Слободан Антонић
Видовдан у Београду
Слободан Антонић
Уочи предстојећег Видовданског протеста политичка атмосфера у Србији другачија је неголи уочи 15. марта. И даље постоји заоштреност између две непријатељске стране – студентско-грађанског покрета и власти – али та заоштреност је више медијска и реторичка, него друштвена.
И добро је што је тако. Јер, од јануара до марта, грозничава подељеност на „нас“ и „њих“ била је ушла дубоко у друштво. То се нарочито видело на друштвеним мрежама, где је свако ко није у хору запевао „Алилуја студенти!“ окарактерисан као „продана душа“ и „режимлија“.
Већ сам писао да је етикета „обојена револуција“ залепљена на ове протесте одвећ олако и без довољно доказа. Али с друге стране, управо опозиционо инсистирање на изразитој поларизацији политичке позорнице – где се супарник третира као политички непријатељ – једна је од одредница које теорија обојених револуција истиче као важну карактеристику (овде 146).
У обојеним револуцијама, наиме, „интензитет политичке нетрпељивости одавно је превазишао облике демократске политичке борбе“. „Грађани који подржавају обојене револуције наступају с месијанском убеђеношћу у исправност својих уверења, показујући апсолутно одсуство било какве толеранције или спремности да се саслуша, а камоли покуша схватити, став супротне стране“ (овде 63).
Свако другачије мишљење, чак и оно неутрално, третира се као служење режиму. „Ово се нарочито ефикасно примењује против јавних личности (…). Уколико се такви појединци одлуче да изразе неслагање са било којим видом деловања опозиционих грађанских и политичких структура — па макар то било и неслагање с кршењем закона или применом насилних метода — такви појединци постају мета масовне и организоване дифамације, с циљем да се `именују и посраме`“ (овде 104-105).
Осим тога, „у масовну свест се уводе и у њој учвршћују једноставни и живописни стереотипи, који одговарају формули непоколебљиве истине: `непријатељи против наших`. (…) Тиме се убрзава идентификација обичних људи с `нашима`. Бити `наш` постаје модерно и престижно“ (овде 207).
У Србији, у зиму 2024/2025, управо смо имали посла с таквом друштвеном атмосфером. На једној страни били су студенти, који су се описивали најлепшим речима:
„Нама наша деца сада држе час. Студенти су најкреативнији део сваког народа, то је будућност народа“ (Бранко Ковачевић).
„Студенти су наша деца. Знамо их. Ми смо их подигли. И ни слутили нисмо да смо у стању да нешто тако добро направимо“ (Дејан Илић).
„Нема `али` када студенти донесу одлуку о изборима. Или си уз њих, или си СНС. Нема ту велике дилеме. (…) То су наша деца, и у кога ћемо да имамо поверења ако не у њих?“ (Ненад Кулачин).
„Данас су у Србији најближи и Христу и Богу студенти, јер пропагирају Христове“ (Братислав Марковић).
„Студенти су одједном учинили да сви ми плачемо од среће, да осећамо. Почело је грљење, давно заборављена активност“ (Горан Марковић).
„Изникла је нова патриотска снага – млади Ратници светлости, чувари истине у времену обмане. (…) Знају да је истина пут, да је циљ много већи од страха, и да су младост и светлост непобедива војска и снага која мења свет. (…) Пркосили су киши, снегу и ветровима, и остављали за собом само своју светлост и трагове љубави, на тешком путу до правде и за боље сутра. (…) Зато што се боре за свете вредности, уз храбре младе лучоноше земље ове, стали су њихови очеви, мајке, учитељи и многи други часни и праведни људи. (…) Они ће заједно отерати таму и саградити мост до слободе и до истине – светлије и нове“ (Зорица Петровић).
Наспрам њих стајао је режим, с његовим подржаваоцима који се описују најцрњим изразима:
„Прекопута нас су гангстери, ратни злочинци, хушкачи и профитери, плаћене, масовне и серијске убице, пропагандисти, силеџије, локалне кабадахије, силоватељи, свештеници у служби ђавола, среброљубни интелектуалци и идеолози овог зла, шљам заграбуљан испред драгстора, локалних бирцуза и стадионских трибина, свакојаке вуцибатине и сецикесе са ћошкова и још многа човеколика створења која дају последњи напор у одбрани господара“ (Никола Крстић).
„Наспрам студената и побуњених житеља Србије стају злочинци из деведесетих“ (Дејан Илић), „олоши који нам уништавају животе 13 година“ (Јелена Диковић).
„У Србији се о томе ради. О мегдану између демократа и антидемократа. На једној страни студенти, на супротној ћацији. На једној страни грађани, на супротној простаци. На једној страни учени, на супротној полуписмени. И ово сам их частио. Већином су елементарно неписмени“ (Милан Ст. Протић).
„Власт је у рукама криминалаца, ратних и поратних злочинаца, корумпираних разбојника, друштвеног талога, (…) разбојничког режима (…), злочиначке банде која је узурпирала власт“, „ова људска фела једноставно не зна за границе у злочињењу“ (Томислав Марковић).
„СНС је окупио највећи број ратних злочинаца, убица, дилера, уцењивача, ратних профитера, тајкуна, технократа и културних делатника“ (Саша Илић).
„Вучићи, Дачићи, Вулини и остали очито воле држати људе у логорским условима (…), организована криминална шовинистичка банда која је окупирала државу у маниру сваког фашистичког окупатора“ (Динко Грухоњић).
Између овако оцртаних непријатељских страна, није могло да буде ичега што би било нешто треће. „У данашњој Србији немогућно је бити политички неутралан. Политички незаинтересован. Аполитичан. Јер, такви су, уствари, прећутни сарадници власти. … Или си против власти или си за власт. Средине нема“ (Милан Ст. Протић).
Само на медијској маргини могли смо да нађемо критичаре такве поларизације, који су с правом упозоравали: „Реч је о употреби пропагандне конструкције у облику манихејског дискурса, који почива на централној опозицији између добра и зла. Добро и зло су у њему схваћени у апсолутном смислу. (…) Таква слика света не дозвољава било какву рационалну расправу политичким аргументима, а историјски контекст се сасвим напушта (Давид Новаковић).
У таквим околностима, препуним острашћености и потпуне искључивости, свака рационална анализа наших прилика нападана је као „сарадња с режимом“. Чак и обично трезвени коментатори писали су, крајем јануара:
„Оно што чуди јесу иступи професора са деснице Слободана Антонића (…). Они који су први толико писали о демонтажи образовања и удару на интерес већине у Србији, који се спроводи злонамерним захватима у просвети, нашли су се бунтом затечени и потпуно дезоријентисани“.
Међутим, као што се то данас лепо види, дезоријентисани су били они који су рад на изградњи јавне рационалности заменили учешћем у култу и скакутањем око тотема – не они који су настојали да задрже трезвеност и да апелују на разборита решења.
Али, срећом, то време је сада иза нас. Страсти су се једним делом смириле и ваљда ћемо сада моћи да мало више користимо разум. Као уочи 15. марта, и уочи 28. јуна морамо да инсистирамо на другачијим изборима. Не било каквим, већ на директним изборима на име кандидата (не на име странке или партијског вође).
Већ сам о томе писао, па се нећу понављати, само ћу још рећи ово. Чак и да се ванредни избори убрзо распишу и студентско-грађанска опозиција победи на њима, ново вино ће се улити у старе мешине и све оно што нам смета у политици остаће исто.
Систем је направљен да буде коруптиван и ауторитаран – на то сам исто указивао и 2012. године – и нама није потребна само промена људи и владајуће странке, већ и ресетовање политичког система кроз брзу и корениту изборну реформу.
Уочи 15. марта више аналитичара наших прилика саветовало је студентски покрет да започне преговоре с властима о реформи целокупног изборног система – која би једино могла да доведе до истински демократских, слободних и поштених, избора. Имајући у виду снагу тадашњих протеста, власт би вероватно то прихватила и студенти би могли да прогласе победу.
Ова прилика је, док су студентско-грађански протести били на врхунцу, нажалост пропуштена. Сада пак када су они на силазној путањи, шансе да власт прихвати захтев за демократизацију избора су много мање. Али, на том захтеву се мора инсистирати, јер је то први и нужни корак ка оздрављењу нашег политичког живота.
Све то, наравно, важи под претпоставком да се жели мирно и демократско разрешење ове кризе. Но, нико није слеп па да не види да на обе стране постоје јаке фракције које заговарају насилна решења. Међутим, протекли догађаји су недвосмислено показали да огромна већина нашег света не жели никакве револуције, никакве опште блокаде и генералне штрајкове, никакве оружане преврате. И то је веома добро.
Наравно да у историји, врло често, агресивна мањина уме да наметне своју вољу и своје интересе тихој али инертној већини. Разуме се да то никада није било добро ни за ту већину, нити за целокупно друштво, и то неће и не може бити добро ни сада.
Тако смо и уочи овог Видовдана опет на једној до важнијих раскрсница. Не између власти и опозиције, већ између мирног и насилног решења, између демократије и ауторитаризма – у овој или оној форми, али ипак ауторитаризма. Па да видимо којим путем ћемо даље кренути.
