Милан Ружић

Златна милијарда

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Пре неколико дана, Путин је по први пут отворено говорио о „златној милијарди“. Изреченим, доказао је да је, иако непријатељ Америке, пријатељ човечанства, што је у геополитичкој, па чак и у културолошко-хуманитарној констелацији данашњице сасвим логично.

Елем, на светском нивоу се прича о „златној милијарди“ јавља одавно, али највише као „теорија завере“. Међутим, мене је та теорија дозвала као истина онда када сам 2016. године, након што је принц Вилијам поменуо „златну милијарду“ подржао његову идеју, али под условом да „Краљица мајка“ буде прва у реду, па сам му чак саветовао лапот као проверено средство које је ипак део традиције, баш као и владавина поменутих приказа. Текст је муњевито уклоњен са Фејсбука и са портала на ком је објављен. Дакле, нема играња са милијардама, златним или не, уколико нисте енглески аристократа или пловак америчке дубоке државе.

Ваљало би знати ко све предњачи у тој трци ка „златној милијарди“ и у којим се патикама ко трка, али и где је у свему томе Србија као почасни члан судијског одбора (јер судије се не тркају, па самим тим не могу ни стићи до циља).

С обзиром на то да данашњи свет воли да му се неко мишљење наметне или фино речено да му се укус форматира знањем добијеним из западног искуства, можемо слободно почети од заосталог детета „Краљице мајке“ – Сједињених Америчких Држава. Наиме, када се увидело да је Холивуд индустрија која, поред музичке, а ипак она у себи садржи и поменуту, има највећи култур-диктаторски утицај зарађен високим уметничким дометима до краја седамдесетих година, онда је ваљало тај утицај искористити за планове тих неколико процената који се окупљају за столом желећи да владају и живе што дуже. Да би се нови Холивуд (овај данашњи) родио, филм је морао да умре. Тако је и било. Од великих срцепарајућих заплета и расплета, мајсторске нарације, феноменалне глуме, судбинских епопеја, најтананијих ослушкивања човека у човеку, дошло се до Ван Дама, Ландгрена и Шварценегера, до неплодног дела каријере Тарантина који је све своје нове усеве заливао крвљу. Када би неко пописао тај број убистава, експозија, мучења, сигурно бисмо остали запрепашћени. Међутим, то и јесте била идеја. Учинити смрт простим делом живота. Увалити убиство и страдање као неку најнормалнију ствар над којом се не треба чудити, а камоли је оплакивати, јер, како нас амерички новофилмови уче, важнији је виши циљ. Све је поскупело, а живот је појефтинио.

Дакле, када је животу одузета једна еполета и када је пребачен у нижи чин, на ред је дошла лепота. У новим литерарним и филмским (не)делима, све је сиво, пусто, црно, задимљено, свуда су уске улице, саобраћај, гужве, апокалиптична предсказања. Те слике потекле из филма, пратили су медији, па су на насловне стране извели остатке људи из саобраћајних несрећа, дављенике из језера извлачили за главне најаве, обешене војнике стављали као илустрацију појединих вести и наметнули опште мишљење како у целом свету влада ужас и како ми који читамо новине, гладамо филмове, слушамо музику, треба да будемо срећни само зато што смо живи.

Када је тај осмртни наратив постао свакодневица, онда је било лако убедити свет да је ковид пред вратима, па смо сви видели да је тај вештачки вирус, који постоји и који заиста јесте смртоносан, успео да отелотвори глобалистичку мантру о свету без граница, јер свет као такав не постоји за људе, како су нас убеђивали, али апсолутно постоји за ковид. Савремено друштво нуди један велики привид слободе. Дало нам је технологију и интернет да нас завара да смо слободни. Ковид је само показао да ћелије 21. века, у затвору у који се долази на извршење смртне казне, могу бити и мало скученије. Ковид већ неко време ради за „златну милијарду“ као један од најактивнијих запослених, можда и радник године 2020. Али шта је са ратовима, шта је са колонизацијом, шта је са уценама малих народа?

Е па, када се већ помиње глобализација, треба знати да она није никада ни служила за оно што смо мислили да јој је циљ, већ је послужила као река којом се тамо где треба некаквим бродовима добрих намера или зелених странака допрема опрема за самоуништење. Али та река глобализације и сви њени токови, показали су се као понорнице. Понорнице користи које пониру негде у дубоке џепове којекаквих ложа, друштава, компанија или којих већ интересних група. Таласи ове реке, пронели су светом холивудску неопропаганду којом је демонизована свака држава која није дозволила да се њени ресурси експлоатишу. И баш ту, на тој притоци, долазимо и до наше земље, до нашег народа који више ни сам не зна чији је.

Вечито изгубљен у теоријама око своје заосталости, ратне кривице, незнања историје, зажбуња морала и жеље да буде оно што није, идеална је мета за нестанак, а у то не треба сумњати, јер смо, ако узмемо само 20. век, видели шта нама спрема „цивилизовани Запад“. Исти онај Запад који као идеју има „златну милијарду“ и у оквиру ње „Агенду 2030“, финансирање уништавања хране и тровање оне која остане. Исти онај Запад који је нама наметнуо идеју о томе да ћемо ми коначно бити признати за цивилизован народ само ако пристанемо на то да баштинимо њихове девијације. Пошто су видели да нам бомбе нису могле ништа, бомбардовали су нас нашом слабошћу према жељи да будемо „део Европе и света“. Нас, вишевековни народ чији су уметнички домети драгуљи у круни Европе и света. Нас чије су фреске три пута старије од држава које нас саветују и до чијег нам је признања стало. Нас, људе којима отимају Косово и Метохију, јер знају колико нас неће бити ако то изгубимо.

Мислите да постоји неки добронамерни нагон Запада да нас еманципује уступивши нам „Еуропрајд“? Грдно се варате. Нећемо ми тим скупом доказати да смо велика демократија, нити да смо толерантни, већ је то начин да се понизи и додатно удари на српски народ, али очигледно и да се нађе још једна тема на који ће СПЦ да оћути и докаже се као послушна. Зашто ово говорим? Зато што се европска геј парада, у време док још траје ковид и спомињу се „мајмунске богиње“, са својих неколико десетина хиљада учесника сели у престоницу државе која је престоница света када се прича о белој куги. Зашто светски „прајд“ или барем афрички не буде одржан у Нигерији? Зато што су они подложнији другом начину гурања у страну пред скоро осам милијарди тркача од којих ће само једна милијарда освојити злато на крају и зато што ће њима „помоћи“ неким другим вакцинама око „пренасељености“. Та парада је одличан изговор оних који су је подметнули да нам објасне како ћемо њом зарадити и новац и углед, а у ствари ће се догодити обратно.

Економија… Та магична реч. Економија, читајмо зарада – небитно да ли појединаца или држава, главни је мотивациони покретач наопаке замисли о „златној милијарди“. Циљ оних неколико процената који седе за горепоменутим столом јесте да нас сведу на кориснике, тачније да интернет систем пресликају на прави свет. Није у питању лакша комуникација, једноставнији долазак до неког посла, повезаност, то су све глупости. У питању је лакоћа манипулације системом који се намеће и у ком они могу да креирају правила по својој мери. Класно раздвајање и огроман јаз који се тако прави између људи сведочи томе да је циљ економије као науке на светском нивоу постао да се одстрани непродуктивна група. Створити тако страшно сиромаштво да ће ти сиромаси радити и за кору хлеба, а да ће они са друге стране канала уживати у луксузу који ће им омогућити ови који раде за хлеб. Сиромашнији ће се убијати радом, новим пандемијама, можда чак и тим хлебом, али ће одржавати мрежу и обалу оне реке којом у дубоке џепове понире све.

На Србији, као и на сваком од народа и држава који знају да за њих неће бити места у „златној милијарди“ остаје да од тог јаза, од тог канала који стоји између моћних и немоћних, направи ров. Ров из ког ће својим знањем, памећу и уметношћу пуцати у све оно што од нас прави жртве. И заиста, срамота је бити жртва некога ко постоји двеста година, и то без испаљеног „метка“.

Неће се овде ништа само од себе средити, јер се није само од себе ни уништило, нити ће у спречавању пропасти помоћи они који нас у пропаст гурају. Можда је „златна милијарда“ велики злослутни план већих од нас, али толико је великих царстава падало, па може и то. Дакле, једино што морамо ми опет бити ми. Морамо васпитавати своју децу, образовати их, дати им прилику да оно дрво које из њих проклија успе да се разрасте и заштити нас у неким будућим шумама у којим ћемо се због опстанка сакривати, а из којих ћемо излетати да затремо војске девијација које ће сасвим сигурно марширати на нас. Иако, ако визуализујете, та слика делује као позив на насиље, то није тачно. Ово је позив на непристајање на нестанак, а уз борбу памећу и културом. Зашто бисмо стварали измет који ће Америка сматрати ремек-делом, а нама ће да смрди. Зар није боље правити нешто што ћемо ми сами вредновати и тиме се свету наметнути као народ велике памети, естетике и историје.

А што се тиче оне глади и рада за хлеб… Зашто ми не бисмо засадили целу Србију воћем и житом, ионако само користимо 20% обрадиве територије наше земље. Тад би морали да нас плаћају нечим другим, јер бисмо хлеб већ имали. Али, нас су убедили да је земљорадња оно што од човека чини неку нижу класу од оних који раде у канцеларијама. Све наше невоље и јесу донекле кренуле онда када смо мотику заменили кликтањем мишем. Ово је прави тренутак да себе одбранимо, а то се може урадити релативно лако у новом светском полому у ком су нам подељене добре карте. Самим тим, ако урадимо све што можемо, и та „златна милијарда“ ће нам бити барем један степеник даље.

Погледајмо како Холандија – у нашим очима земља слобода, јавног конзумирања марихуане и великих геј парада – одједном показује нецивилизовано лице. Полиција пуца бојевом муницијом на грађане који се боре за парче хлеба. У Аустралији туку људе који не носе маске. У Америци фармерима дају дупло већи новац ако униште летину. Запад вам и даље делује еманциповано?

Борба народа са својим тлачитељима је борба против групе политичара друге земље, не са целим народом и та борба увек може да се добије. Али ако дозволимо да нас покоре материјално и храну нам поставе као највише божанство, онда ћемо свакодневно губити од продавнице, јер борба човека са продавницом се увек завршава нашим поразом. Она има оно што ми немамо и колико год код куће имали, немамо баш оно по шта смо дошли. Што се мене тиче, пре бих ишао у продавницу по нови рачунар и не могао да га платим, него што бих ишао по хлеб надајући се да ће ми га неко дати „на рецку“.

И сваки дан у ком ништа не урадимо за свој народ, само је још једна рецка на зиду наше неспособности и малоумља.

Милан Ружић