Милан Ружић

Србија на депонији

Задивљујуће је, а уједно и тужно, колико човечанство има талента за самоуништење. Кроз историју цивилизације, човек је покушавао да створи друштво које му одговара. И колико год ми говорили о демократији, па је тако призивали, она никада, нигде и никоме није дошла. Демократија је још један доказ да човечанство воли да ствара илузију борбе за нешто што је такође илузија. Тако, данашњи моћници говоре о миру, а воде бескрајне ратове, говоре о суверенитету и територијалном интегритету свакодневно мењајући границе, говоре о пристојности коју први крше баш ти који о њој говоре, причају о уметности и култури и времену када их гасе, па и данас причају о здрављу у времену када га, сасвим сигурно намерно, мада можда неконтролисано услед превеликог залогаја, уништавају.

Током развоја људске цивилизације, човечанство се залагало за слободу, а онда се накнадно самопоробило помоћу технологије. Затим се залагало за равноправност, с тим што су они равноправнији одлучивали о мало мање равноправнима. Е онда је на ред стигао морал. Ствар о којој се одувек највише говорило, а најмање се неговала. Након морала, човек је издао и част, па је прешао на грађење угледа неугледним потезима, а сада је решио и да протера поштење као најгору препреку на путу ка лагодном животу и материјалним добрима, мада су то пре зла.

Из свега тога следи да је људска цивилизација једна велика депонија свега најбољег што је некада чинило темељ и зидове куће под чијим кровом је живело човечанство.

Онда је неко, наравно зарад зараде, почео да прича како темељ мора да се обнови и у њега се убаце еколошки и економичнији материјали, па је затим зидове заменио монтажним плочама, а кућу покрио лимом, па не знамо да ли нам више зебу ноге, туче нас промаја или пече сунце по лименом крову терајући нас да се презнајамо. Своју кућу смо претворили у затвор и мучилиште.

И уместо да тражимо оно што нас је одржало вековима, ми се трудимо да нађемо покоји новчић на том сметлишту света како бисмо га сутра мењали за дан моћи, не више. Е, ту је у игру ушла политика као највећи завађивач, обећавач и профитер. Човечанство је створило политику да обмане само себе.

Зато на тој нашој депонији којом се дичимо данас леже и морал, и истина, и част, и углед, и поштење. Све је то негде угажено и разбацано под свим овим смећем у ком се ваљамо. Све је човек успео да претвори у ђубре.

Чим је кренула епидемија, папире од чоколада, кесе из самопослуге и опушке од цигарета, на гранама дрвећа, на шумским путевима и планинским врховима, замениле су бачене маске, флаше од седамдесетопроцентног алкохола и гумене рукавице.

Смешно је то како сад одједном сви брину о себи, а цео свој век се труде да се безгрешно самоуниште. Човечанство које живи на депонији, каква комедија, труди се да по том смећу копа чистим рукама и са маском преко носа.

Све што ћемо икада постићи, за шта ћемо се изборити и за шта ће неко гинути, једном ће постати смеће. И то је оно што је једино глобално – мука, самоубиство на рате, ђубре, некултура, неморал и непоштење (оличено у реченици: „Снашао се.“).

Ко год мисли да ми не живимо на депонији, нека се осврне око себе. Видеће ту доле у смећу Лазареву главу, Обилићев мач, Косово и Метохију, лешеве својих дедова и прадедова, промрзле војнике донете са албанских планина, часне људе, монаштво, свеце, Српску православну цркву и себе како данас копамо по својој прошлости убеђени да је нас смеће заобишло и да имамо будућност.

Ваљало би поспремити и из смећа наше претке и њихова достигнућа, заједно са моралом, памећу, разумом, образом, чашћу, поштењем, сместити тамо где су некада били – у темељу, у зиду, у крову, на иконама, у срцу. Тако ћемо видети да имамо тврђаву испод свог овог смећа за које смо се определили. На тај начин нећемо морати да палимо своје успомене и грејемо се ватрама наложеним новцем који смо зарадили продајући. Имаћемо кућу. Нашу кућу за коју се вреди борити и која би могла, поврх света, сијати као узор свим оним милијардама скућеним на депонији човечанства.

Али ми то нећемо урадити док не схватимо да смо на сметлишту и да смо и ми сами постали смеће. Ваљало би да нам углави одзвања усклик васкрслог четвородневног Лазара који је, видевши неког човека како краде грнчарију, рекао: „Гле, прах краде прах.“

Милан Ружић

1 коментар

  1. Zoran каже:

    Bravo Milane. Bravo!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.