Слободан Антонић

Жигосање Филипа Лепог

(Слободан Антонић) Фото: intermagazin.rs

Филип Лепи је надимак који је Филипа Грбића (р. 1984), писца Руминација о предстојећој катастрофи (2017) и Прелести (2018), пратио у време када сам га упознао на Филозофском, где је студирао. А жигосање је обред симболичке стигматизације којим је Грбић, из политичких разлога, недавно у Вавилону – „елитној месечној емисији о савременој књижевности“ РТС-а – проглашен лошим писцем.

За егзекутора жигосања изабрана је Јелена Лалатовић, која се већ доказала у критичарском декласирању Владимира Табашевића (из идеолошких разлога; о томе сам писао овде). Стога је Лалатовићева и позвана у Вавилон и употребљена као средство да се у „елитној емисији о књижевности“ одстрели Грбић. 

Зашто? О томе је овај текст.

 

* * *

Јелена Лалатовић (1994) део је оне групације најмлађих београдских критичарки, „феминисткиња“ и „левичарки“, које су, из наизглед нејасних разлога, добиле прилику да оцењују савремену српску књижевност у водећим медијима.

Нађа Бобичић је, као што писах, промовисана за књижевног арбитра Политикиног „Културног додатка“ за савремени српски роман. Лалатовићева је сада, пак, кооптирана у књижевну критичарку „елитне емисије о књижевности“ РТС-а.

Обе одлуке су наизглед необичне. И Бобичићева и Лалатовићева су део мале групе најмлађих критичарки која отворено проповеда да је „књижевност поље идеолошке и поетичке борбе, и зато она не може бити изузета од идеолошке критике на којој феминистичка читања инсистирају“.

Дакле, регрутација Бобичићеве и Лалатовићеве у овдашње главне медије јесте афирмација идеолошке критике. То је увођење отвореног или подразумеваног критеријума политичке исправности („прогресивности“) у оцењивање савремене српске књижевности.

Наизглед, идеологизација наше књижевне критике представља анахронизам – повратак у време за које смо мислили да је иза нас. Суштински, међутим, она само осликава неспособност нашег грађанистичког културтрегерског естаблишмента да уобичајеним средствима и даље успешно дискредитује непожељна уметничка дела и њихове ауторе. 

Отуда овај естаблишмент све чешће прибегава бруталној идеологизацији уметничке критике. А за то су социјалистичке феминисткиње“ као створене.

Видели смо да су оне, у својим критикама, „ликвидирале“ Табашевића као недовољно левог писца. Шта се тек могло очекивати када су управпо оне позване да у „елитној емисији“ РТС-а кажу свој суд о Грбићу, ког je књижевно-кртичарска перјаница Бетона и Е-новина, Томислав Марковић, већ одавно прогласио „младом надом српске пропасти“ и „духовним чедом Мила Ломпара“. 

Грбић је, наиме, пошто је за Руминацијe награђен „Црњанским“, добио прилику да гостује на већим медијима. Тада је шокирао нашу „случајносрпску“ елиту оценама о овдашњој културној хегемонији. 

„Наш књижевни естаблишмент покушава по сваку цену да од политичке коректности и од једног ратоборног облика аутошовинизма направи канон за књижевно стваралаштво код нас”, изјавио је у Културном дневнику. А потом је указао како „имамо писце који се такмиче ко ће на ефектнији и успелији начин да демистификује нашу прошлост, што у преводу на српски језик значи да обесмисли све наше борбе, поразе и победе”. 

У разговору за Вечерње новости, пак, Грбић је изјавио да регион као бриселски конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију“, док је на питање „како ваша генерација види стање у српској култури?“ одговорио: „Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже… Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи“.

А на питање „како доживљавате ову награду?“, одговорио је: „то је охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама”.

У разговору за Независне рекао је: „Космополитизам који није укорењен у националној култури сувише је подложан аутошовинизму и прелако бива фасциниран туђим националним самољубљем. Познајем многе људе који су изразито осетљиви, рецимо, на српски национализам, а да истовремено, готово потпуно несвесно, заступају националне интересе америчког, немачког или француског културног империјализма“.

А приликом доделе награде „Бранко Ћопић“, коју је добио за Прелест, у разговору с новинарима Грбић је казао: „Народ који се одриче свог писма и својих обичаја неприметно умире, будући да губи способност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима“.

Наравно да наш културтрегерски естаблишмент није могао а да не примети овако лудо храбре ставове. Зато је Филип Грбић у структурама које владају српском културом добио интерну налепницу националисте

Али, за невољу, Грбић се – такав какав јесте – млад, леп, „урбан“, темељно образован, „говори језике“, добро пише, прати светску продукцију, „свашта зна“ – никако није уклапао у манипулативну слику о српском националисти као о „ружном матором равноземљашу“.

Стога је Грбић код наших грађанистичких gatekeepers-а изазивао когнитивну дисонанцу. То је оно када вам се нешто једноставно не уклапа у систем. И то вас нервира, па почињете да га мрзите.

Јелена Лалатовић месец дана пре свог наступа у Вавилону објавила је оштру критику Грбићеве Прелести у једном књижевном часопису. Та критика била је првенствено идеолошка. Иако „хомоеротски тон на почетку делује занимљиво“, уочава Лалатовићева – „јер су романи о истополним односима и партнерствима још увек ретка појава на нашој књижевној сцени“ – ипак роман, авај, не достиже овај узвишени идеал, будући да је Прелест тек „потрага за идеалом хармоничног хетеросексуалног односа“ (овде 172) – што је, наравно, бљак. 

Лалатовићева замера Грбићу „фасцинацију појмовима из хришћанске теологије, попут `греха`, `разврата`, `прелести`, које приповедач користи без (ауто)иронијске или неког другог облика дистанце“ (173) – а што је, такође, недопустиво, јер се према „греху“ или „разврату“ сме имати искључиво иронијска дистанца (будући да, као што свако зна, тако нешто и не постоји). Ова традиционална визура свих хришћанских, мојсијевских и мухамеданских цивилизација (грех-покајање) за Лалатовићеву је заправо „квазиспиритуалност“ (!?), и то је „фундаментални стилски недостатак романа“ (172) – дочим би, вероватно, прича о чишћењу четврте чакре била истинска, пожељна и политкоректна „спиритуалност“.

Критичарка, такође, напада Грбића због „лако уочљивог гинофобичног имагинаријума“ (174), као и због „низа мизогиних, неретко и педофилских порнографских клишеа“ (173), а посебно због „фетишистичког односа према женском телу“ (исто) – не наводећи на шта одређено мисли. 

Приказ, заправо, нема ниједан цитат, или упућивање на неку страницу из књиге. Очигледно да је идеолошки ауторитет критичара, у овој борбено-идејној парадигми, довољан да покрије изрицање било ког аподиктичког става и без позивања на текст.

Но, за већину читалаца „фетишистички однос према женском телу“ тешко да значи било шта друго до да Грбићев јунак воли да има секс првенствено с лепим женама. Оно што смо сада научили јесте да је то недопустиво и политички некоректно у идеологији социјалистичког феминизма.

Невоља с Прелести је, такође, по Лалатовићевој, и „ослањање на фразе о `декаденцији` савремене цивилизације“ (173) – јер то су, наравно, само „фразе“, и недопустиво је, ваљда, мислити да наша цивилизација има неки морални проблем. Грбић, такође, о ужаса, „инсистира на порочности савременог света“ (175), и користи „реторику која је изграђена на пасатизму“ (исто), односно на „констатовању да је свет у прошлости био узвишенији и лепши“ (исто). А то је, чак и у књижевности, недопустиво – ваљда зато што је цела светска историја у патријархату, и невредна помена све до појаве социјалистичког феминизма

Лалатовићева посебно замера Грбићу „неубедљивост Максимове (јунака романа – С. А) конверзије из стања `прелести` у фазу мирног, породичног живота, с другом супругом и новорођеним сином“ (173). За Лалатовићеву је то, очигледно, недопустива „идила грађанског брака коју јунак на крају достиже“ (174). Да је Максим, рецимо, оженио свог кума или свог цимера, е па то би већ била друга прича. Овако, хетеросексуални брак – свашта.

Одмах да напоменем – без обзира на изражену идеологизованост овакве критике, њено објављивање у књижевном часопису није проблем. У Србији излази стотинак књижевних листова и часописа. У другој публикацији ће бити, или већ јесте, објављена другачија критика, у трећој трећа… – па нека цвета стотину цветова.

Али, невоља је када се после овакве критике њена ауторка, која дотле никада није била гост РТС-а, позове да је понови у „елитној емисији о књижевности“ на РТС-у. Не само стога што је то јавни сервис, већ зато што на другим каналима с националном фреквенцом практично и немате културне садржаје. Оно што се каже у дотичној „елитној емисији“, дакле, једино је што шира публика може да чује – јер нема контратеже. У томе постоји једна доза малициозности, преко које би се, свакако, могло прећи да није у питању идеолошка злонамерност. 

 

* * *

Пре наступа у „Вавиолону“ Лалатовићева је делу публике углавном била позната као опсцена и агресивна твитерашица. Њен дискурс је био „ова говна, ово ђубре“, „иде ми на пичкин живац“, „Табашевић је немушти полудебил“, а његов роман го курац“, патријарх Павле је „фашистички патријарх“, и све у том стилу.

У „Вавилону“, наравно, њен дискурс (овде, 10:00-13:10) није био баш такав. Али, посебно у сегментима где је говорила из главе – односно, где није читала поменуту критику из часописа – показала се сва вулгарност њеног незнања и сва раскош њених рђавих намера.

Прва реченица Лалатовићкине критике Грбића у „Вавилону“ гласи: „`Прелест` је теолошки појам који уводи теолог Руске православне цркве Игњатије Брјанчанинов; међутим, кључни, фундаментални, стилски недостатак овог романа лежи у томе што он овај теолошки појам, који се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости, нарација и стил романа напросто не добацују до тог нивоа и негде, стилски и идејно, сужавају сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолоизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа“ (овде, 10:54-11:37).

Прво, нетачно је да је прелест „појам који уводи Игњатије Брјанчанинов“ (живео 1807─1867). Било је довољно мало пажљивије претражити по интернету, па наћи да појам прелест (старословенси прѣльсть, грчки πλάνη) настаје вековима пре Брјанчанинова – почев од Дијадоха Фотијског (400—474; види овде), преко Григорија Синаита (1268—1346; види овде), до Калиста I Цариградског (умро 1363). Он означава самообману светошћу и изводи се из текста Јеванђеља: „И одговарајући, Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари (πλανήσῃ). Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити (πλανήσουσι)“ (МТ, 24:4-5). „И изићи ће многи лажни пророци и превариће (πλανήσουσι) многе“ (Мт, 24:11). 

У ужем значењу, прелест је самообмана погорђених хришћана који умишљају да су непорециво на Божијем путу, јер им се јављају лажни знаци духовне висине – укључив и одобравање околине. То само учвршћује њихову гордост, а она води у пропаст (пошто иза таквих обмана стоји „отац лажи“; Јн 8:44). 

Брјанчанинов, пак, даје и нешто шире значење, по коме је прелест сваки живот у лажи, свако прихватање лажи за истину, због чега она погађа не само монахе и подвижнике, већ све људе („прелесть есть состояние всех человеков, без исключения“).

Сада треба поново прочитати или саслушати шта Лалатовићева замера Грбићу у вези с коришћењем појма прелест. Њена оптужба је крајње конфузна: „овај теолошки појам се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости“. Али, нису ли јуродивост и подвижништво првенствено хришћански феномени? Лалатовићева заправо каже: „Грбић користи А као ознаку за а, иако А у ствари означава а“. Весело.

У наставку овог дела оптужбе, пак, Лалатовићева тврди да Грбић „сужава сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа“. Али, само минут пре тога, како смо видели, Грбић је оптужен да прелест сужава искључиво на његово теолошко значење?

Лалатовићева би требало да се одлучи. Или је Грбић крив што прелест сужава само на лажно духовно искуство. Или је Грбић крив што прелест сужава на сваки живот у лажи (Брјанчанинов). Но, он тешко да може истовремено бити крив и за једно и за друго.

Истина је, међутим, супротна од тврдње да „Грбић сужава појам прелести“. Код Грбића се, напротив, овај појам користи у његовој пунини – у оба значења. Грбићеви јунаци, с једне стране, упорно проглашавају лаж за истину и дубоко су потонули живећи у лажи. То је Брјанчанинов. С друге пак стране, неки од тих јунака имају и истински саблажњива и обмањујућа духовна искуства – попут Максима који, пошто прода ауто, а новац однесе деци у Звечанској, чује небеску литургију (153154), да би се, с временом, такви доживљаји почели мешати с „крајње недоличним и опсценим представама о Исусу, Богородици и апостолима, које су (му) лебделе пред очима“ (159). То су византијски оци.

Лалатовићева, међутим, која се овде гради образованијом него што јесте, очигледно има конфузну представу о томе шта је прелест (да не кажем нешто грубље). Стога она промашује у својој критици. У њој се, заправо, компромитује као „компетентна критичарка“ – како се, скромно, назива. Али, уједно компромитује и „елитну емисију о књижевности“ у којој се наступа с таквом критиком.

Једнако конфузна и бесмислена јесте и завршна оптужба Лалатовићеве: „Роман Прелест, као и први роман Филипа Грбића Руминације о предстојећој катастрофи, део је једног глобалног тренда који наилази на комерцијални успех и одговор; сродну поетику има и један од тренутно планетарно најпопуларнијих аутора Мишел Уелбек; међутим, оно што разликује ова два аутора јесте чињеница да код Уелбека постоји и тај политички коментар – јер су насилне политичке демонстрације и, уопште, друштвене тензије чест мотив у његовим романима – што код Грбића у потпуности изостаје, будући да код њега политички коментар не долази природно из саме нарације већ је у извесном смислу накалемљен“ (овде, 12:24-13:10).

Прво је Грбић крив што код њега „политички коментар у потпуности изостаје“. А онда сазнајемо да код Грбића ипак има политичког коментара, но он „не долази природно из саме нарације“ (као код Уелбека), „већ је у извесном смислу накалемљен“.

Грбићу је вероватно драго што га и Лалатовићева сравњује са Уелбеком – с којим Грбић расправља у Руминацијама, а и новинари га с њим пореде. И није баш тако страшно бити, у понечему, лошији од Уелбека. 

Но, рећи да код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације“ заиста је нетачно. Препустићу читаоцима да о томе сами закључе тако што ћу, у изводима, пренети једну од својствених епизода из Прелести.

Но, пре тога ћу рећи још само то да ћу се уздржати од коментарисања неколиких стилских Лалатовићкиних замерки на рачун Прелести. То је поље изражене субјективности, у ком би се човек морао определити између Лалатовићкиних оцена Грбићевог књижевног поступка као неуспелог, и оцене жирија који је Прелест наградио „Ћопићем“ за „дело високе уметничке вредности“. У жирију су били: Душан Ковачевић, Горан Петровић, Милосав Тешић, Матија Бећковић и Нада Милошевић Ђорђевић. Не знам зашто ми се чини да би се, у стварима стила, тим људима можда требало ипак мало више веровати него Лалатовићевој. 

 

* * *

Али, да видимо како то код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације, већ је у извесном смислу накалемљен“.

Максим, професор философије у гимназији, позван је у школу на разговор (овде, 92102).

„Секретарка (гимназије – С. А) звучала је сувише узнемирено па сам одмах искључио могућност да је реч о глупавој жалби на оцену“, размишља главни јунак. „У директоровом кабинету били су присутни директор, помоћници директора, секретар школе, психолог, педагог и још три мени непознате младе особе“, приповеда Максим. 

„Укратко, цео одбор за стрељање. Секретарка ми је уручила заведени документ на ком је анахроним, комесарским стилом било исписано неколико комичних реченица које су биле толико глупе да сам се одмах насмејао: Овим путем захтевамо да наставник филозофије, Максим Туманов, буде хитно искључен из наставе и да му се одузме лиценца за рад у образовању јер он на својим часовима пропагира фашизам. Потписана је била нека омладинска, левичарска организација у чијем је имену стајао неизоставни, милитантни додатак – `фронт`. 

„Јасно ми је било да су три младе особе љутитих погледа били представници те организације и да су дошли да ме линчују“, приповеда даље јунак Прелести. „За мене су сазнали тако што је један мој ученик на фејсбуку неспретно парафразирао моје речи са часа док се вербално препуцавао с члановима ове организације. Штета што при руци немам бацач пламена (…)“.

„Непријатна спољашњост мојих тужитеља била је упадљива“, наставља даље Максим. „Најдрскији међу њима, прави мали искомплексирани фирер, имао је дугу масну косу, рошаво лице и нешто до те мере љигаво у изразу лица да ме је одмах подсетио на гуштера. 

„Други тип је био буцмаст и све време је ћутао. Имам утисак да је овај младић и сам сумњао у исправност целе ове хајке коју је морао да предузме у складу с `партијском дисциплином`. 

„С њима је била и једна црвенокоса девојка, која је за разлику од својих камарада изгледала пријатно и лепушкасто. Главни егоманијак наравно мора да поведе са собом и једну огорчену мрзитељку капитализма како би се јавно надимао и куробецао пред њом. Разуме се, право на приступ међуножју сентименталних активисткиња добијају само најљући антифашисти. 

„Међутим, како човек може да улази у расправу с једним гуштером? Било је то за мене потпуно ново искуство: блиски сусрет с денунцијантским и потказивачким шљамом“ (…). 

„Одмах сам тражио објашњење рекавши да ја, по закону, за свој рад одговарам искључиво директору школе. Тврдио сам да је скандалозно то што је овим авантуристима уопште допуштено да уђу у једну образовно-васпитну институцију. Да ли и Јеховини сведоци или неонацисти могу да шаљу делегације у школе како би изразили своје примедбе? 

„Међутим, друштвени праг толеранције на левичарско насиље је повишен па је довољно (ако сте левичар – С. А) да некога оптужите да је `фашиста` – и можете унапред рачунати на то да ће друштво a priori стати на вашу страну. 

„Због свега тога сам одмах тражио да просторију напусте све особе које нису биле чланови колектива школе. Али онда ме је директор за тренутак издвојио рекавши ми да га цело преподне зову новинари таблоидних листова тражећи од њега изјаву у вези с `чињеницом` да је дозволио једном фашисти да подучава децу“ (…). 

„Требало је најпре `утврдити чињенице`. Било ми је јасно да гуштера уопште не интересују чињенице, њега занима једино прилика да дође до публицитета како би своју мрачну личност бар на један дан извео из неподношљиве анонимности“ (…). Гуштер је поново узео реч и почео да булазни нешто о томе како живимо у време повампиреног фашизма“ (…).

„Директор се поново умешао.

  • Колега Туманов, изложите нам укратко садржај проблематичног предавања које сте одржали.
  • Тумачио сам Хераклитове такозване политичке фрагменте, што одговара тематској целини ране грчке филозофије. 
  • Да ли је по вашем мишљењу било спорних елемената у вашем излагању?
  • У филозофији су увек могући спорови кад је реч о тумачењу. Мени је стало да покажем зашто је Ниче био у праву када је говорио да је Хераклит ‘вечно свеж’. Сматрам да се на примеру Хераклитове реченице која гласи: народ треба да се бори за своје обичаје онако као што се бори за своје градске зидине – може потврдити та запањујућа актуелност његове филозофије.
  • То значи да нисте говорили само о Хераклиту, него и о савременој ситуацији у свету?
  • Наравно, у супротном би се настава филозофије претворила у бескористан и необавезан додатак (…).
  • (Сабрина): Ниче је био омиљена лектира нациста који су истребљивали Јевреје у гасним коморама.
  • (Максим): Нерон је запалио Рим да би себи дочарао како је изгледала Троја у пламену. Да ли то значи да не треба више да читамо Хомера?
  • (директор): Колега, да ли сте, или нисте, позивали на истребљење муслимана?
  • (Максим) (…) Народ који се одрекне свог културног идентитета чини нешто до те мере самоубилачко да се може упоредити једино с отварањем граница пред најездом припадника других народа и култура.
  • Алудирате на мигрантску кризу?
  • Замислите да је за време грчко-персијских ратова међу Грцима постојала утицајна фракција (…) који су могли аргументовано да тврде да је (…) сулудо да се сиромашни, разједињени грчки градови супротстављају овој неодољивој сили… Замислите да су неки утицајни Грци заподенули ‘унутрашњи дијалог’ о покореним Јонским градовима, тврдећи да се треба одрећи Хомера, Хесиода и бескорисних митова у корист лукративне сарадње са персијским царем? Културна самосвест Грка – то је био морални ресурс који је малобројним и сиромашним Хеленима дао не само снагу да се одупру сили с Истока, него и да је коначно победе.
  • Ви се, дакле, залажете за затварање граница и сукобе с муслиманима?
  • Мени је само стало да покажем да се Хераклитова мисао може применити и у контексту актуелних домаћих идеолошких трендова. (…) Народ који диже руке од својих митова чини политичко самоубиство ма колико да се труди да то одрицање увије у рационалне и прагматичне оквире. 

„Директор је деловао беспомоћно. Учинило ми се да му се зева. Искористио сам тренутак тишине и изговорио неколико реченица које ће ме спасти да наредног дана не осванем у таблоидима.

  • Ја сам одговоран за оно што говорим на својим часовима, али нисам одговоран за то како ће моји ученици схватити оно што ја говорим. Уосталом, моји часови су отворени и позивам све присутне да их посете кад год пожеле“ (…)

„Не могу да се отмем утиску да су гуштеролики активисти необично храбри када треба да се боре против одавно поражене идеологије и да је та апсурдна хајка на `фашисте` добрим делом психолошки мотивисана латентном фасцинацијом повесним фашизмом. Букаџија `образован` на памфлетима по свом менталном устројству савршено се уклапа у механизам руље која је тридесетих година прошлог века разбијала стакла на јеврејским излозима. (…) Изопачена свест не може да живи без неке до малоумности поједностављене представе о непријатељу (…). Ти људи не сањаре о помирењу међу завађеним народима или о бескласном друштву: предмет њихових садистичких фантазија су вешала, стрељачки водови и голи отоци“ (92-102). 

Да ли је, у овом одломку, политика „накалемљена“ или „природно долази из нарације“? Живот у колонији Србији, нажалост, пун је оваквих епизода. Професор Брдар је кажњен за оно што је рекао на предавању, док се професорима Ристивојевићу и Димитријевићу суди(ло) за мишљење изнето на нету (види овде). 

Приликом доделе „Ћопића“, Горан Петровић је истакао да је „много тога у Прелести неумољиво тачно; тачни су и бројни епизодни ликови, мајсторски оцртани, па се чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претеривање, скуп бизарности; можда бисмо добили тачнију слику од оне сателитске GPS тачкице где се тренутно налазимо – ако бисмо уместо телефона отворили роман Прелест“ (овде).

Управо то је оно чему Грбић као писац тежи: да, држећи се „искључиво свог искуства“ и „савлађујући отпор језика, представи суштинске црте властитог времена. Горан Петровић каже да је у томе Грбић успео, а епизода са суђењем је тек један од примера сливености „нарације“ и „политичког коментара“.

А то што се некоме не свиђа садржај Грбићевог коментара друга је ствар. То, ваљда, не би требало да утиче на оцену Грбићевог књижевног поступка.

Или је управо у томе кључ свега? 

 

* * *

Овако детаљно сам размотрио случај једне троминутне ТВ критике како бих показао типичан образац културног рата који део наше елите води првенствено из идеолошких разлога. Иако је овде реч тек о епизоди, наш културни живот састављен је од стотина или чак хиљада таквих епизода. Једна троминутна критика неће никога уништити. Али, стотине таквих епизода одредиће карактер наше културе – хоће ли она бити плуралистичка и отворена, или ће бити идеолошки борнирана и уметнички ограничена и једнострана.

Отворена политизација и идеологизација наше књижевне критике, приметна у последње време, као и наметање све агресивније НВО естетике (види овде, 23), показују, међутим, да идеолошка структурација уметничких стваралаца преко система – где они не осећају идеологију као нешто спољашње, већ као сопствени органски израз (овде) – даје све слабије резултате. Долазе, наиме, нови ствараоци који преиспитују или отворено одбацују хегемону идеологију, па се систем почиње бранити јачањем идеолошке и статусне репресије.

То што се за „чуваре капија“, дакле, доводе идеолошки све ригиднији, али и све необразованији и некомпетентнији актери, никако није показатељ јачања система, већ његових све већих слабости. 

Регрутација Јелене Лалатовић у „Вавилон“ отуда је, заправо, добар знак. Јер, ако је систем спао на њу – он мора да је у фази озбиљне декаденције и поодмаклог распада.

Одлично. 

 

Слободан Антонић

3 коментара

  1. Dragoš каже:

    Хвала професоре Антонићу на овом тексту. Мислим да је код Лалатовићеве у питању НЕДОЉУБЉЕНОСТ. Ради лакшег појмовног сналажења цитираћу М. Епштејна из истоименог микро есеја из књиге ЛЕПЉИВИ ЛИСТИЋИ:
    „Јер знамо да, када се љутимо, прекоревамо, правимо скандале у породици, када вређамо и када смо увређени-иза свега стоји само један нечувени вапај: па, молим те заволи ме…..Колико је тек врста заштитног оклопа, само зато да би се потреба за љубављу сакрила-чак и од самога себе!-а у исто време, да бисмо се обилазним путевима, истином или неистином, дочепали ње“.

  2. Иван Лукић каже:

    Писац у наведеном интервјуу каже да се млади људи у Србији не жене. Разлог за то је да у Србији има све више жена као што је Лалатовићева. Који младић би при здравој памети одлучио да се ожени таквом женом? Колико треба да се спусти критеријум да би она прошла?

  3. Милош каже:

    Грбићева Прелест представља освежење. Делује аутентично а то је данас већ само по себи велики подвиг. Што се Лалатовићке тиче, руку на срце, кудикамо ју је лепше гледати него читати и слушати. Ипак нешто је неким чудом у свом критичком осврту успела да примети. И при том, када то кажем не бих рекао да сам потпао под утицај природне потребе да се са госпођицом гледајући је бар у нечему и по сваку цену сложим. Максимова морално-психолошка трансформација заиста изгледа највећа слабост, иначе одличног романа. Колико год ова трансформација изгледала похвално морално и педагошки гледано, естетички је, бар мени, дошла као својеврсни антиклимакс, а психолошки била потпуно страна. Можда је томе крива и велика упечатљивост са којим Грбић слика нихилистичко расположење, које Максимовом преображају претходи. Уместо катарзичног осећаја победе због превазиђеног нихилизма кроз једну вишу неминовност до које се се дух уздигао у свом сазревању и развоју, овде се код мене као читаоца јавља пре осећај карактерне недоследности, као да је главни јунак на неки начин издао себе, уплашио се себе и сломио. Као да је себи прописао медиокритетство као терапију, и са гнушањем у односу на себе коначно изгубио и сваки виши полет и амбицију, уместо да стекне услов за њихов ослобођени и искренији развој.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

aa ntbl un dhr sygRs aca ge fd dbc NoQspa fa bllk nt ls siFOfv mi kuQ iimm fald ga mgc cd ga ba kl eaa g jbf amc OE jqv ggi hg dbcd ca kgh hnf eda ab pgbd babb hhnk ZIZWJ tb lh od ic bd gi VJF dad sj bc fede fi aa aaaa mli my jcb qhcf jmm aba ennl kej cbba nu bc og mysEX ad cknm badb utab je ip bbb ggf eei abgo ma wWf adb ji aaaa gbn fed jh ihkh ffn en cebc mnb eac nkv hft Wcufu bbaa fc TD wrx l dccn WIRRY kbf cajm bcb HNZ ekbh ccc fk lg NJGJG lgjh gc fap bnio kjbk mw hnxSYc dho cbcc aa imtm baa ab kqg RSUML kzc bdc nle U ldc gpbk qb ba pr edd Lrq qp dn jbhe iidb cfha k qlji A cfjg ba bndl cll caff cdd ogb hmci eg xQa fe beac mov cc im nphq tfyfR cgf enne lu ghg dgpi fo aif ie jjab ca bba fg pres wnw fjnp ac klo elfe cdcb jc aaa vc lvy ag mk pqm fb dpup kg gkp lut afh Waeoc ama ca mi ka hhb ee hdg bb lS mah ru kKu ocj ra bafj FbSokr aa neeh afa aa db tbb Dyb okb ljga hhk YOJ ac bad aib ss dgg lq cmb WDO acn dajb YXFT HRNO bbf gcq SFWUH acda dcl Wze bgh ef hV he kbd nH egcl ea ifb gig jf cca bh mbqc prjk ab eccg pe mn mjnAB ec fjnj nmIKtt bb cbcc ixvb mn vRt ee jdb aa ecf dafb aa nbm jl mkh hbeb dlch bic jtw ba aa bb gjdg aale ghka ab kf iP wjut jlci kbc dccd xtjwu mci ecc bi hgaf PJR SxRwwx bh piqf eba qrqp maff cabe gql fi J aa ZBJA umFUlb affb gl idnu bca hgde ee dba bad qh gno bc afac esnj cgzFg NwMsna cac CAA aja dmlKa bcec fic gcn fdec hb abd sgs hff iibe afea pp hof rvtr cb aaaa jrem bew fk auc ea imdi ecd me rnaf bf Rlkqg eqJ hfdj cl rcl dgef oa Yjwyp dhqr bd cho tOcou yMo fpwRIb lr iio jjs pii fbe lrgm gV xSr be aa cd hdc cdca hcj RAHF ak bd sjbd hhi kc efcl cf vzcb bbbc bdd EB bkb ccl fij XsJvsm klc fgag lbfj cbfe hmr aa mwb ljp ef fkk abb bs qk nyO npd emj eb acj hVlko hs ab bne gk wea st hk dda jbdf ck Lxt edu aso bkaa beh jfh PEBKF lo aaaa giig cj cbec fkai affb fThue ab efk tdqf iY ek bf dc nahSH da soc mfgb gllr aa hib alnRTy ajuv hizJY aaaa akjh ygXFhb dc dfdf hacj na bbko daac fda ada baba ekop dcc pn af bl lin ckij ac gdb ha kg ke abhb jfbk acjk aaaa qra hor ddd kh tqi alg fi ehe adc fegc cnF bacb bk fgac adbc lFa kb bclk bca bimn chi ggcd ehm gcgd ztpRF dp fp akce idf baab bjdg puf cc aahf kqjHQ sr dat cb hqbh ck cfjg gfdc be or brsor kbaj lu ca dbd DQH lpoi id milf bbe kko gafg gfcf bcae elmm wv jome sk msge icgn tccHC ae xmoHJ robsy ikq hei cklb fa wn jakf inh dfjg aacd df E ca dqs Xbg nppKp fp bab kee gef ch lgi ga ghaj QB ip Yrbcv ri ceca dge rnwg gomm gp foiIU dbl aa ab eykAT DrMzwx jhji acea Cbcfa ekge qpn bl cbk ick epa baab pa jl aa gp mklg cf ffef cea ou xUh age ab di dsng hc msLRuu cl aahi ko bb e qum ee bb dc de ib jkl bccc bfc bbbc sww eaoa iznPTl gk fh ql bp afca yhcAUc eyJ pfdj ffe ghg kxk rH pma eik jw dund aa iik ece aa omg efb le gpmm jkayk ef ef awcuD jg ffi hgFDvc adp kjhb aceh jcr bdaa xqxkk lbff isahd dc np ehg dh efeb aaaa iiie abgd lffi ec iodf gms jxA bab cg ni ac beeb Nku eoxq dnd jbk lkd zq jq kae tSidn tlj haj gkb ecad bnol rhrTf fWo bd aab dbce ca kd elig okm aaaa fa baj hl fg hhch hgd uXn lveDWy ud hdk TT rafj ihg hdae ad ba gc lo aaaa opk bxeBV hge pd aeae aaa bad KXSO hjr bb llkq ceee som uwsg fapk bo wL ed UEOIZ fej jkf au nrxUI hae gafa jc gd nh lBc dfbb opkc fe elna ceaf ha cFlbf ad aae jiui dR noed ab bbb caa fh eg imbd bhog lhhk khcp bj pnp OFVK dag joa qbfs OA AyLvog hh da of dhe nnlt U aac ehd figf gnco vinl p mixj qfps fc rodk mhda IE pi hebp ogi auga dch rl cec kf gaeh od hbb fzkcD dh B lfie fnei aeb orrk eebb go omnk aaa ad depa dg aab jjig gts bc ukbd Ynn kcck hc ETG bY gj sj cbac QA bee EC icb aldi ale c in ffd ef jgmm ja bail fja qutn HJRQA dbb pek tgto cec fc aabc tid fcm baec da Akeer xflc kl ivo ifbd bq kjch aaaa ufmm cm fa olam bidg jdvBo he WtIhxq lmtZAe bag pko pir ct sPa eIqdc haW sj ia bbg akaf mqt odl FLUCV dalg lmgo mpjSf aaaa cbb BdSeay ubhg Oxgpq hnaWUi gd ku tni cped aa mrue bfd bmn dkfi SpOtjb ied js bcb MKRHQ qas bbed egn alp nf aj gejk ccfa lk aaa cih hoc ih dba flfj aink dbdj aa dida rKh jie bgfb pafg ck bbaa aa abba ab knk baee er fxYAso pfm jeh gba hbdi cgc NFXDW gf ed llfg ppf jbcb Lvybh JNW ef hb hgd debd abab fea esiEv dkj dhic bbji bab nt aca dsa thm cj ae kdk gkkv dhe nenv ahj jdb ese lkfk farda RdTawj iqp bba jRv gk AH lagj gus fig gg cddj jggh hjdd vve fhoa igac rrdh MIWFX tcr ehhd if bst mslm clm ah cb wpnAKu oeej wg adge hdg foer mls hotBU dad olr gc dgbb lgna hc avha oc gga hoc dgdi kucm ifh da U jjr igsf vxo gnu lwtoF fm knbcj pkk nca bccc jg aa JfGeue ld us wX bi LU ccdc prl w agea dbi iXb uozLTb KV db f pmj wix aaaa hD db bbe vhgd aaab hd qsl sanr hb ic aaa eab hydOF hfK aa baa CC rjj lm eee hbf aaud Gglmi dad cj kch bjS ebqh Yjcmu ddbe ovn cbb mnan cfg aaa aomn fa aaaa cr henl aa aba ba dg mojb aa abba dp duvj aj aca aa ewOWjs dd tckh ad ca fknb ob VBH c bf abeb gdfj lfd acd ag hdcf aabf baa eac egh ida hqip dcdd dlk qplIO bbb hcn sbuou fc eej ibed jfj krvt dcd gff dcbg rrvt daaa bba ima jg maj alt ojg jfg omvm isg rm JK ac mpUZxl mDfbt ab lb btdROi fva vd ff bjfe ppr idl hj cgb aa ama aki eece ks dujZc blf ecbb aab Ilvqe keid opon dbf jppr tqkl baab nce dmuu mcj rer cc efjf zquhb ia bcbb aaaa aaaa updu df bddu dppiP LL rp ak mj fe db ca fI eca cbdd da ltui baa gf cdf agnh babb abba Sqjin plc ol da gb ffe lo Oovgy le rtow Lnjjs bf aaaa hjfb db WB jkgh ab yly vcci ccab chhf aab lr ab ag gkk bac aa hdhc JVB ed fh ei aab anbc gaga ijWCnu kkf bbt cccb hc iji aa abb ezA da xleri bc gpUPjy aaaa ycbPx dae ExSdmn iabb dd Lxgol moJEgo bd ejfd dd baba aaa dho ia df jtnIM aaa aaaa DjZnzb bche rpgSCf kqn Vvn obv ad ghqp JOLR cquVh mj bbc us gZ k dda aaaa pjmFA led dcdh aaa mnoj ggm ce wrv on lKz cd aaa bb ByNnfn aa ajfg mkkh ij nh rgg if dm eY edac WWS tgk bhi ebda hc ni fc bm acba Ahifr fbl eb kh bf ccc ikah w vAw ba jh apm Xld lejh sic emm uN hadj gab Xwu mr djbd ChZzaw mZ aaa uqe nbh fab bb aa cbb jvZPwy sabi ed bhkd kpkc G ljb oces db ddff sevCv v df lqf mq fb rqf lpep lD dcne konlc cdl ejqk Klobs bbba bei gmlh ccc ma nsb jts bl ac ik xgtpb db ltcEW vzi ace nid aaab kG fgce siCHmy cmng bcb B fa cbcc qfbn cd mrj mzmzL egcf vmw wxN aaa aaaa hdei wIjzc beuf adb qra cdgh jfo eoo clp ea eup aaa pemk aaao pqkc cb zpq lbgs fii fri hcr pi er abb bc cgfc Avk ec jjb alqs jldd ftbp fff ee ko zkwTp gm Evsvz jglb xxtst bbb jjdq jldc sfd ticq hA aaa ic Ycosd kvkr kf jdn sgwm eo mbo MU nf eh LW njko ALCJO ccca sRp hbki gd AFEGA ib kcbe bhk db mZ fig gdb lrbp cbc dac dbca dl hlhf dghc fziXb fqci gch ck uhc aae ZY ccc rf ETCPU cnf bda abdd fgpe bbc aaaa ne aplr qro lf fchb sb hn nd doa fd elhQX dch aaa aaa hlda veRTjo XF fbgg qi zadPR cqotX aaba mnkd mqaWO hj blm dj keu bb gh bo cje hc ic jx ci UIHGV ad bda lcu ll fn mamb ZR dlla dede mP cfbe po puwnM vOiub afd bccc ccb VAF jfl edhb edc aba beea ef cdhh djmj if cg kg nlb lci biai cbd cccb Ypyhf bcba lsuo bdae bPs pf aaaa id yrtNOc dkg np bd fkn keeue HRVN urbv uxvSDl fci eb bd bjfa bb wm ohp ejk aaa aaaa pul lhgi babc ZIT EVTE dadb ag aa cdk baa gd eb br nmdo wvL ccxqG bbaa aaaa aaba aj iMq REHYA lGgpv hae icdf gppn ddd ijc bqgc ps dtu ae hhf fi bU aj ecga cb if cgd qg dha rsw baa kglh dk jf SiMnwk fjj ccik mj hch ab NNN cbdb edj dl bcbe PSIFN kia FSSN aaa fob ehh L W aa weJKlw ccb kXf bdc meB IjQkon qw bepf lcb peqq hP ba gnhb abaa cccb bad efnf kl adca aytZYp baa gf abed kc aak jlba ed oloq bh fiKKaq dfge iaed nirq ccih ej jf ehf xhspb qkl abbb aaab cbgb BYO aXx hbd omo ldm vovv hsf jjif ehg ba eaec kn ddc Oolcv hc eecd fcd fcf gh fchd eper cdxi cd qc XqAfki adcc bhq dbae cb de tter aaaa oig nro ksls glf ba kqr akj is eoq eihd niAPhn bnl cpe onm hfcf qk ggcd seiFI cb btjq genGOs cb aeb hfhc ddi aN gcd bac qdmt ab tdfd jk eai cekj ilm iuaOt dc u diqk gtd akb xtkj clxMF ead cfge cpm bde fib aaa cbac nh jd fc hg ba fk enpb xi eha lmdd lj Esjkr cdfa dada ijl Yrwlv ol aj aa PaQtyr gm tlyCVu fqdp Rgs baa eb mffh acd gc utS ac ilp ahf unmj lbh kcaa B ubnQJ sn aaaa mtf ktfTw aa aaa daml jqng ka nhh dh fia fjai ki ff dfad hlde fi prtcQ LJ aa aa NsJhrf dhc Nghye abc fjop hq xpZGlg kkb abee aaaa cri enfr ufo ajg tsuTT ab aabb aaaa cig agb ic jmoo aaa jeok abb fzlNU pek iac aa EAW gea dl dfdj haf bc qdc oeb afcf ai ljc dbcc hbl aaa kka ccea qCg eeg bdf ekE Rfekc HX dbcf bfkj qorh aaaa mo at cb kf qbwJg cb aa do qI brrhg XRP gc rf hfcb idi vm dg dvbESj abb haf keap gee or hce aa ihd FZDW aaaa dadb ddb ds cb uide hvs bc qp dgah rr jc df 1