ДР СРЕТО ТАНАСИЋ: Све што смо створили чува се у језику

Др Сре­то Та­на­сић, на­уч­ни са­вет­ник и ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, ру­ко­во­ди­лац про­јек­та „Опис и стан­дар­ди­за­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка”, ре­дов­ни је про­фе­сор са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу.

Об­ја­вио је око 250 ра­до­ва, од то­га шест књи­га, а по­ред зе­ма­ља бив­ше Ју­го­сла­ви­је, об­ја­вљи­вао и у ви­ше ино­стра­них пу­бли­ка­ци­ја.Члан је и пот­пред­сед­ник Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка и члан ње­го­ве Ко­ми­си­је за син­так­су, пот­пред­сед­ник je Сла­ви­стич­ког дру­штва Ср­би­је, члан је и Од­бо­ра за књи­жев­ност и је­зик Ма­ти­це срп­ске у Но­вом Са­ду, уред­ник је „Нашег језика” и ви­ше ча­со­пи­са, књи­га и збор­ни­ка. До­бит­ник је на­гра­де „Па­вле Ивић” за 2005.

На ко­ји на­чин се Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ ба­ви на­шим је­зи­ком, ње­го­вом са­вре­ме­но­шћу и исто­ри­јом?

– Ка­да је 1947. осно­ван Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ (пр­ви ди­рек­тор Алек­сан­дар Бе­лић, та­да­шњи пред­сед­ник Ака­де­ми­је), Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти му је у за­да­так пре­не­ла сво­је круп­не про­јек­те из обла­сти је­зи­ка. У ње­му се на­уч­ни рад од­ви­ја у пет ве­ли­ких ду­го­роч­них про­је­ка­та од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја, на ди­ја­хро­ном и син­хро­ном пла­ну. Ин­сти­тут је пре­у­зео од Лек­си­ко­граф­ског од­се­ка из­ра­ду Ве­ли­ког реч­ни­ка СА­НУ и дру­ге ве­ли­ке про­јек­те – ди­ја­лек­то­ло­шка про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка, из­у­ча­ва­ња са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Из­у­ча­ва­мо ста­ро срп­ско на­сле­ђе, а ра­ди­мо и Ети­мо­ло­шки реч­ник срп­ског је­зи­ка. Ба­ви­мо се си­сте­мат­ским из­у­ча­ва­њем срп­ског је­зи­ка од најстаријих времена до да­нас.

Ко­ли­ко са­рад­ни­ка има­те у Ин­сти­ту­ту и ка­кав је њи­хов про­фил?

– Ин­сти­тут је сам мо­рао да ства­ра на­уч­ни ка­дар. Мно­ги на­уч­ни­ци из Ин­сти­ту­та оти­шли су и на фа­кул­те­те. Да­нас смо пре­ва­зи­шли ка­дров­ску кри­зу са раз­ме­ђа ве­ко­ва. Пре десетак го­ди­на у Ин­сти­ту­ту је би­ло три­де­се­так за­по­сле­них, са је­да­на­ест док­то­ра на­у­ка, да­нас је пре­ко ше­зде­сет, са 27 док­то­ра на­у­ка, иде­мо да­ље. Ми смо ин­сти­ту­ци­ја с нај­ве­ћим бро­јем док­то­ра на­у­ка кад је реч о на­ци­о­нал­ном је­зи­ку. То је по­да­так ко­ји го­ди, али и оба­ве­зу­је. Око три четвртине са­рад­ни­ка је још у „пр­вом по­лу­вре­ме­ну” рад­ног ве­ка.

С ко­јим ин­сти­ту­ци­ја­ма са­ра­ђу­је­те у ре­а­ли­за­ци­ји по­сло­ва?

– Са­ра­ђу­је­мо са свим ин­сти­ту­ци­ја­ма у Ср­би­ји ко­је се ба­ве срп­ским је­зи­ком. На про­јек­ти­ма су ан­га­жо­ва­ни про­фе­со­ри са уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, Но­вом Са­ду, Ни­шу, Кра­гу­јев­цу и Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Та­ко­ђе са­ра­ђу­је­мо са Ма­ти­цом срп­ском, раз­у­ме се и са СА­НУ као сво­јим осни­ва­чем: чла­но­ви СА­НУ ан­га­жо­ва­ни су на про­јек­ти­ма, у ра­ду На­уч­ног ве­ћа и Управ­ног од­бо­ра, у ре­дак­ци­ја­ма на­ших ча­со­пи­са. С овим ин­сти­ту­ци­ја­ма ор­га­ни­зу­је­мо и на­уч­не ску­по­ве.

Ко­ли­ко је ва­жно по­зна­ва­ти исто­ри­ју срп­ског је­зи­ка?

– Је­зик је нај­по­у­зда­ни­ји чу­вар исто­ри­је, кул­ту­ре и иден­ти­те­та јед­ног на­ро­да. За­то је по­зна­ва­ње ње­го­ве исто­ри­је је­дан од нај­си­гур­ни­јих осло­на­ца у са­зна­ва­њу и очу­ва­њу на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Све што смо ство­ри­ли и што нам се до­го­ди­ло чу­ва се у је­зи­ку. Је­зик има сво­ју уну­тра­шњу и спо­ља­шњу исто­ри­ју – и јед­на и дру­га су под­јед­на­ко ва­жне. Из­у­ча­ва­ње, не­го­ва­ње и очу­ва­ње са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка ну­жно се за­сни­ва на из­у­ча­ва­њу и по­зна­ва­њу ње­го­ве исто­ри­је. Мно­ге је­зич­ке да­то­сти у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку не мо­гу се раз­у­ме­ти и об­ја­сни­ти без по­зна­ва­ња ње­го­вих ста­ри­јих фа­за раз­во­ја.

Сма­тра се да срп­ски је­зик угро­жа­ва­ју ту­ђи­це, ан­гли­ци­зми, тех­но­ло­шки из­ра­зи, ко­ло­кви­јал­ни го­вор. Ка­ко ви­ди­те раз­вој јед­ног је­зи­ка, да ли су у ње­му „до­пу­ште­не“ и стра­не ре­чи?

– Не­ма у Евро­пи, и ши­ре, је­зи­ка без ту­ђи­ца. Наш зах­тев ни­је да се пра­ви бра­на ре­чи­ма, не­го да се оне не уво­де у срп­ски је­зик за ства­ри и пој­мо­ве за ко­је има­мо или мо­же­мо има­ти сво­је и да се стра­не ре­чи по­ко­ра­ва­ју за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка. При­мер: по­сто­ји у за­пад­ној Ср­би­ји ме­сто ми­ло­звуч­ног име­на Азбу­ко­ви­ца, ко­је у се­би кри­је јед­ну тур­ску реч „хас”, има­ње. То „хас” се при­ла­го­ди­ло за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка и спо­ји­ло с име­ном Бу­ко­ви­ца. Да­кле, пре­ма стра­ним ре­чи­ма тре­ба се од­но­си­ти с ме­ром и зах­те­вом да се при­ла­го­ђа­ва­ју за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка. По­што­ва­ње тих зах­те­ва го­во­ри и о кул­ту­ри на­ше кул­тур­не јав­но­сти и, ши­ре, о уре­ђе­но­сти и ор­га­ни­зо­ва­но­сти срп­ског дру­штва. На­жа­лост, да­нас се ови усло­ви ма­ње ис­пу­ња­ва­ју не­го ра­ни­је.

Ка­ко би­сте опи­са­ли да­на­шњи срп­ски је­зик, да ли се он умно­го­ме про­ме­нио у од­но­су на не­ко­ли­ко прет­ход­них де­це­ни­ја, у ком сме­ру се кре­ће?

– Је­зик се ме­ња, али про­ме­не се не де­ша­ва­ју та­ко бр­зо. Мо­гли би­смо ре­ћи да чо­век под ста­рост без про­бле­ма раз­у­ме оно што је го­во­рио и пи­сао у де­тињ­ству и мла­дим да­ни­ма. Ипак наш са­вре­ме­ни срп­ски књи­жев­ни је­зик ни­је сасвим иден­ти­чан срп­ском је­зи­ку од пре сто го­ди­на. Раз­вој срп­ског је­зи­ка да­нас ка­рак­те­ри­ше по­ја­ва евро­пе­и­за­ци­је, на јед­ној стра­ни, и за­хва­та­ње про­це­си­ма бал­ка­ни­за­ци­је, на дру­гој стра­ни.

Ко­ји су „про­из­во­ди” Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик?

– Ре­зул­та­те свог ра­да об­ја­вљу­је­мо пр­вен­стве­но у сво­јим пу­бли­ка­ци­ја­ма: ча­со­пи­си­ма „Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник”, „Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог”, „Наш је­зик” и „Лин­гви­стич­ке ак­ту­ел­но­сти”, еди­ци­ја­ма „Мо­но­гра­фи­је” и „Би­бли­о­те­ка Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га”, као и у по­себ­ним из­да­њи­ма.

Има­те ли и дру­гих при­хо­да осим из др­жав­ног бу­џе­та? Да ли је да­на­шњи на­чин фи­нан­си­ра­ња на­уч­ни­ка у Ин­сти­ту­ту до­бар или би тре­ба­ло тра­жи­ти дру­га­чи­је, при­ме­ре­ни­је на­чи­не?

– Ин­сти­тут се фи­нан­си­ра пре­ко про­је­ка­та. Ми­слим да је овај на­чин фи­нан­си­ра­ња Ин­сти­ту­та пре­ва­зи­ђен, лош. Не­под­но­шљи­во лош, до­вео је до де­гра­да­ци­је на­у­ке, по­ни­же­ња на­уч­ни­ка. На­уч­ни­ци у ин­сти­ту­ти­ма су у мно­го че­му не­рав­но­прав­ни с на­уч­ни­ци­ма с уни­вер­зи­те­та, из­да­ва­штво је го­то­во уки­ну­то, ова­ко ло­ше ни­је ста­ја­ло од осни­ва­ња Ин­сти­ту­та. Др­жа­ва би хит­но мо­ра­ла да пре­ђе с про­је­кат­ског на бу­џет­ско фи­нан­си­ра­ње Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик и слич­них ин­сти­ту­ци­ја, ка­ко би мо­гли да оба­вља­ју по­сао на ду­го­роч­ним про­јек­ти­ма од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја уме­сто да тр­че за кон­кур­си­ма, не­ким бо­до­ви­ма и ка­те­го­ри­ја­ма. Једногласни захтеви научне заједнице не пролазе. Код нас (као да) не препознаје се значај националних научних дисциплина. На­ша др­жа­ва ко­нач­но мо­ра, у са­рад­њи са стру­ком, да утвр­ди је­зич­ку по­ли­ти­ку и стра­те­ги­ју ње­ног спро­во­ђе­ња, као је­дан од нај­зна­чај­ни­јих еле­ме­на­та на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке. У тој по­ли­ти­ци на­ци­о­нал­не на­у­ке мо­ра­ју до­би­ти ста­тус ка­кав је при­ме­рен њи­хо­вом зна­ча­ју у зе­мљи.

Ка­кви су пла­но­ви Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ?

– Ин­сти­тут ће на­ста­ви­ти да ра­ди на свим ду­го­роч­ним про­јек­ти­ма про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка, да се са срод­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма и Од­бо­ром за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка бо­ри за ста­тус срп­ског је­зи­ка и његовог писма ћирилице у свим до­ме­ни­ма упо­тре­бе у зе­мљи и на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру, те за по­бољ­ша­ње ње­го­вог ста­ту­са у сла­ви­стич­ким цен­три­ма у све­ту.

Тагови: САНУ, Срето Танасић, Ћирилица