Мирослав Лазански

Витезови Џедаја хтели у Београд

Зашто је Слободан Милошевић пристао на споразум у Куманову? Да ли су Ахтисари и Черномирдин заиста запретили Милошевићу да ће, уколико не пристане на услове које диктира НАТО, „Београд и Србија бити бомбардовањем поравнати као сто”? Је ли НАТО у лето 1999. уопште имао капацитете за копнену инвазију на Србију?

Сваког јутра, почев од 23. марта 1999, тачно у 8.30, у специјалном бункеру испод зграде Министарства одбране у центру Лондона, окупљали су се најважнији британски министри, функционери Министарства одбране, официри обавештајне службе и дипломате да би расправљали о бомбардовању Југославије. Бункер, обновљен 1979. године по наређењу Маргарет Тачер, представља хереметички затворену мрежу ходника која почиње са двоја црвено обојена челична врата и две компјутеризоване пријавнице. То је британски Центар за руковођење кризама. Овде је Алистер Кембел свакодневно седео за столом од јасеновог дрвета, столом за 18 особа. Из тог бункера Тони Блер и Алистер Кембел имали су сталну везу са британским заједничким генералштабом у Нортвуду, командом Краљевског ваздухопловства у Викаму, командом копнене војске у Вилтону и кризним центром НАТО-а у Монсу. У Монсу је стално заседао специјални тим назван „Витезови Џедаја”, који је планирао копнену операцију освајања целе Србије и улазак НАТО трупа у Београд.

Наиме, када је постало јасно да бомбардовање војних циљева не доноси резултат, НАТО је покренуо нову фазу рата против Југославије – намерно бомбардовање цивилних циљева. Но, како ни то није аутоматски довело до попуштања Београда, на списку опција био је и план копнене инвазије Србије под шифром „Браво-минус”. План у којем би око 175.000 НАТО војника кренуло у копнено освајање СР Југославије, односно Србије. Најдаље у том планирању копненог рата отишли су управо Британци, где је Тони Блер стално вршио притисак на Белу кућу да се то и прихвати. У операцији је требало да учествује више од 50.000 британских војника и око 100 тенкова, заправо цела британска копнена војска. Но, Пентагон је био против копнене инвазије, против су били министар одбране Коен и начелник Здруженог генералштаба генерал Шелтон.

Председник Клинтон је првог дана агресије на Југославију, 24. марта 1999, обраћајући се нацији преко телевизије изјавио да „не намерава да пошаље америчке војнике у рат на Косову”. Но, врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк већ после неколико недеља рата почео је да заговара копнени јуриш на Србију, Тони Блер га је свесрдно подржавао, а Кембел медијски све то припремао. Ипак, Пентагон се прибојавао великих губитака у копненом судару са војском Југославије на Косову. Процене у главном штабу НАТО-а у Монсу говориле су о неких 1.500 до 2.000 погинулих НАТО војника дневно. Пентагон је имао податке да је на Косову око 80.000 војника југословенске Треће армије, са 350 тенкова, да су све противоклопне ракете „фагот” тамо, да су сви пролази ка Косову минирани.

У Монсу су „Витезови Џедаја” предложили пет опција плана „Браво-минус”. Прва је био хеликоптерско-падобрански десант неколико хиљада НАТО војника у центар Косова да би се расекле југословенске трупе и раздвојиле по дубини територије. Друга опција био је улазак НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на исток Косова. Треће решење био је пролаз кроз Качаничку клисуру, али и у Монсу су знали да је то немогуће, јер је тај правац био тотално миниран. Четврта варијанта био је прелазак преко високих планина из правца Албаније, али за то је претходно требало изградити путеве. Пета опција била је комбинација претходне четири, плус копнени јуриш из Мађарске. И све то уз интензивно бомбардовање Србије. „Витезови Џедаја” рачунали су да у Београд уђу после 90 дана копненог рата.

Савезници у НАТО-у били су скептични, проблем је била концентрација тако великих војних ефектива, дивизији НАТО-а треба најмање четири месеца за претходно распоређивање. Америчким снагама уочи „Пустињске олује” 1991. године требало је пуних пет месеци претходног распоређивања у Саудијској Арабији за рат против Ирака. И то у условима неометаног доласка у Саудијску Арабију, на терену без блата и снега. А на Балкану тих пет месеци значило је улазак рата у јесен, па и зиму, са свим временским непогодама које то носи.

Британци су зато појачали обавештајни рад, Американци су почели да граде путеве ка северној граници Албаније, Черномирдин је изблефирао Милошевића да копнена инвазија само што није почела и да Русија ту не може ништа да учини. Бомбардовање је почело да уништава саме темеље српске привреде, бомбардовање се настављало некажњено, претња инвазијом, колико год то био блеф, и губитак подршке Русије, све је то навело Милошевића да пристане на Кумановски споразум.

Односно, иако НАТО у јуну 1991. није имао готове снаге за копнену инвазију на Србију, могао је да интензивира бомбардовање, јер САД напросто нису могле да дозволе да изгубе тај рат. Могли су да нам поруше све београдске мостове, иако се Париз томе противио. Коме би због тога Амери одговарали? Никоме. Могли су да нам сруше све термоелектране, све пруге и путеве. Чиме смо могли то да спречимо? Ничим. Када на својој територији имате какву-такву индустрију, путну и железничку инфраструктуру, електроенергетски систем, онда сте јако осетљиви на нападе из ваздуха. Имате само две алтернативе: да поседујете ПВО систем који спречава нападе из ваздуха, или да сте спремни да „једете корење” до коначне победе. Прво нисмо имали, а друго нисмо хтели…

politika.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.