МЕЂАШ НА УСУДНОЈ ГРАНИЦИ („Осама на тргу“ Момчила Настасијевића)

др Владимир Димитријевић

То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Песма „Осама на тргу“, која припада Настасијевићевом лирском кругу „Бдења“, има много рукописних верзија – чак десет. Попут „Фруле“, „Зоре“, „Вечерње“, или песама „Госпи“, „Тута“ и „Јутро“ она је изражавала неку од суштинских , а тешко схватљивих, песникових порука. Колебања у верзијама плод су потраге за речју која, за Настасијевића, никада није била пука ознака, него само означено, оно битијно у опеваном лишено свега споредног, миметичког. Колебања почињу од питања коме ће се песма обраћати: у првој верзији, то је молитва Богу да лирски субјект буде уведен у свет оних који су се препустили стихији радосне гомиле; у трећој верзији, лирски субјект се већ моли да га Бог устрели, јер је „уклет“; у завршној верзији, лирски субјект жели да се „скамени“ на тргу.

Песник и гомила

Тема је актуелна од оног тренутка кад је песник престао да буде глас народа, а постао усамљеник у потрази за „јаснијим значењем речи племена“ (Стефан Маларме), и када је за песником престала потреба као за друштвеним чиниоцем. У том смислу „Осама на тргу“ је песма о немогућности утапане у оне који „врве у вреви“.

„Цео циклус „Бдења“, од „Молитве“ до песме „Родитељу“, настојава на неопходности будности у свету који је пун препрека за остваривање чисте човечности. У „Молитви“ се од Бога тражи патња да би се кроз њу дошло до познања дубине постојања. Песма „Госпи“, упућена неоствареној љубави, поставља питање да ли ће у вечности бити могуће раздрешење наших земаљских чворова, као и љубав према онима који су нам сада туђи. „Божјак“ говори о просјаштву као егзистенцији, споља лишеној сваког украса, прожетој „дрхтајем Бога“. „Две ране“ говоре о томе да за душу „нема биља овде доле“ – спасење је у долини у којој се сједињују они што су се некад мрзели и љубили. „Предвечерје“ прозире апокалиптични „страхобни руб“ усред свакодневице. „Траг“ указује на чињеницу да  љубав  не само да „буди“, неги и „убија“. „Јединој“ сведочи да пролеће мушко-женске узајамности може бити и „паклени пламен“. „Мировање дрвећа“ приближава људско биће и живу творевину у присност „благе речи“, док „Сиви тренутак“ повезује смрт вегетације са „сивим очима тајне“ у овом свету. „Гробној“ указује на престанак патње само ван „рођаја“ и „мрења“. „Брату“ позива на буђење у „рођени тој“, а „Родитељу“ казује да рођење мора бити лични, духовни чин, а не пуко биолошко јављање међу живима.

„Осама на тргу“ нас упозорава на гомилу, тражи да пред њом сачувамо будност, да бдијемо.

Али, шта је гомила?

Како она настаје?

Једино самозаборавом, порицањем сопствене и туђих личности, могућем у човековој страсти. Док човек постоји као личност, он осећа да битије има смисла, да је пуновредно и достојно живљења и радовања. Осећање смисла је празнично, каквотно другачије од свакодневице као ритуала телесних навика. С друге стране егзистенције је страст као, по др Жарку Видовићу, осећање лишености битија, то јест осећање недостатка смисла постојања. Због тога страст жели да освоји и потчини свет, да би утажила жеђ своје празнине. Но, она је неутажива, јер је воља за моћ похота која се не задовољава било каквим „делимичним“ успехом. Страстан човек осваја битије тако што све око себе (па и ближње) претвара у предмете којима може манипулисати. (Зато је Настасијевић, у својим бележницама, помињао да постоје људи који су спремни да због малог прста униште цео свет. То су острашћеници који, жудећи за боговањем, постају заточници ништавила.) Страст стреми да све претвори у своје „тело“; стеми „лакоћи у којој би се страстном човеку све подавало без отпора“ (Жарко Видовић). Са светом, који жели да из корена преобрази, у скалду са својим осећањем лишености смисла (одатле револуционарни утопизам), страст се мири само путем навике, која своје окружење вешто користи, приступајући ближњима као стварима, без свести о њиховом личном достојанству.

Гомила настаје када се мноштво страсних људи нађу на једном месту, тамо где могу да буду скупа на начин предмета, као отуђени духом, а телесно близу, да би могли да манипулишу једни другима (о безизлазу таквог стања пева Настасијевић у „Речима у камену“, указујући на „уловљеног ловца“). Знамо за Бодлерово сведочанство о томе како човек у модерном велеграду може да лута месец дана, а да не сретне никог познатог. Гомила и јесте гомила непознатих, које је страст окупила око неког циља. У гомили нема места за морал као завичајну обичајност, за етику која је, по Хајдегеру, умеће уређивање житишта („етос“  је житиште, обитавалиште.) Кјеркегор је говорио да Христа може да пљује и шиба само гомила јер „страст /…/ тражи да не гледамо у очи ни човеку ни чињеницама“ (Ж.Видовић).

О непридруживању гомили

Лирски субјект „Осаме на тргу“ налази пут тамо где га већина нема и не види. Ово „отварање“ је, очито, последица обасјања одозго, као у песми „Две ране“, која „Осами“ претходи, где песник, из света „долине плача“, види рајскаи, вечни мир, заснован на свељубавној и свесједињавајућој сили надиђене смрти („Ал каже ми се долина. / Ромори што је шкргут овде зуба. / Тихо се тамо сјаранило / што се крваво мрзи овде и љуби.“) Пут се отворио зато што је лирски субјект открио некакву тајну, недоступну онима што „врве у вреви“. Због те тајне он устукне онамо куда други лако и безбрижно ступају. Какав је смисао те „устуклости“? Песник није лако дошао до тог смисла. Семантичке осцилације примећују се у изградњи стиха који коначно гласи: „Ту куда ступај их лаки, / стукнем, брале“. Глагол „стукнути“ (нагло се зауставити, повући, устукнути) први пут се појављује у трећој верзији песме, при чему се благосиља онај ко слободно хода равним тлом, не устукнувши и не уплашивши се. С таквим је и Бог (од треће до пете верзије). Међутим, у шестој верзији, сам лирски субјект „стукне на равном тлу“, које му изгледа необично, сумњиво („Чудно ли ми тле буде равно“, да би се равним јавило чак „над провалијом“, у десетој верзији, због чега је „сумњивост“ равног тла још већа.)

Оно што је видео, и пред чим је устукнуо, он жели да пренесе сродној души ближњег (кога назива најприснијим – „брале“.) Иако трајно издвојен, осећа одговорност пред оним који би га могао разумети.

„Врвети у вреви“ – зар то није идеал сваког усмљеника? Јер, бугарио је Тин Ујевић у „Свакидашњој јадиковци“: „Како је тешко бити сам“. Савремени песник је често вапио за „побратимством лица у свемиру (Тин), али му оно није полазило за руком. То би, на први поглед, био циљ лирског субјекта у Момчиловој песми.

Какве су чари гомиле у „Осами на тргу“?

Она је весели животни вртлог у коме се, непрестано мешају „плач и смех“. У гомили, то мешање траје све до узајамног стапања, до екстатичног буктања (онако како букти смола, силно, али кратко; сгасили се тек што је палнуло.) У гомили нико не поставља питања; једино знамење да није све неупитно су они „бледи“ који „проносе тугу“, које је живот печио и избацио из вртлога. Ови бледи „тугоносци“ су сведочанства да свет не може бити савршен и довршен у свом палом стању. Као патници, они сазнају даље и дубље од „рујних лица“ ( „Патнику из тиха срца / то чудно пукне зоре цик“, вели Настасијевић у песми „Туга у камену).

Лирски субјект би, ипак, желео да се баци у свеопшту помаму, али, насред трга, у срцу града, у жижи страствене поистовећености са светом, њега обузима „осама“ – усамљеност у највећој могућој мери. Свеопштем хуку и буктању та осама  поставља препреку. Шта спречава осамљеног да похита у весели вртлог? То што је са „рујних лица“ прочитао „коб лобање“.

Еволуцију стихова „куд они шестарили / са рујних лица штијем лобање коб“ можемо да пратимо кроз различите верзије „Осаме на тргу“. У прве две, стихови гласе: „Ужасно је са љубавних лица, / штити загонетку лобање“. Весели и занесени, којима се приближава смрт, представљени су као „љубавна лица“. Од треће до пете верзије, песник се непосредно обраћа онима чију је судбину сагледао („С рујних вам лица штијем лобање коб“, у 3. и 4. верзији; „С рујних вам лица у вреви штијем лобање коб“, у петој верзији, док се шеста верзија враћа решењу из треће и четврте.) У седмој верзији ( а тако остаје све до десете), срећни осуђеници на смрт опет су у трећем лицу („С рујних им лица штијем лобање коб“). У коначном исходу у завршној верзији заменица „им“ ишчезава, а остаје само: „са рујних лица штијем лобање коб“. Ово одстрањивање заменице ради универзализације исказа карактеристична су за Настасијевића јер је он свагда настојао да песму доведе до „семантичког атома“ који се не може даље етикетирати, а да значење у потпуности не ишчезне. „Рујна лица“ нису више љубавници, нити им се песник обраћа непосредно, она су сви људи у самозабораву, тако карактеристичном за гомилу.

Остаје нам да откријемо и порекло глагола „шестарити“ у завршној верзији „Осаме на тргу“. „Шестарити# значи „кружно летети“ при чему се овај израз углавном користи за лет птице грабљивице (орао „шестари“).

У петој верзији схватамо одакле тај глагол: у њој лирски субјект, неуклопив у средину, самом себи личи на злослутну птицу (сову или гаврана), која „с вечери тако кружи над веселим кровом“, па с „рујних лица“ својих ближњих „штије лобање коб“. Из овог самоосећања (кобност сопственог присуства, уклета издвојеност из свеопштег кружења градске гомиле) јавља се и свест о сопственој „сабласности“. У завршној верзији „Осаме на тргу“ лирски субјекат је свестан да је „промину њином / сабласно ово остајање.“ „Сабласно“ је, у претходним варијантама, присутно у другим комтекстима: у четвртој верзији „сабласно“ је „шестарење“ лирског субјекта, као и у шестој верзији; у седмој верзији је сабласна „тишина њином хуку“ као и у осмој; у деветој и десетој решење је истоветно у коначној редакцији песме.

Шта рећи о „уклетости“?

У првој верзији, уклето је „срце“ лирског субјекта; тако је и у другој и трећој. У четвртој је уклет он, као „раб“; у шестој је опет „уклето срце“; у седмој се претвара у камен који је уклето усамљен; тако је и у деветој, претконачној верзији. Међутим, у „Осами „ из „Пет лирских кругова“, „уклетост“ се стопила са „сабласношћу“. У чему је ова сабласност? У последњем делу песме, одвојеном и графички од првих пет строфа, мирско ја се обраћа Богу „двогубом“ прозбом: „Прострели, о, прострели ме раба“. Очито, оно од Господа очекује патњу која ће му помоћи да оствари коначно назначење свога постојања. Есхатологизација личности путем патње омиљена је тема Момчила Настасијевића. У „Молитви“ уводној   песми циклуса „Бдења“ два пута се понавља „прозба“: „Расточи о расточи раба“ (Зашто? Зато што је и пакао Божји, и може да „тропоје“; зато што је и „дубље дно души но страдању“, то јест зато што је патња етичко, али и гносеолошко, оруђе по примућству: њиме постајемо бољи (јер несебичнији, жртвенији), али њоме непатворније спознајемо стварност, лишену привида чулних наслада.

„Прострелити“ и у „Осами на тргу“ је исто што и 2расточити“ у „Молитви“. И једно и друго је парадоксално пресзадавање личности путем „растакања“, „прострељивања“ старог Адама у човеку. Бог, по Св. Писму, бије сваког сина кога прима. Бог оне које воли обележава патњом. Тиме их одводи са широког пута који води у пропаст, на узак пут који води у живот вечни.

У другој варијанти песме, Настасијевић је као разлог осаме навео причувљавање „ништавила“, и то одасвуд. Ништавило нам се, у коначној верзији, приближава као „коб лобање“, смет. Весело оро на тргу претвара се у dance macabre. Ово је могуће видети само издвојеношћу, која је, када су сви у самозабораву, својеврсна „уклетост“ и „сабласност“ (присуство оностраности као наговештај нестајања привида, оностраности као усудне границе, то јест – смрти.) „Остајање“ лирског субјекта је „сабласно“ из перспективе „промина“ гомиле. „Промин“ значи „пролазак“. Извесна значењска двострукост   присутна је у „промину“ – јер, реч је, на први поглед, о свакодневном кретању гомиле на тргу, али и њеном „преминућу“, одласку у смрт, коју људи гомиле не виде и не осећају, па се с њом суочавају неспремни, не родивши се изнова као остварене личности.

Разлог због кога лирски субјект тражи да буде „прострељен“ и прострељивањем „окамењен“ је жртвене природе: неко треба да упозори „рујна лица“ на „коб лобање“, и да до њих донесе свест о неумитном протицању времена као уводу у „коб лобање“. Постајући камен, лирски субјект постаје својеврсни часовник. Његова сенка (плод „сабласног остајања“) истовремено је и лековита, јер се њоме мере „смираји и свитања / на тргу“, чиме се бесловеснима нуди да досегну самосвест (увек одређена свешћу о својој граници, и немогућности надилажења границе без издвајања из гомиле; то је издвајање болно, али, како каже Берђајев, „личност је бол“).

Лирски субјект је, дакле, злослутна птица, сабласно биће, истовремено, он је и камен налик гробном, камен који опомиње на „промин“ свега што постоји.

Сапрожимање живота и смрти, ту „сласну језу“ Настасијевић је описао у раној својој приповеци, „Страх“, у којој се усхићење музиком меша са плашњом од ништавила, инкарнираног у сабласној „жени у бело“.

У књизи прозе „Хроника моје вароши“ налази се приповетка „Како се сазда наша богомоља“. Она говори о сличноме.

Ту је описан варошки храм који је од темеља до крова жут као дуња, па личи на лађу благовесно допловилу из мира и усидрену међу пролазнима. На цркви су три звона која исто запевају -смрт, празничну радост и пожар: „весеље језом прожму, миљем јад“. Мајстор храма стигао је с југа, скупа са својим помоћницима. Господар је послао архитекту – туђина, кога мајстор није подносио, Господар није саслушао мајсторове жалбе, па се мајстор, скрхан, пропио. На крају је један од зидара с југа узидао архитектину сенку у грађевину. Што је црква више расла, он се све више смањивао и, на крају, умро. Није имао родбине која би му кукала на гробу. Иако није био обичај, у наслеђе је становницима Дивљег поља оставио звона: живима за мир. Та звона кропе људе „тугом неком дубљом од весеља, радошћу дубљом од туге“; „зато сви ми отуда мир неки носимо у немирној души“. каже приповедач.

Дакле, преплитање „језом весеља и миљем једа“ је судбина човекова. Песник је онај који то види, и такав као међаш, стоји на усудној граници.

Осамљеност песника

Својевремено је, говорећи о положају песника у савременом свету, Октавио Паз указао на реченицу коју је, тумачећи тај положај, записао Стефан Маларме, тврдећи да је песник усамљеник који се повлачи да би исклесао свој гроб. Тиме је до краја подвучена тврдња позних романтичара, ларпурларписта и симболиста да се творци стихова морају склонити у „кулу од слоноваче“, напустивши бучне тргове непесничког, од праискона одвојеног града.

Песник је онај Бодлеров албатрос, „цар азура“, кога су морнарски простаци заточили на палуби, и ругају му се, и коме, када је на тлу, „дивовска крила“ имагинације сметају да крочи“.

Настасијевић је своју усамљеност искусио до краја: било је мало оних који су хтели (и могли) да га прате на његовом путу кроз „тамни вилајет“ језика. У надахнутој биографији песника, која је пратила прво издање његових дела, тзв. „издање пријатеља“, Милутин Деврња о његовој усамљености сведочи као о последици неразумевања околине, пре свега уметничко – критичарске, која је потицала из разних извора: од површности до зависти. Основни начин борне, против Настасијевића био је ширење приче о неразумљивости његовог дела.

Због тога је, вели Деврња, песнику припала „трагична осамљеност на неблагородном пољу културног пионирства“.. Истовремено, ова усамљеност је проистицала из чињенице да је његово дело „хтело да укаже слободног човека, избављеног из свих кврга законитости и омеђености, да из ове „долине плача“ пронесе кликтај слободног човека». Упркос личним разочарењима, и неразумевању околине, он се држао начела стваралаштва и самоостваривања, јер, како је говорио: „Улица је зато да се њом прође и мимоиђе“, а „врлину трпљења и самосавлађивања Момчило има у потпуности“.

Трпљење и самосавлађивање су оружје усамљеника, као и уздржања од необуздане чулности („Никада никаквих неодмерених испада, никада предавања, ни у часовима тешке посусталости, чулним иживљавањима века који му је био додељен“, вели Деврња. Али, такав не пристаје да се одрекне својих заветних тежњи: на бучном тргу свакодневице, заточеном у страсти и сласти гомиле, он стоји као упозорење да маске и привиди не могу постати човекова коначна мера и провера. У последњем разговору који је са Деврњом водио, песник му каже: „Да, мораћемо да заузмемо према стварности одлучан став. Треба се у њу поставити као непомичан колац“. (Или као камени стуб на тргу?)

Судбина савременог песника јесте да силази у прадубине језика, и да то чини без обзира на цену. Како је, у „Сонетима Орфеју“, сведочио Рилке – само онај ко се срео са хадом – сме да запева песму хвале. Одатле је била и „неразумљивост“ Момчилова, његово „тамновилајетско“ истраживање стварности да би се „неизречјем“ дошло до речи. Деврња тврди да „Момчило није ишао за свесним стварањем поетске технике која ће онемогућавати улазак у његову поезију. Напротив, свесно је ишао само за сажетошћу лирских изазова“.

Усамљеност која је потицала из оваквог положаја није била горда усамљеност романтичарског побуњеника, манфредовско – луциферијанско прометејство. Тим правцем се кретала наша надреалистичка књижевност, која је апологирала право човека на неспутаност жеље, на остварење утопије која би у себи обухватила рационализам Маркса и ирационализам Де Сада. Зато домаћи надреалисти нису хтели да објаве цео Настасијевићев одговор на сопствену анкету о жељи, јер се песник заложио за аскетску сублимацију нагонског у нама. За њих је то била пука илузија „превазилажења сопственог ја“. Настасијевићева усамљеност је била заснована на жртвовању самог себе да би ближњи могли да сагледају тајну понора који се маскирао у равно тле за безбрижно корачање тргом. У противречностима самопревазилажења, песник  налази кључ свог постојања које ће се отворити за друге („Бездетан, / на истину грем. // Синови прате ме / и кћери“, вели он у „Речима из осаме“.

Како показује др Жарко Видовић, рационализам и страственост нису антиподи! Напротив! Страственост ставља ratio себи у службу путем метафизике која битије изједначава са мишљењем, и хоће да конкретни свет замени оствареном утопијом. Рационализму страственост супротставља се само целовитост жртвене чедности. О томе, као основном херменеутичком принципу, Жарко Видовић каже: „Да би човека, то јест, душу човека, извео из Невида (Аида, Хада, Тамног вилајета) у свет, а одтале у надсвет (трансцеденцију), Хермесу је потребна човекова наивност. Та наивност је исто што и неограничено и ничим условљено поверење човека у Хермеса и у надсвет куд Хермес човека води“. Ова наивност није могућа као глумљена наивност инфантилизма, него само кроз задобијање дечје чистоте – поново дечје чистоте, спремности на невино, дакле христолико, страдање за друге („Сина не распесте ви,  / распе се сам“, у „Речима у камену“; и: „ударите, / нисам крив“, у песми „Награда“). Чедност је неопходност „зато што нема осећања без човекове ДУХОВНЕ ЗРЕЛОСТИ за то осећање, а духовна зрелост је у ЧЕДНОСТИ! Осећање настаје само у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања“.

Песников задатак је, између осталог, да упозори своју заједницу на опасност, али и на оно спасоносно (јер, „где је опасност, расте и оно спасоносно“, вели Хелдерлин.) Настасијевић је, парадоксално, својом повученошћу  и усамљеничким бдењем на стражи битија, тај задатак песника испунио.

ЛИТЕРАТУРА

1. Момчило Настасијевић: Поезија (Сабрана дела Момчила Настасијевића, том I, Дечје новине, Српска књижевна задруга, Горњи Милановац – Београд, 1991),
2. Поетика Момчила Настасијевић, Институт за књижевност и уметност, Дечје новине, КПЗ Србије, Београд – Горњи Милановац 1994.
3. Седам лирских кругова Момчила Настасијевића, Институт за књижевност и уметност, Дечје новине, КПЗ Србије, Београд – Горњи Милановац 1994.
4. Жарко Видовић: „и вера је уметност“, Завод за унапређење образовања, Београд 2008.
5. Новица Петковић: Настасијевићева песма у настајању, БИГЗ, Београд 1995.