјодорову, највиши задатак човечанства није биолошко преживљавање нити техничко продужавање живота из егзистенцијалног страха, већ „Заједничко дело“ – преображај космоса и дословно васкрсавање предака кроз синергију човека и Бога. Уметност у том контексту престаје да буде пука декорација и постаје“теокосмоантропоургија“, богочовечанско стваралаштво које има за циљ победу над смрћу. Као што каже руски философ Владимир Варава, за Русе ( али и за Србе ) смрт је скандал, морално недопустива чињеница. Запад се, пак, са смрћу мири. И то је основна разлика између нас и њих.

СА СВИМА И ЗА СВЕ

Шта се збива када заборавимо на Христову победу над смрћу и миримо се са нестанком?

-Свет који заборави овај дуг према прецима претвара се у цивилизацију „манкурта“. Овај мотив из романа Чингиза Ајтматова „И дуже од века траје дан“ савршено описује човека коме је избрисано памћење и који постаје послушни роб. Глобални технолошки систем („Обруч“) представља капу заборава која Земљу одваја од космичког смисла. Цивилизација се креће бесмисленом хоризонталом смрти, попут механичких возова у Ајтматовљевом „Губилишту“, разарајући природу и човека. Спасење је могуће само ако се успостави вертикала памћења, ако се библиотека и гробље схвате као тачке из којих ће почети свеопште васкрсење. Човек будућег века не живи „за себе“, већ „са свима и за све“, враћајући свету вечни живот уместо пролазности и заборава.

ТРАГАЊЕ ЗА „ЧАРОБНОМ ЛАМПОМ“

Руски математичар и философ Игор Шафаревич тврдио је да су комунизам и капитализам, као робовласнички пореци под влашћу технике, два пута ка истом бездану. Може ли се човечанство спасити од пута ка бездану?

-Ако сагледамо велике културолошке и философске увиде, постаје јасно да судбина нашег народа и целе цивилизације није само политичко или економско питање, већ дубоко духовно и морално исходиште. Култура није пука надградња – она може бити сусретиште Бога и човека.  Сви велики уметници и мислиоци говоре једним истим, саборним гласом. То је глас отпора против ентропије, заборава и нихилизма који разарају модерну епоху.

Једини излаз из пропасти Запада (а тиме и наше сопствене пропасти) јесте обнова заветне свести. Уметност, философија и језик морају поново постати алати преображаја, „чаробна лампа“ која кроз слојеве историјског мрака осветљава пут ка будућности. Само народ који своју болну прошлост уме да претвори у радостотворни плач, и који сећање на мртве преобрази у чин љубави и припрему за Васкрсење, може преживети буре и нашег „века-вукодава“ и остати усправан пред лицем вечности.