Милан Ружић

Срби на промоцији антисрпског филма у Венецији

У Венецији је пре неколико дана приказан филм Јасмиле Жбанић „Куда идеш, Аида?“, кажу озбиљан конкурент за „Златног лава“ ове године. Е сад, поред очекиване ситуације да ће овај филм бити пропраћен, као што и јесте, потенцирањем дискурса о „геноциду“ у Сребреници, постоји још нешто о чему ваља писати.

Наиме, у овом, слободно можемо тврдити ако знамо дефиницију геноцида, ревизионистичком филму, поред апсолутно очекиваног Емира Хаџихафизбеговића (јер како он да пропусти пљување по Србима?) играју и брачни пар из Србије Борис Исаковић (глуми Ратка Младића) и Јасна Ђуричић (игра насловну улогу). Истини за вољу, Исаковић и Ђуричић су заиста добри глумци који, међутим, свој таленат, себи дајем за право да кажем, упошљавају (свесно или несвесно, а пре ће бити ово прво) у сврхе политизације уметности. Дакле, може се рећи да троше свој таленат на оно што је уперено против њиховог народа.

Јасна Ђуричић је изјавила након премијере да је публика са одушевљењем поздравила овај филм, а како и не би кад су сви светски медији који су о филму писали барем једном употребили кованицу српске демонизације „геноцид у Сребреници“. Између осталог, рекла је и следеће: „Не марим за национално, не занима ме уопште. У мом животу занимају ме само људска судбина и човек, то ми је једино важно. Наравно да је било тешко, јер се прича о највећој рани нашег региона (!) и било је потребно да све буде у мом животу подређено томе, односно Аиди – њеним жељама, тежњама, болу и трагедији. (…) Мој однос према свим нашим садашњим проблемима, односно оним из прошлости које политичари вуку и у овај тренутак, не дају нам простор да дође до помирења и да наставимо сви заједно да живимо.“

Њен супруг је изјавио: „Никада ми није било важно да ли играм Србина, Муслимана или Хрвата. Такве улоге прихватао сам искључиво да бих, кроз уметност којом се бавим, покушао помирити те наше завађене народе.“

Не знам да ли је могуће причати о помирењу ако се у неким остварењима у којима ови глумци играју потенцира искључиво српска кривица. Срби се не спомињу као жртве, већ као злочинци. Како онда један овакав филм „мири завађене стране“? Како правдати изјаве Јасне Ђуричић, па чак и на уметничком нивоу, ако каже да јој национално није битно и да је Сребреница „рана нашег региона“, али наравно, не мисли уопште о дивљањима Насера Орића на територији општине Сребреница.

Геноцид је постао најјефтинија антисрпска реч за коју још увек нико није платио на неком суду што ју је искористио. Ове приче о помирењу уз помоћ свађања су шупље колико и теза о геноциду. Очекује се од одраслих људи, озбиљних глумаца да то барем негде помену.

Велики показатељ повампирења антисрпског расположења јесте и тај што младом српском редитељу Ивану Икићу није дозвољен одлазак на фестивал у Венецију где се приказује његово остварење „Оаза“ у оквиру престижног програма „Дани аутора“. Икићу није дозвољен долазак, јер је из Србије, државе која је на црној листи због корона вируса (што јесте легитиман изговор). Икић је нудио да се део екипе тестира и са тестовима оде на фестивал, тачније пређе границу, али није им дозвољено.

А како је онда дозвољено Исаковићу и Јасни Ђуричић (који су држављани Србије) да присуствују фестивалу у Венецији и премијери антисрпског филма? Не мора се бити геније да би се одговорило на ово питање.

И не треба никако ружити нити медијски или на било који други начин прогањати брачни пар Исаковић–Ђуричић, јер можда они имају уметничке, финансијске или идеолошке разлоге за учешће у онаквом филму (сви ти разлози су легитимни, иако немају баш упориште у моралу и истини). Треба само упамтити да им ово није први пројекат те врсте, а вероватно ни последњи.

Док се популаризује „геноцид у Сребреници“, док се митологизује и велича Емир Хаџихафизбеговић у улози „српског злочинца“ до те мере да присутни кажу да су падали у несвест услед уверљивости којом он глуми Србина злочинца, док се млади талентовани уметници не пуштају преко границе, јер нису део политичке мисије, док се овде кочи филм о Кошарама, до тада ће цветати ови ревизионистички пројекти и мисао о Србима као геноцидном народу, уместо као према народу над којим је вршен геноцид.

Дакле, у Венецији нема разумевања ни симпатија за један дивни љубавни филм из Србије, али има за ратнохушкачки из БиХ у ком Срби глуме.

И како је онда ово друго уметност, а ово прво није? И због чега Исаковић–Ђуричић не играју у овом првом филму и љубављу мире народе, већ у другом у ком се то „чини“ свађом?

Хајде да мало глумите да сте озбиљни људи свесни и страдања свог народа, ако већ то не умете онако искрено од срца. И не мирите нас више – посвађаћете нас.

Милан Ружић

1 коментар

  1. Паре каже:

    Они своју причу морају да плате парама. Ми нашу не можемо да прогурамо јер нећемо да плаћамо парама оно што је плаћено животима. Они ће победити у пропаганди. А то се једино рачуна у модерном светом. Док му иста буде требала.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.