Милан Ружић

Употреба Басаре

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Ко је заправо Светислав Басара? Басара је наш највреднији сакупљач псовки. Књижевност?

Мој текст из „Печата“ о штетности његовог (не)дела по српску културу, прочитао је и Басара, како и сам признаде – два пута, па је одлучио да на исти одговори нечим што је насловио „Na qwrz & preko qwrza“. Ако је судити по његовим интервјуима, али и по колумнама, Басара, што би рекао наш народ, не вади ову четворословну латиничну досетку из уста. Искрено, пријатно сам изненађен чињеницом да је текст прочитао два пута и разумео, јер нисам очекивао да ће ишта схватити пре трећег читања с обзиром на то да у мом тексту нема псовки, па је ваљда много времена потрошио листајући речник који је позајмио од некога, и наравно, није га вратио. Читајући његов текст, схватио сам да он ни сам не зна шта мисли док не напише.

Ког је порекла овај предани сакупљач псовки? Након врло кратког истраживања, указано ми је на постојање основаних индиција да би Басара могао бити дете Медлин Олбрајт остављено на неком рингишпилу у Ужицу. Кажу да је након ко зна колико кругова то дете са рингишпила треснуло, срећом на главу. Пад на главу би за друге био трагедија, али за њега је срећа, па је тако остало и данас. Са траве га је, кажу, покупио један фини човек кога можете срести на ужичкој пијаци.

Елем, мени се чини да је он још увек на том рингишпилу, јер нико коме се не врти у глави не би могао бити толико неснађен у својим текстовима као Басара који и пише баш онако преко qwrz-а.

Како је вредност псовки скочила, овај сакупљач се већ сад намеће и као врло озбиљан кандидат за каријатиду која би стајала поред Јелене Карлеуше и држала ово друштво. Њих двоје се указују као морални капитал Србије. Међутим, како су за стубове увек бирани чврсти материјали, Свети званом Бас су рекли да је довољно да потури главу како не би трошио нејаке руке, јер његово писање је потребно за даљу демонтажу нације и морала, а глава му, за такво писање, није ни потребна пошто Басара пише само рукама, безглаво. Уосталом, та глава се већ доказала при паду са рингишпила.

Замислите, да није пао на главу… Па ко зна докле би догурао. Можда би чак и факултет завршио. Да не причамо о томе колико би тек псовки знао да је користио неку нетакнуту главу.

Теза да је дечак са рингишпила греда преко које су ријалити звезде и скрибомани кренули у освајање тврђаве књижевности, уметности и културе уопште стоји врло чврсто, а Басара то не види, јер још увек, како смо чули од службе за дезинсекцију и дератизацију, јури за оним осећајем окретања у глави, па не стиже да се бави ничим другим.

Када помислите на то да је његов попис псовки, грешком назван књигом, безобразлуком крштен романом, а идеолошки овенчан наградом, нешто што се не може читати без маске, јасно вам је какав је писац у питању. Тај човек (комплимент?) у свом „делу“ врти псовке и лажи о стубовима нашег идентитета попут рингишпила (опет тај рингишпил) док се не сруше, а онда би на њихово место дошле горепоменуте каријатиде.

Нагласио је у свом тексту да ја нападом на њега у ствари скрећем пажњу са онога што је он писао о Матији Бећковићу као сараднику Удбе. Како је диван звук који производи ветар када дува одоздо кроз празну главу (читати књигу Михаила Бахтина о Раблеу и карневалској култури). На тој промаји, Басара је заборавио да нам каже како то да „сарадник Удбе“ никада није био амбасадор попут њега. Занимљиво је видети како Удба, или ко год, деценијама гони свог сарадника, а нема никакве везе са једним кип-амбасадором који је службовао на Кипру.

Све време док пишем овај текст размишљам и о нуђењу решења за проблем басаризације српске књижевности и Србије, али и тога да Басара буде упослен на позицији на којој би могао бити користан. И мислим да сам дошао до њега.

Ако узмемо у обзир вишедеценијско пописивање псовки Светислава Басаре, не можемо, а не покушати да му вратимо оригиналност. Можда би за обнављање његове оригиналности, али и оног осећаја са рингишпила, било добро да почне да пије. Пошто није склон пићу, за почетак бих ја одвојио неки новац, заједно са пријатељима, да се Светиславу Басари угради систем за наводњавање познат као „кап по кап“ док се не навикне. Тим заливањем би можда негде избио и неки пупољак оригиналности, а можда би се чак запатио и морал.

Не желим да испадне да ја Басару само критикујем, ево, имам и једну врло озбиљну похвалу. Наиме, он је једини човек у Србији који се тако успешно бави ничим, па апелујем на САНУ, коју је он поставио као мој циљ, да не прими мене у своје редове, већ да на новоосновано Одељење за уметност прими Басару (већ поменуто у једном од претходних текстова насловљеним са „Лако је бити Басара, дајте да будемо људи“), и то као балетана, јер од одушевљене публике чујем да Светислав Басара веома лепо танца ноћу. То је, кажу, неки нови перформанс, никад раније виђен, мешавина џез-балета и стриптиза. Замислите тек како би та тачка добила на динамици након уграђеног заливања „кап по кап“.

Ипак, његов плесни таленат није право решење, јер га могу гледати само они пунолетни, па би можда Басара био кориснији на неком другом послу. Ако је веровати подацима исландске обавештајне службе, он је често виђен како се четвороношке креће по Београду, па би требало размислити да га поставимо као козлић (без хватаљки) у фискултурној сали неке школе. Али онда долазимо до тога да би тај козлић био превише ниско и да ту не би имало шта да се прескаче. Можда би могао да прође као да козлић за онлајн наставу. Међутим, педагошко-психолошке службе школа би сасвим сигурно одмах реаговале да то ипак није призор за децу, или да му бар треба блуровати главу, јер замислите колико би било контрапродуктивно по рањиви дечји осећај за естетику када би се дете са часа ликовног улоговало на час физичког и након Предићевих слика угледало Басару. А можда би сметао и систем „кап по кап“, јер би капао по кабловима рачунара за онлајн наставу. Мада, нико не би био сигуран да ли је до уграђеног система, или му цури (х)уље.

Како сам исцрпео сва потенцијална решења за употребу Басаре, можда би било добро бацити то из руку, јер знамо да се оно увек дочека на све четири ноге.

Стога, мислим да би Басару требало вратити тамо где је био најкориснији, а то је рингишпил. Јесте мало незгодно за црево од уграђеног система када се врти, али решићемо и то. А свакако има ко ће плаћати вожње само да га не чита и не гледа.

И тако, Басара би уживао круг по круг, кап по кап.

 

 

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.