Дејан Коловић: Молитва над пепелом

(Светлана Марковић, Са огњишта неми крик, Римски муниципијум, Скелани, 2026)

Постоје књиге које се не читају само очима, већ душом. Са огњишта неми крик је управо једна од таквих — књига која гори тихим пламеном сјећања, вјере и љубави, а чији жар не гаси вријеме. У њој се, као у живом огњу, сусрећу прошлост и вјечност, страдање и милост, земља и небо.

Ауторка ове збирке, иако није рођена у Сребреници, својим стиховима и срцем уткала се у њену душу. Њено поимање овог простора није туристичко ни пролазничко, већ сродничко. Као да је свака кап воде из Дрине и сваки лист у Подрињу дио њеног унутрашњег пејзажа. Њена љубав према сребреничком крају није сентиментална, већ органска, дубока, прожета осјећањем дуга и молитвеног поштовања према сваком имену које је у овом камену оставило траг.

Збирка Са огњишта неми крик је, у свом језгру, молитвеник у стиховима. Она није ни само књижевност ни само документ времена, већ мост између људске патње и небеског опроштаја. У сваком стиху осјећа се бол као печат, али и вјера као путоказ. Тај спој, готово немогућ у свакодневици, овдје постаје природан као дисање.

Приповијетка Огњиште, којом књига почиње, није тек увод у циклус пјесама, већ темељна икона цијеле збирке. У њој ватра постаје симбол женске снаге, жртве и духовне непоколебљивости. Горана, јунакиња приче, стоји између ватре и снијега, између живота и смрти, као архетип свих жена које су у историји нашег народа биле чуварке огњишта, вјере и части. Њен пад у снијег и мирис меда који остаје у празном лончету, метафора су очишћења и небеског преображаја. Тај призор, готово библијски у својој чистоти, претвара Горану у архетипску библијску жену, попут Свете Софије која је, кроз патњу због својих кћери Вере, Наде и Љубави, својом вјером постала жива молитва.

У том контексту, огњиште из приче добија дубљу, сакралну димензију и свето средиште, метафорички Крст око кога се, освијештени и преображени, окупљају преживјели војници. Ово није само мјесто физичког окупљања и гријања, већ постаје симбол Крста око којег се сабирају душе, мјесто гдје се патња преображава у молитву, а земаљско страдање у завјет. Иако је ватра на Повлену угашена, Горанина жртва и њена посљедња молитва прије сабрања око њене жртве наглашава трајну снагу вјере, опроштаја и наде у васкрсење, чинећи огњиште трајним симболом заједништва. Невидљиво, али неугасиво духовно огњиште, вјечни знак саборности и вјере, свједочи о животу који се рађа из пепела, сугеришући божанско присуство и сласт вјечног живота проистеклу из највеће жртве.

Цијела књига прожета је духом православља. Не као догмом, већ као живом филозофијом живота. Православље, у чијој је сржи праштање, прожима ове стихове као невидљиви дах. У свакој пјесми, па и онда када бол надвлада ријеч, остаје присутан онај смирени позив: „Праштај, да би ти било опроштено.” Ауторка не бјежи од туге, али не дозвољава ни да туга прерасте у освету. Она, као истинска хришћанка, бол преображава у саосјећање, а сјећање у молитву.

У пјесми Црне мараме Сребренице ауторка пјева са достојанством и тугом која не тражи освету, већ милост. Глас мајке која грли кости сина није глас мржње, већ најдубљег људског бола који се преображава у тиху молитву. Као што Христос с крста изговара ријечи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине, тако и ова мајка, у својој земаљској трагедији, несвјесно понавља исти архетипски чин, опраштајући оним који су јој све одузели. Ту се најјасније види божански парадокс који је у сржи православља, да у праштању живи сила, а у слабости побједа.

Кравичке ластавице доносе свјетлост у мрак и док у првим строфама још чујемо крик мајке, у завршници се тај крик претвара у анђеоску пјесму. Мотив ластавица које поново свијају гнијезда убијених душа један је од најљепших симбола васкрсења у савременој духовној поезији. Та пјесма као да понавља јеванђељску поруку: да смрт није крај, већ само врата ка новом животу.

У пјесмама Василица и Свето Подриње пјесникиња досеже свој пуни поетски израз: спаја историју и молитву, завјет и утјеху. У њима се народно и литургијско преплићу, а стихови одзвањају као заједничка молитва за спасење и покајање. Њени стихови личе на тропаре који би могли бити отпјевани на неком тихом вечерњу у сеоској цркви. И баш зато дјелују вјечито, као да су старији од самих ријечи.

Као круна ове збирке, на самом крају уздиже се пјесма Сретење, која представља коначно духовно разрјешење и есхатолошки закључак цијелог дјела. Дрина, која је од бола постала коцка леда чија би туга могла потопити свијет, у овој завршној визији престаје да буде симбол непреболног страдања и постаје мјесто саборности и васкрсења. Ауторка нас кроз ове стихове симболично враћа на почетак, на оно исто огњиште које чини темељ збирке. Међутим, то сада више није само симбол жртве, већ простор живог сусрета – Сретења са Богом и ближњим. Када се брат и сестра врате на огњиште, а народ свом Изворишту и Христу, лед историје се топи пред свјетлошћу праштања и литургијске радости. Пјесма је свједочанство да након распећа Светог Подриња слиједи духовно обновљење. Овим завршним акордом, гдје се умјесто нијемог крика чује анђеоски позив Радујте се свете!, ауторка своју молитву над пепелом претвара у побједоносну химну живота, потврђујући да једино хришћанска љубав може отопити лед и донијети истински спас.

Свака пјесма у овој књизи је једно мало огњиште. У њима гори бол, али и свјетлост; у њима је и пепео и пламен. Ауторка, као чуварка сјећања, не дозвољава да се жар угаси, али ни да ватра постане пожар мржње. Она својим стихом не осуђује; она моли, опомиње, свједочи и благосиља.

Језик ове збирке блистав је у својој једноставности. У њему одјекује ритам народне поезије, али и библијска озбиљност. Архаизми и молитвене конструкције нису стилски украс, већ доказ да се и савремена ријеч може молити. У томе је највећа вриједност ове књиге: што спаја земаљско и небеско, свакодневно и вјечно, људску сузу и Божију свјетлост.

Са огњишта неми крик је књига која не познаје равнодушност. Она ће у читаоцу побудити или сузу, или тишину, или молитву. Али нико ко је прочита неће остати исти. И то је, можда, највећа мјера сваке истинске поезије, да нас макар за тренутак приближи доброти, покајању и свјетлости.

Дејан Коловић