Мухарем Баздуљ: Хандке, писац који је остао да буде оно што јесте (2012)

Био сам неколико километара изнад тла, негдје између неба и земље, кад сам прочитао да Петер Хандке шестог децембра 2012. навршава седамдесет година. У уторак, четвртог децембра, на лету Сарајево–Љубљана, читао сам културни додатак љубљанског дневника „Дело“ и у њему есеј о Хандкеовом (предстојећем) седамдесетом рођендану. Немогуће, то сам прво помислио, он мора да је млађи. Није ми немогуће изгледало да је он 1942. годиште, немогуће ми је, у једном трену, изгледало да то значи да му је седамдесет година. Прошло је, међутим, више од двадесет откад је поводом отцјепљења Словеније од Југославије написао Опроштај сањара од Девете земље. Ако се силним Југословенима чини да је вријеме тада, почетком деведесетих, ако не стало, а оно силно успорило, није посве нелогично да се та импресионистичка (психо)хибернација одражава управо на Хандкеу, најјугословенским нејугословенском писцу.

Гимназијска успомена

Био сам премлад да активно свједочим свејугословенском култу Петера Хандкеа. Накнадно сам, међутим, наилазио на пјесме које су му посвећивали они што су се послије с њим бурно обрачунавали, и политички и естетски, као и на силне прозне имитације, књижевну бижутерију што се трудила да личи на Хандкеове драгуље, досегнувши, међутим, тек површну сличност довољну да евентуално на први поглед превари невјешто око. Већина таквих хандкеоваца западно од Дрине свог се некадашњег поетичког узора демонстративно одрекла. (Немам овдје простора за ширу дигресију, али вриједило би написати паралелу Петер Хандке – Томас Бернхард, а из књижевносоциолошког угла.)

Почело је то, нарочито у Словенији, већ са Опроштајем сањара од Девете земље, но ескалирало је с Правдом за Србију. У непуних пет година колико је прошло између објављивања ова два дјела, (службени) књижевни Загреб, а нарочито Сарајево, нису још били отписали Хандкеа. Памтим то добро, и то због помало личне ситнице. У мојим гимназијским годинама – између 1992. и 1996. године – средњошколски програми су испрва били потпуно анархични. Учило се углавном из пријератних југословенских ученика које смо куповали или добивали од старијих колега. Тамо негдје крајем 1994. или почетком 1995, макар је рат трајао, власт независне Босне и Херцеговине се на дијелу територије консолидовала, а то је значило да је и министарство образовања по први пут објавило нове уџбенике. С јесени 1995. године, моја је генерација у четврти гимназије кренула, између осталог, и са новим читанкама, као прва генерација, дакле, која о савременој књижевности, књижевности XX вијека, и домаћој и страној, учи из читанке објављене у независној Босни и Херцеговини. Састављач читанке био је пјесник близак (у то доба) радикалнијој босанскомуслиманској националној струји унутар босанскохерцеговачке јавности. Као парадигма модерне свјетске поезије, као пјесма пјесника који тако испада кључна фигура свјетског пјесништва у двадесетом вијеку, у јесен те 1995. године босанскохерцеговачким гимназијалцима нудила се једна пјесма – Петера Хандкеа. Те исте јесени, међутим, Петер Хандке је (от)путовао до ријека Дунава, Саве, Мораве и Дрине, а есеј који је по повратку с тог путовања објавио у доброј је мјери промијенио масовну глобалну перцепцију његовог дјела.

Вишеграде, граде

Сјећам се, Правду за Србију сам први пут читао у хрватском преводу (Ратомира Шкунце), у склопу темата који је објавио загребачки часопис „Еуропски гласник“ 1997. године. И отад је, ето, прошло петнаестак година. Преиспитујем се и схватам како готово да се и не сјећам изворног текста, осим двије-три неповезане слике. Још мање, међутим, памтим садржај оне силесије памфлета, инвектива и пасквила што се сручила на Хандкеа. Памтим имена њихових аутора те интензитет мржње, некакав вишак афекта који је из њих избијао. Помислим, узећу овог децембра тај текст, шеснаест година од кад га је Хандке написао, да га опет прочитам. Правда за Србију оригинално је објављена у „Зидојче цајтунгу“, а редакција у пропратној биљешци наводи како се Хандкеово путовање збило у новембру 1995. године, баш у мјесецу кад је Дејтонским миром закључен рат у Босни, тако испада да је путовање календарски било – јесење, колико год у наслову било зимско. И да, текст отвара мото из Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Читам текст полако, трудим се заправо да га читам полако, јер ме радња вуче. Иако првобитно објављен у новинама, текст је књижевни; види се и по томе што је добро (да не кажем – вински) остарио.

На самом почетку Хандке потенцира оно што читаоци његових дотадашњих књига и сами знају: од свих југословенских крајева он, у том тренутку, најслабије познаје Београд и Србију. Присјећа се и свог јединог претходног доласка у Београд и сусрета са Миодрагом Булатовићем, који је, у том тренутку, у свјетској и европској књижевности, како и Хандке признаје, већа фаца од њега самог. Зна Хандке да је Булатовић умро почетком деведесетих и пита се јесу ли изван Србије о њему објављени некролози (а ја се присјећам апологије Булатовића коју је на скупу о Данилу Кишу у Београду 2005. године изговорио велики пољски писац Анджеј Стасјук). Присјећа се и гледања Кустуричиног „Подземља“ у једном паришком биоскопу, присјећа се како се и раније дивио „Дому за вешање“ и „Аризона Дреаму“, но како у „Подземљу“ налази дубоку дирнутост која је за њега важнија од дивљења, која на њега оставља најјачи утисак и најдуже у њему траје. Већ и у партитури о Кустурици, Хандке назначује да њега не занимају само ратови који су пратили распад Југославије, да га занимају и глобалне промјене које с њима коинцидирају, промјене примјетне, између осталог, на медијском пољу.

Не само да примјећује атаке на Кустурицу у „Монду“ од људи попут Финкелкрота, него то контекстуализира с индискретним и сензационалистичким писањем истих новина о болести Франсоа Митерана. Из те перспективе заправо треба посматрати и Хандкеову критику једностраног извјештавања западњачких медија кад је ријеч о ратном распаду Југославије, а нарочито (контра)критике Хандкеових ставова које су потписивали проминентни западни журналисти. Тенденције које је Хандке уочио у првој половини деведесетих у ратном извјештавању глобално су процвјетале тек крајем те деценије, а затим додатно метастазирале у двадесет и првом стољећу. Како вријеме пролази, очитије је: није срж Хандкеове инокосности у дисонантном тону на нашу конкретну локалну тему, она је много шира. Мада овдје сконцентрисан на малу тачку на Земљином шару, његов је поглед више телескопски него микроскопски. Тај есејистички (да не кажем – аналитички) дио Хандкеу је донио највише одијума правовјерних и увијек политички коректних чувара печата „новог свјетског поретка“. И џаба му је било да у путописној партитури испише, рецимо, и овакав фрагмент, слику рата и злочина с босанске стране Дрине, виђену из перспективе конкретне жене с друге стране ријеке, ни по чему проблематичну из угла било које историјске истине: „А Олга, која је овде домаћа, жена из Бајине Баште, и која истовремено зна скоро све филмове на овом свету, прича да становништво није осећало готово ништа од рата, који је удаљен само километар. Причало се да лешеви из Вишеграда у гомилама пристижу низводно Дрином, али она не познаје никог ко је то видео властитим очима. У сваком случају, у реци која је пре рата била препуна купача, са српске и са босанске стране, који су је и препливавали сада се више не купа, а обустављени су, сасвим нормално, и излети бродом. Њој и ћерки нарочито недостају заједничка путовања кроз Босну, до Сплита или Дубровника на Јадранском мору, а њој самој дружење са муслиманским пријатељима из Вишеграда, њој најдражег места у Босни (ту се одиграва радња Андрићеве На Дрини ћуприје), или пак из Сребренице, која је чак и нешто ближа, узводно уз Дрину. Убеђена је да је истина да су тамо, у Сребреници, у лето ове 1995. године побијене хиљаде људи.“

Иако је ријеч о нефикцијским тексту, иако је Хандке карактеризира кроз врло директне породичне везе са стварним људима, Олга из овог фрагмента дјелује готово као књижевни лик, онај који у неколико реченица сумира срж трагедије. Десило се да сам мало након поновног читања Правде за Србију срео Јасну Н. која је из Бајине Баште па је питам за Олгу, не као књижевни лик, него као стварну особу, а уз помоћ Хандкеових текстуалних индикација. Знам је, како не знам, осмјехује се Јасна, а кроз неколико њених реченица као да опет видим жену с којом је Хандке причао.

Историјско памћење

А пред крај Правде за Србију је и она сцена из супермаркета у независној Словенији гдје је њемачки „Билд“ – тај прототип најгорег могућег таблоида – истакнут испред „Дела“ (управо „Дела“ које је есејом у свом културном додатку обиљежило Хандкеов седамдесети рођендан), и сцена с државне словеначке телевизије гдје предсједник с лакејском и келнерском снисходљивошћу дочекује странце, као у потврди покровитељске (и понешто таутолошке) максиме неког њемачког привредника о Словенцима као „марљивом алпском народу вољном да ради“. На самом крају, Хандке наговјештава властиту свијест о значају историјског памћења у Њемачкој и Аустрији у улози ових земаља у распаду Југославије. Посљедње реченице пак уопште нису Хандкеове него су цитат из опроштајног писма Слободана Николића из села Перућац код Бајине Баште, бившег Титовог партизана, који се убио 8. октобра 1992. године због „издаје, распада и хаоса наше земље“. Враћам се онда Опроштају сањара од Девете земље и оном пасусу због којег је, између осталог, Хандке најјугословенскији нејугословенски писац:

„Словенија је за мене увек била део велике Југославије која је почињала јужно од Караванки и завршавала се далеко доле, на пример на Охридском језеру код византијских цркава и исламских џамија пред Албанијом, или у македонској равници пред Грчком. И управо та очита словеначка самосталност, као и она других јужнословенских земаља – самосталност којој, чинило се, никада није била потребна посебна државност – доприносила је, у мојим очима, том разумљивом-по-себи, великом Јединству. Ово није постојало само географски, на пример у крашком кречњаку који се протезао од планине Трстељ, северно од Трста, надоле преко целокупног динарског масива, него и, посебице, и управо историјски, Два датума беху у овом веку, веровао сам, оно што је те тако различите јужнословенске народе ујединило и што их је морало Трајно одржати уједињене: њихово непринудно, за многе чак ентузијастичко уједињење, 1918, после краја Хабсбуршке монархије, у сопствено царство у коме појединачне земље први пут нису више морале да буду колоније у сенци а њихови појединачни језици робовска домунђавања; и онда, у Другом светском рату, заједничка борба народа Југославије, па и различитих страна и опречних поимања света – изузимајући готово једино хрватске фашисте, усташе – против Велике Немачке.“

Даље, у том истом Опроштају, Хандке савршено фиксира политички садржај наводно културолошке приче о Средњој Европи. (Данас је то многима очито, али почетком деведесетих није било скоро ником.) Да и не говорим како Хандке (слободно се може рећи пророчки) најављује проблеме тзв. Избрисаних због нарастајућег словеначког национализма који је још ономад према јужњацима намјерио подићи зид – виши и од берлинског – на два спрата.

Прибежиште

Откад је нестало Југославије – како би рекао Хандке најстварније земље у Европи – откад је Хандке рекао шта о њеном нестанку, о њеном уништењу, мисли, ударило се и на његову (књижевну) стварност. Трагикомичне су све оне приче о одузимању већ додијељених награда и друге пропратне свињарије. Много је тога у Хандкеовом писању у посљедњих петнаест година реактивно, много је тога тек инат због безочних лажних интерпретација оног што је раније написао. Читам, међутим, ових дана Моравску ноћ (Српска књижевна задруга, Београд, 2012; превод са немачког Жарко Радаковић) и чини ми се да је посриједи најбоља Хандкеова књига објављена у двадесет првом вијеку. Отвара је незаборавна реченица: „Свака земља има свој Самарканд и своју Нумансију.“

Одмах слиједи и појашњење: „Нумансија, на иберијској висији, беше некада последње прибежиште и упориште пред Римским царством; Самарканд, ма шта то место представљало у историји, било је и остало као из бајке; и биће оно, мимо повести, као из бајке.“ Завређује та књига засебан текст, јер потврђује да ту, између свог и нашег Самарканда, своје и наше Нумансије, Петер Хандке остаје да буде оно што јест (како отприлике завршава његова пјесма с поднасловом Биографија у реченици). Ако свугдје, у свакој земљи, постоје и Самарканд и Нумансија, и бајковито мјесто изван историје и стварно историјско мјесто што је посљедње прибјежиште пред Царством, пред Суперсилом или Молохом, онда није све изгубљено.

Лијепа је та ријеч – прибјежиште; Киш је за литературу говорио да је последње прибежиште здравог разума. Ријеч прибјежиште је и међу кључним ријечима Хандкеове литературе. Његови текстови фиксирају један нестали свијет, његови путописи једно нестало вријеме, да све нестало не би нужно било и изгубљено.

Наслов и опрема: Стање ствари