Баждарење полиграфа

За банкаре – обавезне “фантомке” !

Radoje i jastreb

Удружени синдикати Организованог криминала и Обичних криминалаца, ових ће се дана обратити Уставном суду (јер он испуњава жеље чешће од Деда Мраза) са захтевом да нареди коме-већ-треба да сви банкари, током радног времена, на радном месту – у канцеларији или за шалтером, па и у ходницима, обавезно носе ”фантомке” на глави!

Зашто? Зато што су српски банкари, односно банке у Србији, у осам месеци ове године, од власника ”платних картица” наплатили провизију у износу од милијарду динара (једна милијарда динара = 8,33 милиона евра!).

Осим што се криминалци осећају дискримисаним у односу на банкаре, јер они, док краду, морају да носе ”фантомке” на глави, они испољавају и професионалну забринутост за безбедност истих банкара – јер им се може догодити да их клијенти препознају на улици у почну да туку, а то би се избегло ако би банкари за шалтером имали ”фантомку” на глави која би сачувала њихов идентитет.

Ако, пак, банкаре почну да бију сви који их стигну, то опасно прети да уруши институцију банке, јер више нико неће пожелети да буде банкар, а ако нико неће да буде банкар – онда неће бити ни банака, а онда нема шта ни да се пљачка…

Дакле, ако се банкама остави могућност да и даље овако пљачкају грађане, имаће шта да пљачкају и легитимни пљачкаши…

Све то на страну, али: за осам месеци од власника платних картица, банке у Србији узеле су од грађана једну милијарду динара провизије!

У Народној банци Србије коначно (!) су схватили (или назор признали?) да су банкарске провизије за коришћење платних картица у Србији чак десет пута веће него у ЕУ. Или су схватили да би ту провизију могли да поделе са банкарима. Никако не треба веровати да су се сажалили на грађане и да ће њима вратити новац…

А, за једну милијарду динара, шта може да се купи у Србији?

Новинари ”Времена” својевремено су израчунали да је толико коштала изградња ”Авалског торња”; за те паре може се купити и 24.000 персоналних рачунара; 3.000 стеоних јуница ”холнштајн” расе; 800 хектара винограда од ”нуле” до рода; 110 метара моста преко Аде; ремонт пет МИГ-ова и једног АН-26; 30 милиона ћевапа; 6,5 милиона пљескавица; милион гајби пива…

Крајње популистички – за те паре може се добити 33,33 милиона векни хлеба. Колико народних кухиња може да живи за те паре?

А, све је почело ”европејски” и ”светски”: не будите, ни ви Срби, ”сељаци”, шта ће, вама, кеш, картица је права ствар! А, да смо задржали ”кеш” у џепу, у џепу би нам остала и једна милијарда динара.

Авај, све је то узалуд, ако се не зна – шта са том милијардом динара.

Сећате ли се да је, 2010.године, Србију посетио Мохамед Јунус, добитник Нобелове награде за мир? То је економиста који је пре четири деценије у Бангладешу основао ”банку за сиромашне” (”Грамин банка”) у којој су клијентима позајмице и кредити одобравани без жираната и хипотеке.

– Ако имате идеју, ми можемо да вам дамо позајмицу. Ваше је да радите и да нам новац вратите. Ако сте успешни, даћемо вам још новца, а ви нам га вратите. – појаснио је тадашњем српском естаблишменту Јунус. – Микрокредитирање није погођено економском кризом, зато што ми радимо са људима, близу основног нивоа економије, па зато и нисмо погођени кризом.

Ако се тога сећате, онда се сећате и да је Божидар Ђелић, тадашњи вицепремијер Владе Србије, обећао да ће ”Грамин банка” , као прва банка за сиромашне у Србији, почети са радом крајем 2011.године.

А, ако се сетите свега што нам је обећано, признаћете да све полиграфе овог света треба уништити, а не баждарити на танку жицу истине.

Шта нам је чинити са том милијардом динара на сваких осам месеци, коју нам банкари узимају?

Вратити се на ”кеш” – није довољно, јер појединачно готово да ништа нећемо осетити, Колективна свест? Она је у равни гласања на изборима: сваки глас једнако вреди, академик или подводач, свеједно. Али, ко год је власник платне картице, популарне ”пластике”, довољно је описмењен и свестан да зна шта са њом да ради.

Исто тако требао би да буде и довољно кадар да зна шта да ради без картице, а са ”кешом”.

Постоји ли неко, у земљи Србији, да се кандидује за Нобелову награду за мир, неко попут Мохамеда Јунуса?

За сиромашне?!

Има за кога!

Радоје Андрић
?>