Добитник Андрићеве награде: Сви смо ми Крајишници, ма где год устопили и ма где се укотвили

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / Марија Јаковљевић

Многи је човек Крајишник, данас у свету. Застрављен сам судбином једног вечно закрајињеног простора и истовремено потресен и удивљен античком вертикалом живота крајишког чељадета, његовом прометејском појавом уназад неколико векова, казао је данас, примајући Андрићеву награду писац Анђелко Анушић.

Председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића, академик Миро Вуксановић уручио је Анушићу награду за збирку приповедака „Легенда о в(ј)етром вијанима“ у издању Удружења књижевника Републике Српске из Бања Луке.

Многи је човек Крајишник

Анђелко Анушић, како сам каже, тематизује „у вишестолетном распону до данас, шировиту повесну и животну палету Војне границе, Војне крајине, литератизује границу на Дрини, Уни и Сави, Подриње и Окодриње, Уње и Поуње, плаво и плавно Савље и Посавље, на северозападним ободима Балканског полуострва, где је одувек била и јесте суновратна косина егзистенције“.

„Наднет сам над историјском фреском те крваве међе, силом, вештачки наметнуте до данас, а која тече посред српског националног бића. У средишту моје литератизације је и Босна и Херцеговина, удес српског човека и људи из времена османлијске мракије, времена коме је (и) Андрић посветио своја магистрална дела. Мој наратор бдије и снева на том коридору између Истока и Запада, на рубу култура и цивилизација, два царства и три религије, на порубу два писма и два језика, у процепу (једностране) мржње и неподношљиве толеранције, бића и небића, трпких менталних одвајкада труњених и натруњених руком туђинаца, једнако као и властитом пизмом“, рекао је књижевник.

Анушић је додао да је као човек и писац „застрављен судбином једног вечног закрајињеног простора и истовремено потресен и удивљен античком вертикалом живота крајишког чељадета, његовом прометејском појавом  уназад неколико векова“.

„Управо је то спектакуларна тема мојих приповедака и романа, са зенитном тачком у четворотомном роману ’Гласови са Границе’ и ’С хомером у олуји’ у којем, кроз стабло једне крајишке породице, сежем до њиховог осмог колена, сенчећи удес нашег народа на целом Балкану, па све до геноцидног изгона наших сународника 4. августа 1995. године“, рекао је Анушић.

А свуда је данас и одувек била, сматра, Војна граница, Војна крајина, тамо где живи наш народ.

„И сви смо ми, после свега што нам се десило и што се збива, на известан начин, Крајишници, ма где год устопили и ма где се укотвили, и ма колико год то са овога места некоме парадоксално зазвучало. И многи је човек Крајишник, данас у свету којим орљају маестрали, бљескови, олује, вихори, црне зоре, и не знам више који све цинични назив свеопштег зла које се из трена у трен копилани у глобалистичким вртовима раја“, казао је Анушић.

„Са Дрине се далеко види, у свако доба дана и ноћи, на све четири стране света, преко граница и међа, меридијана и паралела. И управо са те коте, највише на Балкану, тачно се читају знакови времена поред пута, јасно се рашчитавају и учитавају геостратешке мапе и коридори Европе и света. Очи да то видимо и довидимо – посудио нам је онај Андрићев Радисав са крстоликог коца. То је споменик – обелиск од речи који с времена на време ускрсне и покаже колико је часова на сва три она торња. Откако је Радисав тамо рачуни са временом не могу се помрсити, ни стаза погубити. Барем што се тиче слободномислећих људи“, нагласио је Анђелко Анушић.

Језик не може уништити ни колонијална губа

Анушић је нагласио да „када писац добије награду, поготово ону која је крштена именом Иве Андрића, можда би најбоље било ћутати или бити тврд на речима, монашки издржан, попут многих јунака и ликова нашега добитника Нобелове награде, па и њега самог, најзад“.

„У збирци приповедака за коју сте ме наградили овим врховним признањем, приповеда се о изгону, бездомству, скућавању и навикавању у избеглиштву, о повратку и враћању, покушају враћања у земљу својих отаца и налажењу горем од губљења, како каже књига Пророкова. Изгледа да, као ни у воду, ни у исти простор не може се угазити два пута, јер ни дух тог простора није више исти. Као што ни човек оштећеног живота – а то је сваки изгнани човек – у духу своме није онај исти кога су протерали. Једино имање које се не мења, које се не губи, кога не може уништити ни колонијална губа, јесте језик, идентитетска таблица, у који су моји јунаци уроњени целином његове лексике и синтаксе. А језик је и једини пишчев пртљаг“, истакао је Анушић.

Немирне године вртложе своје црне вирове

Анушић је запазио да „ово време није из оног тамног земана, али у свету опет вреба неки други вилајетни вакат, можда злокобнији и погубнији од свих претходних“.

„Немирне године вртложе по свету своје црне вирове. Све је у своме пуном искушеничком часу. Сви су на искушењу, писци, интелектуалци, морално укрепљени и побожни људи можда понајвише. Управо то писца обавезује да у процепу стрепње и наде протури коју реч, свестан да је сваки онај који пише, увек на губитку. Шумори лишће под његовим пером, шушти под ногама, само он у томе часу нема ушију за то“, истакао је Анушић у својој беседи у Задужбини Иве Андрића.

Анушићева збирка значајан прилог српској прози

Једногласну одлуку о лауреату донео је жири у коме су били проф. др Александар Јовановић (председник), др Марко Недић и проф. др Петар Пијановић.

“Збирка приповедака ‘Легенда о в(ј)етром вијанима’ Анђелка Анушића уметнички сугестивно даје читав низ људских судбина, изглобљених из свог завичаја и својих живота, в(ј)етром вијаних између изгубљености и неприхваћености. Посебна вредност ове збирке јесте језик који чува све просторне и временске слојеве у којем живе његови јунаци: у лексици и синтакси чува се њихово памћење, али и памћење наше књижевности и културе”, наведено је у образложењу.

Уз осврт на „избегличку српску литературу“, Пијановић је истакао да је збирка приповедака Анђелка Анушића нов и значајан прилог савременој српској прози.

„Ово је књига патње и бола, грубе и префињене туге, а само понегде лековите ироније и горке вдерине задатог живота. Полазиште има у библијским (не)приликама и истинама које се рефлектују у тамном огледалу нашега доба и у страдању целог крајинског колектива. По томе је ’Легенда о в(ј)етром вијанима’ памтивек или незаборав књига која на историјској истини преведеној у уметност речи и тамо где је најбоља досеже свој пун с,мисао, па и трајну вредност“, нагласио је Пијановић у име жирија, додавши да је језик главни и моћни алат „Анушићеве мајсторске радионице“.

У најужем избору била је и књига Милана Тодорова “Телефонски именик мртвих претплатника” (Архипелаг, Београд).

Према тестаметарној вољи Иве Андрића, његова Задужбина је 1976, годину дана након пишчеве смрти, установила Андрићеву награду  за најбољу приповетку, циклус, односно збирку приповедака објављене на српском језику од 1. јануара до 31. децембра претходне године.

Сам Андрић је својевремено говорио да је рођен у ноћи између 9. и 10. октобра, те је и уручење уприличено 9. октобра.

rs.sputniknews.com, Марија Јаковљевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.