Владимир Кецмановић

ПРОЈЕКЦИЈА ЗАРОБЉЕНОГ УМА

Придружени члан оркестра Теофила Панћича по имену Саша Илић у прошлом броју НИН-а објавио је текст у ком је преписао диригентове оптужбе, пре око пола године изнесене на мој рачун. Иновација коју пета Панчићева оморика уноси јесте захтев за моју смену са места Главног и одговорног уредника Културноуметничког програма РТС-а. Е – то већ звучи опасно, па ми нема друге него да одговорим.

  1. Одлуком менаџмента РТС-а емисије које се емитују на Другом програму не производе се док траје пандемија короне, па, ако неко налази да одлука није на месту, на ту адресу може да се обрати. А што се тиче претпоставке да ћу корону искористити како бих угушио неке емисије – она говори о томе какве се идеје двојици Нинових жданова мотају по глави и како би изгледала редакција за културу РТС-а да је воде они, а не, на пример, њима идеолошки блиска, али толерантна одговорна уредница Оливера Милошевић.
  2. У Културноуметничком програму РТС-а нема цензуре, што је тајном (у смислу да евентуалну интелигенцију таји као змија ноге) интелектуалцу Саши Илићу добро познато пошто га је за мог мандата новинарка редакције за културу интервјуисала за главни дневник, пошто му је књига приказана, и пошто је у емисије тог програма позиван, а одбијао је да учествује, док би, да сам цензор, као што нисам, то му је, верујем, јасно, управо он био на врху црне листе.
  3. Истина је, редакција за културу се бави пропагандом културних садржаја, као што је чинила и до мога доласка, а једина промена коју сам од људи из те редакције тражио била је да целину културних дешавања приказују поштено, не игноришућии оно што им није по вољи за рачун онога што им се допада.
  4. Никаква хајка ни против кога се у емисијама из културе од мог доласка није водила, нити ће се док сам главни уредник водити.

Неке од наведених чињеница су, као што рекох, тајном интелектуалцу познате, али се прави луд, неке можда не зна, а неке, нажалост, не може да схвати. Како год, његов бес, јасно је, изазива то што сам у науму да културна дешавања буду приказана поштено, делимично успео, па садржаји који њему и његовом диригенту нису по вољи, заузимају више места него за време претходног глодура. Међутим, мораћу да га разочарам – још увек није постигнута равнотежа, па ће садржаји који се не уклапају у неоколонијални „бхсцг“ концепт морати да заузму више места, што нипошто не значи да ће његова аутоколонијалистичка екипа бити скрајнута – љуљаћемо их у мери у којој су се намножили. Ако неки од њих, незадовољни што им узурпирање редакције за културу више није омогућено, а уплашени да се суоче са супротним мишљењем, одлуче да, као Илић и друштванце из Ниновог жирија, емисије које производи ова редакција бојкотују – кул. Само није поштено да измишљају како се против њих води хајка и како су цензурисани.

Оно што, међутим, Ниновог нискотиражног лауреата посебно иритира, јесте чињеница да редакција за културу прати бојкот награде коју је, имајући у виду нове критеријуме тог признања, заслужено добио. Као доказ да ту није у питању никакав волунтаризам, лауреату који тражи моју смену упућујем изазов – нека за ту оригиналну идеју сакупи бојкоташима НИН-а еквивалентан број релевантних потписника и у Културном дневнику ће његова листа добити једнак третман као листа бојкоташа.

Истина, ја ћу им у Културном дневнику у ту том случају одговорити, као што су и они на истом месту могли да одговоре бојкоташима, али су понуду одбили. Специјал Културног дневника, ипак, на обострану жалост нећемо моћи да добијемо, пошто су историјат НИН-а и НИН-ове награде, чак и посматрано из данашње, тужне перспективе, значајнији од моје маленкости.

Од главног и одговорног уредника толико.

Као писац сам Илићу већ давно рекао шта сам имао, па ћу се поштедети бављења делом његовог текста у ком је преписивао самог себе, по ко зна који пут понављајући речником комитетлије из седамдесетих година прошлог века формулисане опаске. Тако ћу, за крај, да се осврнем на једини детаљ који од тог дискурса одудара.

Илић ме, наиме, ословљава са Кецмановић Јуниор. А мени нема друге него да га још једном подсетим како није лепо што злоупотребљава чињеницу да је познато ко је мени, а није ко је њему отац.

Владимир Кецмановић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.