Филип Родић: Наставак праксе титоистичких симетрија

Спасовданска литија (Фото: СПЦ)

Зна се да лажи које се дуго понављају временом престају да се доживљавају као лажи. Постају опште место, нешто што се изговара без размишљања, готово рефлексно. Једна од таквих тврдњи на територији бивше Југославије јесте да су усташе и четници били исто. Да су представљали две стране исте медаље. Да су били подједнако злочиначки, подједнако екстремни и подједнако одговорни за трагедију Другог светског рата на нашим просторима.

Та теза није настала случајно. Она није производ историјског истраживања већ политичке потребе комунистичке Југославије и идеологије титоистичког југословенства.

После 1945. године нова држава нашла се пред огромним проблемом. Како изградити заједничку државу народа који су само неколико година раније били увучени у крвави грађански и међунационални сукоб? Како створити идеју братства и јединства ако се отворено и јасно говори о карактеру и размерама злочина Независне Државе Хрватске?

Решење је пронађено у симетрији. Уместо да се усташки покрет третира као оно што је заиста био – државни пројекат геноцида пре свега над Србима, али и над Јеврејима и Ромима – створена је слика у којој су сви криви. Ако су сви криви, онда нико није посебно крив. Ако су злочини симетрични, онда није потребно постављати непријатна питања о њиховом карактеру и размерама.

Из титоистичке кухиње

Тако је настала једна од најуспешнијих политичких конструкција титоистичког југословенства. Наравно, нико озбиљан неће спорити да су припадници четничког покрета, тј. Југословенске војске у отаџбини, починили злочине. Историја није бајка у којој постоје само свеци и демони. Али изједначавати четнички покрет са усташким значи игнорисати елементарне чињенице.

Усташки покрет је од самог почетка био заснован на идеји етничког чишћења. Створио је логоре смрти за децу. Имао је расне законе. Организовао је систематско истребљење читавих заједница. Геноцид није био споредна последица његове идеологије него њена суштина.

С друге стране, четнички покрет био је сложен, противречан и током рата подељен на различите струје и команданте. Може се расправљати о његовим грешкама, злочинима, политичким проценама и војним потезима. Али не може се озбиљно тврдити да је његов централни идеолошки циљ био стварање логора за децу или истребљење читавих народа. Разлика није нијанса. Разлика је суштинска.

Међутим, једном успостављена лаж наставља да живи и након што нестану околности које су је произвеле. Потреба за лажном симетријом постоји и данас и њени носиоци су, углавном, истог политичког профила – титоистички Југословени. Хрватски националисти не праве ову симетрију не само због тога што не желе да имају ишта заједничко са Србима него и због тога што су, с једне стране поносни на баштину НДХ, а с друге разним акробацијама негирају почињени злочин. Слично је и са бошњачким националистима.

Титоистички Југословени су, после распада Југославије, у значајнијој мери остали значајније присутни само у Србији и наставили су с релативизацијом усташког злочина и пумпањем оног српског. Само што је циљ временом постао другачији. Док је комунистима било важно да сачувају братство и јединство, данашњим наследницима титоистичког југословенства важно је нешто друго – да се сваки израз српског националног или верског идентитета представи као потенцијално опасан, ретроградан и близак фашизму. Њихова парола „усташе и четници заједно сте бежали“ и није толико благородна колико може на први поглед да делује.

(Упорно пишем „титоистичко југословенство“ јер не смемо да заборавимо и љотићевско југословенство и карађорђевићевско југословенство, која су, иако доста слична, ипак различита од овог комунистичког.)

Тако смо дошли до нове фазе. Више није довољно рећи да су четници исто што и усташе. Сада се мора доказати да су и савремени Срби који негују своју веру и традицију на неки начин део истог проблема.

Зато није случајно што се последњих година све чешће може чути како су литије, ходочашћа, црквене свечаности или народна окупљања око православних светиња израз „мрачног национализма“. Као да је вера сама по себи сумњива. Као да је традиција претња. Као да је проблем у људима који се моле, а не у онима који величају злочиначке идеологије.

Сумњиви идентитети

Најбољи пример таквог начина размишљања показао је редитељ Кокан Младеновић када је направио паралелу између масе која присуствује концерту Марка Перковића Томпсона и људи који стрпљиво стоје у реду да се поклоне појасу Пресвете Богородице.

„Па кад правите једну клерофашистичку државу као што је Србија тренутно, онда је нормално да пола милиона људи иде тамо. Или пола милиона људи, док сам режирао у Загребу, иде на Томпсонов концерт“, рекао је Младеновић, један од истакнутих титоистичких југословениста.

У сваком нормалном друштву такво поређење би изазвало подозрење, ако не и неку озбиљнију друштвену акцију.

С једне стране је концерт певача чије се име деценијама (најблаже речено) повезује са усташком симболиком и публиком у којој се редовно могу видети поздрави и обележја везани за НДХ. С друге стране су верници који долазе да се поклоне једној од највећих хришћанских светиња.

Шта је заједничко тим појавама? Ништа. Апсолутно ништа. Осим ако не полазите од претпоставке да је сваки облик колективног идентитета који није у складу са либерално-глобалистичким моделом аутоматски сумњив. Тада је могуће повлачити паралеле између неспојивих ствари.

Логика је једноставна. Ако се људи окупљају око националног симбола – опасност. Ако се окупљају око верске светиње – опасност. Ако показују приврженост традицији – опасност. Ако припадају већинском народу и већинској цркви – опасност. Наравно, под условом да се ради о Србима и неким другим народима.

Они не виде клерофашизам у модерној Хрватској, али га виде у Србији. Не би се ни Томпсона сетили да им није згодан за повлачење паралеле зарад напада на Српску православну цркву. Нису се бунили када је одржан тај „нирнбершки концерт“ (тако га зовем због сличности са годишњим конгресима НСДАП-а).

На крају таквог пута неизбежан је закључак да је и сама Српска православна црква проблем. Зато данас све чешће слушамо да је СПЦ ретроградна, мрачна, националистичка или чак злочиначка институција. Зато се у медијским и интелектуалним круговима који себе називају прогресивним она често представља као главна препрека модернизацији друштва.

Али ту се открива права природа читаве конструкције. Јер ако можете да изједначите четнике и усташе, онда можете да изједначите и вернике са кољачима. Ако можете да релативизујете Јасеновац, онда можете да релативизујете и разлику између молитве и политичког екстремизма. Ако можете да прогласите национално сећање обликом опасности, онда можете да прогласите и Цркву претњом.

То је исти механизам. Само је мета временом промењена. Некада је циљ био да се заштити југословенски мит о братству и јединству. Данас је циљ да се ослаби свака институција која чува српски историјски континуитет. А међу таквим институцијама нема важније од Српске православне цркве.

Довођење до апсурда

Зато расправа о усташама и четницима није само расправа о прошлости. То је и расправа о садашњости, а и о будућности. Начин на који тумачимо Други светски рат директно утиче на начин на који посматрамо сопствени идентитет. Ко прихвати тезу да су усташе и четници били исто, лакше ће прихватити и тезу да су национална традиција и екстремизам исто.

Ко прихвати да су Јасеновац и сви други злочини само део некакве опште балканске кривице, лакше ће прихватити и тврдњу да су верници који љубе светињу једнако опасни као маса која узвикује усташки поздрав и пароле. Али историја није дужна да служи политичким потребама. Она није ту да производи вештачке симетрије.

Некада је циљ био да се заштити југословенски мит о братству и јединству. Данас је циљ да се ослаби свака институција која чува српски историјски континуитет

Између усташког покрета и српских ходочасника који чекају да се поклоне појасу Пресвете Богородице не постоји никаква линија континуитета. Она постоји само у идеолошкој машти оних који у сваком облику српског колективног идентитета виде претњу. Зато је време да се прекине ланац лажних поређења. Прво су нам говорили да су усташе и четници исто. Данас нам говоре да су усташе и верници исто. Сутра ће нам, можда, објашњавати да је и само постојање Српске православне цркве нека врста друштвене девијације, а да је српски ген биолошка девијација.

Када једном прихватите да је свака разлика небитна и да су све појаве исте, онда апсурд више нема границе. А управо је апсурд место на које нас је довела политика лажних симетрија.