Желидраг Никчевић
ПРОЦВАТ ЗАПАДНИХ ВРИЈЕДНОСТИ
Желидраг Никчевић
Сјећате се оне мрачне шале из совјетских времена: „После дуге и тешке болести, у тој и тој години, друг тај и тај – ступио је на дужност…“
И сви су се продемократски церекали на рачун несмјењиве кремаљске геронтократије… Страшно, страшно: Леонид Брежњев је преминуо у седамдесет шестој, Константин Черњенко у седамдесет петој, а Јуриј Андропов у седамдесетој години.
А сад мало о Америци, на коју обавезно треба да се угледамо, јер је тамо власт смјењива, и вјечно младолика.
Ево, прије неки дан стиже вијест да је ова љепотица, демократска сенаторка Дајана Фајнштајн, преминула у 90. години. Она је до последњих дана у Сенату енергично гласала за пумпање Украјине новцем и оружјем. Истина, било је мањих инцидената: понекад су јој специјални службеници показивали које дугме да притисне, јер није била сасвим присебна. Иначе, прије само двије године луцидна Дајана је одлучно подржала Бајденову кандидатуру за предсједника. Он је за њу вјероватно био само дјечачић.
Тужно машући кочији која Дајану води у вјечност, било би лијепо да бацимо поглед и на осталу смјењиву момчадију.
Ево сенатора Чарлса Ернеста (Чака) Граслија – неколико мјесеци млађег од Фајнштајнове, рођеног 1933. – који је донедавно био предсједник Сенатског финансијског комитета, пошто је први пут „изабран“ у Сенат 1981. године.
Ту је и Берни Сандерс, са 83 године, званично независни сенатор са најдужим стажом.
Па Мич Меконел (81), који у Сенату сједи од 1985. године – то вам је онај који се „заледи“ на подијуму, не схвата гдје се налази и не може да изговори ни једну једину ријеч.
Па сенатор Бен Кардин – још зелен, само 79 година – од 1987. је у Представничком дому, а потом и у Сенату. И уопште му се не жури да напусти свој положај.
А 78-годишњи Ангус Кинг у Сенату је тек десет година и самим тим је пред њим читава будућност.
Можемо навести још двадесетак таквих цвећки у Сенату и Конгресу. Али зашто? Сви знамо да тамо влада просто фантастична демократија.
P.S. Било би баш занимљиво кад оне досадне службе протокола уопште не би интервенисале, кад би вашингтонском Дементију дозволили да иде куда је замислио. Чисто да видимо докле би стигао.
