ЂОРЂЕ БРУЈИЋ, КЊИЖЕВНИК: Тамо гдје језик мијења сјећање

Ђорђе Брујић

У фокусу рада Ђорђа Брујића налази се истраживање начина на који се идентитет формира кроз језик, као и како се лично искуство трансформише у текстуалну структуру. Његово писање карактерише изражена фрагментарност, ритмичка организација текста и стално преиспитивање граница између аутобиографског и фикционалног дискурса

У савременом књижевном простору који је истовремено фрагментисан и преоптерећен различитим поетикама, литература Ђорђа Брујића може се посматрати као покушај успостављања равнотеже између језика и искуства, између сјећања и његових трансформација у тексту. Његова поетика не полази од идеје стабилног наратива, него од сталног помјерања значења, гдје се текст не гради као затворена цјелина, него као отворени процес мишљења у језику.

У том смислу, његово писање припада простору савремене лирско-есејистичке прозе у којој се границе између жанрова бришу, а текст постаје поље у којем се истовремено одвија рефлексија, сјећање и језичко истраживање. Фрагмент није естетска одлука, него структурални принцип перцепције — начин на који се свијет појављује у свијести која не тежи коначним облицима, него њиховим сталним преиспитивањима.

Исељеничко искуство, које се у његовом раду појављује као тихи, али константни слој, не функционише као тематски оквир, већ као промијењена перспектива језика. Језик поријекла и језик свакодневног окружења улазе у напет однос у којем ниједан не губи своје значење, али оба губе стабилност. Управо из те нестабилности настаје специфична лирска густина његовог писања.

У критичком смислу, његов рад се може посматрати као облик „унутрашњег есеја“, гдје се лично искуство не излаже директно, него се трансформише кроз слојеве језика, ритма и фрагмента. Такав приступ омогућава да текст истовремено остане интиман и дистанциран, субјективан и аналитичан.

Ђорђе Брујић је писац, пјесник и аутор који у свом раду комбинује елементе лирске прозе, есеја и фрагментарног записа. Његов књижевни интерес усмјерен је на однос језика и памћења, као и на искуство простора између различитих културних и језичких окружења.

У фокусу његовог рада налази се истраживање начина на који се идентитет формира кроз језик, као и како се лично искуство трансформише у текстуалну структуру. Његово писање карактерише изражена фрагментарност, ритмичка организација текста и стално преиспитивање граница између аутобиографског и фикционалног дискурса.

„Језик не описује искуство — он га мијења у тренутку када га покушам изговорити“, каже у разговору књижевник Ђорђе Брујић.

Ако бисмо твоје писање морали свести на једну основну линију, шта би она била?

Моје писање се може посматрати као кретање између памћења и језика, али то кретање није линијско него него се трудим да буде слојевито, често испрекидано и подложно сталним промјенама значења. Памћење у мом случају није фиока у којој су догађаји стабилно похрањени, него жива структура која се сваки пут изнова реорганизује када јој приступим кроз текст. Један исти догађај може се појавити у више варијанти, и ниједна од њих не може бити проглашена коначном, јер се свака мијења у зависности од тренутка писања.

Језик, с друге стране, не функционише као неутрални преносилац мисли, него као активни учесник који мијења ток онога што покушавам да изразим. Понекад имам осјећај да ме језик води у правцима које нисам планирао, али који се накнадно покажу као једини могући. Зато писање није преношење готове идеје у форму, него процес у којем се идеја тек формира кроз сам чин писања. У том смислу, мој основни правац није тема него напетост између стабилности и нестабилности значења.

Колико је твоје исељеничко искуство присутно у твојој поетици?

Исељеничко искуство у мом раду никако није издвојена тема, него трајни слој перцепције који утиче на начин на који се организује сјећање, језик и идентитет. Када се човјек нађе између више простора, ниједан од њих не постаје потпуно затворен и стабилан у емотивном смислу. Умјесто једне припадности, настаје више дјелимичних припадности које се међусобно преклапају и мијењају кроз вријеме.

У том међупростору, сјећање престаје да функционише линеарно и постаје фрагментарно. Одређени детаљи постају наглашени и готово симболички, док други нестају или остају присутни само као траг. Та неравнотежа директно утиче на тон писања, јер текст увијек носи одређени осјећај помјерене перспективе.

Исељеништво такође мијења однос према језику. Језик поријекла постаје истовремено близак и стран, домаћи и удаљен. У том парадоксу настаје специфична осјетљивост према ријечима, јер свака ријеч носи више слојева значења него у стабилном језичком окружењу.

Твоја поетика се често описује као лирско-фрагментарна. Да ли је то свјестан избор?

Фрагментарност у мом писању није свјестан естетски избор, него посљедица начина на који опажам и организујем искуство. Свијет се не појављује као линеарна и кохерентна цјелина, него као низ прекида, промјена интензитета и различитих слојева перцепције који се стално преклапају.

У једном тренутку мисао може бити потпуно јасна, док већ у сљедећем прелази у слику, затим у емоцију, па у рефлексију која мијења почетно значење. Лирика у том контексту није украсни елемент, него начин да се сачува густина тренутка који би рационалном анализом био изгубљен.

Фрагмент, дакле, није знак неуређености, него покушај да се текст приближи структури свијести. Свијест не функционише као уредан наратив, него као мрежа преклапања и повратних токова, а писање покушава да ту динамику задржи.

Колико је важан аутобиографски елемент у твом раду?

Аутобиографски елемент постоји, али не као циљ или документарна намјера. Лично искуство у тексту не остаје у свом изворном облику, него пролази кроз процес трансформације у језику. У том процесу губи своју дословност и добија нову структуру значења.

Занимају ме управо те трансформације, тренутак када искуство престаје да буде приватна чињеница и постаје дио шире језичке конструкције. У том смислу, аутобиографија у мом писању није запис живота, него начин на који се живот прелама кроз текст.

Да ли се у твом писању може говорити о идентитету?

Идентитет у мом писању није стабилна категорија, него процес перманентног помјерања и преиспитивања. Он се не може посматрати као нешто што је једном дефинисано, него као категорија која се континуирано формира кроз однос према језику, простору и сјећању.

У тексту се то види кроз промјењиве перспективе и нестабилност наративног гласа. Умјесто једне фиксне тачке из које се говори, постоји низ позиција које се међусобно преплићу и мијењају. Идентитет тако постаје питање, а не одговор.

Како гледаш на књижевну традицију?

Књижевну традицију видим као дијалог који никада није завршен. Сваки текст настаје у односу према ономе што му претходи, било кроз наставак, реинтерпретацију или отпор.

Традиционални токови нису статични системи, него живе мреже у којима се стално мијења начин читања и писања. У том смислу, традиција није нешто што се насљеђује пасивно, него се активно преобликује сваким новим текстом.

У коначном, савремена књижевност не постоји изван традиције, али ни као њено директно понављање.

Традиционални обрасци остају присутни, али се њихова функција мијења. Они више нису стабилни модели, него материјал који се преобликује у новим контекстима.

Ако би морао описати своју поетику једном сликом?

То би била слика човјека који стоји у простору између два језика и покушава да разумије шта се дешава у том међупростору. Тај простор није стабилан, али је једини у којем текст може настати.

То „између“ није ни припадност ни удаљеност, него стално кретање, и управо у том кретању настаје писање као процес који никада није завршен, али стално производи нове облике значења.

Како видиш однос између језика и тишине у свом писању?

Тишина у писању није одсуство језика, него његова граница и истовремено његов унутрашњи простор. У тренутку када реченица престане да објашњава и почне да сугерише, појављује се тишина као активни дио текста. Она није празнина, него напетост између онога што је речено и онога што остаје неизречено.

У мом раду често ме занима управо та зона између израза и застоја. Постоје мисли које се не могу довршити без губитка њихове тачности, и у том тренутку тишина постаје једини начин да се сачува њихова структура. Зато не видим тишину као прекид, него као продужетак језика другим средствима.

Колико је важан ритам у твојој поетици?

Ритам је један од темељних, иако често невидљивих елемената писања. Он не мора бити везан за метрику или формалну структуру, него за унутрашње кретање мисли. У сваком тексту постоји одређени пулс, који се мијења у зависности од интензитета слике, емоције или рефлексије.

Понекад тај ритам долази из говорног језика, понекад из сјећања, а понекад из саме структуре мисли која се развија у тренутку писања. Када текст пронађе свој ритам, он почиње да функционише као цјелина, чак и ако је фрагментаран по структури.

Ако би морао описати смисао писања данас, како би га дефинисао?

Писање данас за мене није покушај да се да коначан одговор, него начин да се поставе прецизнија питања. У свијету у којем се значења брзо мијењају, писање постаје простор успоравања, гдје се мисао може задржати довољно дуго да постане јаснија, макар и привремено.

Смисао писања није у закључку, него у процесу кроз који се долази до привремених облика разумијевања.

О Ђорђу Брујићу

Ђорђе Брујић, је рођен у Карловцу, 7. децембра 1967. године. Студирао је српски језик и књижевност на Филолошком факултету.

Објавио књиге поезије: Нови пусти дани, Подгорица; Страх од шума, Београд; Упутство за путовање, Загреб; Кућа на леду, Подгорица; Улица за самоћу, Подгорица; Последњег дана вече, Подгорица; Свећа и слово, Подгорица; Глинска сриједа, Подгорица.

Приредио је: Савремено пјесништво Српске Крајине (Избор из савремене поезије Срба из Хрватске), Подгорица; Избор из руске поезије друге половине 20. вијека, Подгорица и Слике 82 пјесника (преглед новије српске поезије из Хрватске), Подгорица.

Добитник је награда за књижевност: Драган Кордић, награде Стварање, Видовданске повеље, Успењске награде – Бања Лука, награде Лука Милованов СПКД Просвјета из Републике Српске, Повеља за књигу године, Хришћанска повеља ХАНУ – Подгорица, награде Удружења новинара Црне Горе и других награда, повеља и признања.

Поезија му је превођена на руски, енглески, француски, албански, румунски, македонски и бугарски језик.

Уредник је у магазину Српске народне новине из Подгорице.

Живи у Подгорици.

Разговарао: М. Корлат