Владимир Варава: ПРЕКРАСНО, НЕСХВАТЉИВО

„Танак сам у филозофији (али не у љубави према њој; у љубави према њој сам јак).“

Тако је писао Достојевски, врхунски руски филозоф који је поставио фундаментални вектор руској и светској филозофији, у писму Николају Страхову о савременом „начину филозофирања“.

Каква је то филозофија? Поента је у дистанци Достојевског према академској филозофији каква је постојала у то време, како у Русији тако и у Европи. Тешко је замислити Достојевског као истраживача и коментатора текстова о историји филозофије, примораног да пише своја дела у досадном, научном академском стилу како би избегао оптужбе да је ненаучан.

Уопште, апсурдно је расправљати о Достојевском – било да је филозоф или писац – о човеку који је дефинисао потпуно нови хоризонт филозофског истраживања усредсређеног на човека. У суштини, управо је Достојевски поново открио човека након његовог понижавања у плитком материјализму и позитивизму. Достојевски је спасао човека. Он, а не Кант, Шопенхауер или Кјеркегор. Само Ничеово признање Достојевског као свог учитеља довољно је да се окончају сви ови ситни спорови.

Мада је расправа о руској филозофији, наравно, неопходна, јер је то и дебата о самој Русији. И то није само обична дебата; то је битка за Русију, у којој је све тако сложено, нејасно и болно, а опет тако прекрасно несхватљиво, као што је прекрасно несхватљив и свет Достојевског – нада наше филозофије и нашег живота.

***

Као допуна претходним речима о ставу Достојевског према суштински научној немачкој филозофији, чији је дух доминирао и академским светом и московским филозофским круговима.

Иван Сергејевич Тургењев је практично антитеза Достојевског, али се по овом питању они потпуно слажу. Што се тиче Рудина, јунака његовог истоименог романа, сам аутор каже: „Он је, кажу, велики филозоф: пуца од Хегела.“

Такође из „Рудина“:

„Филозофске замршености и бесмислице никад неће прионути уз Руса: он има превише здравог разума за то; али се не може дозволити да се под именом филозофије напада свака искрена тежња ка истини и свесности.“

А ево нешто из приче „Хамлет из Шчигровског округа“:

„Просудите сами, какву, молим вас, какву корист бих могао да извучем из Хегелове енциклопедије? Шта, реците ми, та енциклопедија има заједничког са руским животом? И како, питате се, можемо да је применимо на наш свакодневни живот, и не само енциклопедију, већ немачку филозофију уопште… Чак бих рекао и науку?“

И баш ови писци, „танки“ у филозофији, који су дубоко разумели суштину и јединственост руског живота, они су били прави национални филозофи.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)