МИЛАН РУЖИЋ: Није демократија за нас Србе — питајте Косово и Метохију

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Косово и Метохија. Осећате ли како ове речи не чујете ушима, него оне избијају у вашим грудима. Душманин то назива Косова. Неки међу нама ове откуцаје називају „национализмом” мислећи на шовинизам. Такозвани „званични Београд” ове речи уопште и не изговара нити их икако назива, сем понекад „јужном српском покрајином”, и то само онда када на сајту националне телевизије у Времеплову не назначи датум Тачијевог рођења или у вестима остави ове речи на карти Србије. Косово и Метохија. То што куца у грудима неки добри људи називају домом, њихова браћа и сестре колевком, а мени се по први пут свиђа медицински термин. Медицина то што вам игра у грудима – Косово и Метохија – назива срцем.

А срце је оно што је вађено у Жутој кући по налогу неке друге прекоокеанске куће беле боје. Становници те далеке куће тврде да ове жуте никада није ни било, а пошто наши политичари воле да слушају ту далеку кућу, онда да искористим тренутак да апелујем да се из основношколских програма за музичку културу избаци песма „На крај села жута кућа” кад већ тврдите да нема довољно доказа о њеном постојању.

„На крај села жута кућа, ти ти ти, та та та” одјекивали су рафали у ноћи пред српским домовима за чији звук су нас убеђивали да се то чује демократија. Демократијом су назвали и тргање крстова са српских манастира и цркава. Милосрђем су називали бомбардовање осиромашеним уранијумом. Преклане вратове наше браће и сестара крстили су ослобођењем. Силовање Српкиња и минирање кућа завели су као акцију против хуманитарне катастрофе. Убијену децу именовали су прогресом. За етничко чишћење нису имали више слободних термина, па су га опет назвали демократијом.

Није демократија за нас Србе! Ми смо од те речи до сада само страдали. Где год се доселила демократија, одатле је нестало Срба. Ваљда она воли да живи у српским кућама. Ако пристанемо на демократију, па им дамо Косово и Метохију, дали смо им за право да смо издајници рођеног народа, а они праведници који су палећи наше цркве и манастире запалили пламен демократије и људских права.

Али не знају душмани, ни Срби који гостују по амбасадама да, на њихову жалост, на Косову важи неко друго право – божје. Нема игре око Косова и Метохије, нити има правила, пиштаљки и судија, до небеских.

Идите на Косово и Метохију да видите демократију и добру намеру наших „комшија” и њихових налогодаваца…

Деца се играју ограђена бодљикавом жицом, као у каквом тору. Школу им глуме затворене продавнице. Људи траже дозволу од туђина да изађу ван непостојећих зидина које их деле од сопствене земље и чувају од оних који су им завичај, образ и животе узели. Тамо где се видео крст, сада се не види ништа. Само понегде, изнад контејнера и нагорелих кућа, извија се густ и црн дим који нема од чега другог бити него од још неке српске куће или храма који нису раније стигли да расхраме и распале.

Време је да научимо своју децу нечему што ни ми сами нисмо знали и што нам старији опијени државом у коју су два пута залазили са својим кољачима нису пренели. Поредак ствари у Србији је измењен. Све је постала политика.

Политика нам је браћу разбратила, сестре завадила, лапот међу народ увукла… Славе нам је огадила, по улицама ископала ровове, оружје у родбину уперила, Косово и Метохију нам раскућила и предала на чување онима за које нас иста та политика убеђује да су добронамерни. Не знам само да ли ће безбедност на Косову и Метохији, коју нама Србима обећавају наши политичари, гарантовати они који су нас бомбардовали или они који су нам вадили органе. А њима Косово и Метохија нису ни потребни. Не треба ником другом Косово ни за шта сем да се нама руга и да од нас направи непостојећи народ.

Нисмо ми глуп народ што мислимо да би та жена која воли да наплати, а коју називамо политиком, требало да буде очовечена. Бирам да мислим да у то верујемо, јер смо и даље добри људи, што нажалост показујемо само онда када нам прети нестанак.

Али ако је тако, дајте онда да већ данас постанемо далеко бољи људи, јер одавде даље, ниже и горе нема. Уколико чекамо тај тренутак нестајања да се ујединимо, ово је тај тренутак. А уједињења, целине, Срба и српства нема без Косова и Метохије. И не позивам ја овде на рат и страдање, него на свест о томе шта нам и колико отимају. На поимање значаја Косова и Метохије за целину српског бића. Пристанемо ли на то да нам узму Косово и Метохију, нећемо дуго чекати на дан кад ће нам затражити Шумадију, Рашку, Војводину и Београд који немо стоји и посматра свој народ из фотеље главнога града.

И док се ми међусобно крвимо, они који су нас изловљавали тврде за Косово да је њихово… Како наше може бити њихово… Откуд на њиховој колевци урезани крст на узглављу кад га је старим зарђалим длетом, око дршке обмотаним крвавим омофором, урезивао ђед, свештеник и свештени син…

Одакле неком другом родна црница заливана крвљу мога рода… Које су то жито косиле њихове косе сем српско, мучки и преко стомака… Како може бити Призрен ичији до српски кад га на оном клизишту не држи ништа до наших костију… Кичме дедова, лобање младића, удови новорођенчади, груди мајки и ребра очева…

Што земљу газе војничком чизмом ако је њихова… Зашто ждију манастире и харају црквишта ако нису наша… Што су све куће раскућили и у црно завили… Чему чекићање гробова ако тамо нико наш није раније живео, нити је у ту земљу спуштан…

На све стране жбуње прогутало рушевине, водурина поплавила подруме, шуме прождрале ливаде, трава покрила камење… Да искрчимо жбуње – нашли бисмо цркву… Да исушимо воду – наћи ћемо иконе… Да оборимо стабла – указале би се куће… Да покосимо траву – иступићемо и изломити косе на гробове комшија и рођака… Да оберемо божуре – узбрали бисмо их из лобања својих предака…

Фреске су изгребали… Иконе су изломили… Рогове с куће на ватру налагали… Срца из груди чупали, па давали… Гиљотином кућне прагове начинили… Фуруне уместо хлебом, људима су нахранили… Цркве наместо молитвом кукњавом озвучили… Где је био мали камен међаш, они границу подигли… На крушку о коју је деда вешао шајкачу кад се умива, њега су овешали… Меткове уместо у цевима да су држали, у мој су народ изручили… У земљу родом окићену родбину су нам засадили… У куће српске стоку утерали… У црквама нашим олтаре похарали… Српске мајке у црнину обукли… Све нетакнуто обешчастили…

И док ми сиђемо с кочева, ускупимо се из гробница, саставимо се од сечења, искрпимо од меткова, гласнемо из ишчупаних гркљана и прогледамо ископаним очима, они ће се тамо наживети на нашим смртима…

Зато живи, народе српски, живи и рађај се у инат! То барем знаш и то ти је проклетство и благослов. Инат! Највећа победа над смрћу и над светом је рађање! Заборави на којекакве параде у земљи беле куге. Заборави на права… Каква права  кад ми део рођеног народа не да да ожалим свог генерала како доликује!

Кључ лежи у томе што нећемо пристати на ишчашења која на нас, као на буњиште, бацају терајући нас да сами себе затремо тако што нам говоре да је могуће да дете има тату и тату или маму и маму.

Истина, ово је једина земља у којој свако дете има и два оца и две мајке – мајку и мајку Србију, оца и Оца.

Нека се накарадношћу, неморалом и перверзијама ките други народи, а под параваном демократије, јер ми Срби знамо да демократија не постоји. Ко не зна, кад смо већ код датума, нека за њу упита 17, 18, 19. и 24. март или 17. април када је та иста демократија у своје име убила дете на ноши.

Нама само фалимо ми и нико више, а то није мало.

Знајте да у тами српског полома само једна танка свећа сија… Монах што је држи – Косово је, а суза што на њу капље – Метохија!

И знајте да Косово и Метохија нису „јужна српска покрајина”, „политичко питање”, „осетљива тема” и остале глупости. Косово и Метохија су одговор на питање ко су Срби. Косово и Метохија су крст на који нас је свет разапео, а на нама је да ли ћемо васкрснути.

Не догодине, браћо и сестре, него до краја године… И не у Призрену, него и у Призрену, и у Приштини, и у Митровици, и у Вучитрну, и у Ђаковици, и у Хочи, и у Клини, и у Ораховцу, и у Звечану, и у Пећи, и у Истоку, и у Гњилану, и у Липљану, и у Витини, и у Грачаници… У свим местима на Косову и Метохији где још увек опстају Срби који пате, који трпе, који стрепе, који не одлазе и којима се клањам.

(говор са академије „Тамо не тако далеко” у Руском дому)

Милан Ружић