БЕОГРАД: Патријарх Иринеј отвара изложбу икона Пећке патријаршије

Фото: РТРС

Фото: РТРС

Патријарх српски Иринеј отвориће данас изложбу „Српски иконопис на подручју обновљене Пећке патријаршије 1557-1690“ у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Изложба ће бити отворена у 12.00 часова, а обратиће се и министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић, најављено је из СПЦ.

Посјетиоци ће до половине децембра имати прилику да виде више од сто изложених икона најзначајнијих иконописаца из времена обновљене Пећке патријаршије /1557‒1690/, које су дио збирке Музеја СПЦ и најзначајнијих манастирских ризница СПЦ.

До обнове Пећке патријаршије као самосталне црквене организације на Балкану дошло је, подсјећа се у саопштењу СПЦ, један вијек након пропасти српске деспотовине и коначног присједињења некадашњих српских земаља у оквире Отоманске империје.

Мехмед-паша Соколовић и његов рођак патријарх Макарије Соколовић имали су кључну улогу у обнови самосталности Пећке патријаршије, под чијом јурисдикцијом су се нашле области које су се простирале од Горње Угарске /сјеверно од Будима/ до сјеверних граница данашње Албаније.

Оне су обухватале садашњу сјеверну Македонију /укључујући Скадар, Тетово, Скопље, Кратово и Штип/, затим Банат, Бачку и Барању, Славонију, Хрватску и Далмацију, као и Брда, Црну Гору и Приморје, Босну и дијелове Бугарске на истоку /Ћустендил, манастир Рилу и Самоков/, а једно вријеме и Софију.

Стављањем православних територија сјеверозападног Балкана под окриље једне велике патријаршије, успорен је процес исламизације, сачувана је православна вјера, заустављено осипање српског народа, а долази и до уједначавања статуса православног словенског становништва.

Обнова Пећке патријаршије 1557. године означила је преображај духовног живота Срба унутар њених граница, а до данас је са подручја обновљене Пећке патријаршије сачувано око 450 икона означених српскословенским натписима, на којима је највише представа Богородице и Христа и њима посвећених тема.
Сачуване су олтарске преграде и њихови дијелови, док српски иконопис између 1557. и 1690. године одликује значајна програмска и стилска самосталност у односу на остатак поствизантијског иконописа, а његова особеност су представе светих Срба.

Портрети родоначелника династије Немањића, Светог Симеона, а посебно Светог Саве као првог српског архиепископа, у 16. и 17. вијеку су, између осталог, и подсјећање на три и по вијека дугу независност Пећке патријаршије.

На иконама су поред њих представљани и Свети Стефан Дечански, цар Урош, кнез Лазар и Свети Бранковићи, митрополит Максим, деспотица Ангелина и деспоти Јован и Стефан, а један број мајстора оставио је помен свог имена на иконама.

Након Велике Сеобе 1690. године се токови стваралаштва измјештају ван матичних граница Патријаршије, сјеверно од Саве и Дунава ‒ у Хабзбуршку монархију.

Упркос томе што се српски иконопис од обнове чврсто држао насљеђа византијске и српске сликарске традиције, средином 18. века долази до снажног продора нових стремљења, посредно надахнутих умјетношћу Запада.

РТРС

Тагови: , ,